Куда иде Србија | |||
Политичка неслога разара Србију |
среда, 17. септембар 2008. | |
Национални програм није само буквално парче испсисане хатије, него и досегнуто друштвено стање у коме се, поред политичких нијанси и разлика, спроводи уједначена државна и национална политика, којом се штите сви грађани једне земље. Шта подразумевате под националним програмом? Кованица национални програм често не претпоставља строгу дефиницију већ само расплинуте наговештаје о ономе што би могло да буде најбоље државу и народ. Већина људи, међутим, више осећа него што тачно и детаљно зна који то збир добара највише иде у њихову корист. То је помало и очекивано, јер су лични интереси ближи и јаснији од оних општих који каткад знају да се изгубе у индивидуалном егоизму. Тешко да се од овдашњих тајкуна може очекивати уважавање националних интереса, када су они заљубљени једино у оплодњу сопственог капитала. Њима се нација привиђа искључиво кроз лични интерес. Ипак, од како су настале модерне нације расправља се о програмима по којима би се оне развијале и на основу кога би се штитили витални национални интереси. Национални програм, дакле, подразумева постојање зреле нације којој је програм потребан и која је способна да га изнедри и спроведе. Збуњени народи и пометене националне заједнице често нису способни да разумеју сопствени положај у простору и времену и досегну ниво националног програма који би обухватио политичке, геополитичке, правне, економске, културне, верско-црквене и друге интересе. Шта све треба да садржни национални програм? Пре свега, треба да садржи истиниту, а не лажну слику стања народа и државе, како би се што реалније указало на перспективе опстанка и развоја у будућности. Национални програм треба, такође, да садржи битне и споредне циљеве, назначене области примене, технолошка, медијска и финансијска средства за остварење, поступке и захвате, као и временски план у краткорочном, средњорочном и дугорочном виду. Најважније је, међутим, прагматично одредити људске ресурсе, односно, носиоце спровођења националног програма, како међу институцијама система, тако и међу истакнутим групама и појединцима. Набројани су само формални услови националног програма, који би, наравно, требало да испуне суштинске замисли из различитих сфера живота. Национални програм, иначе, попуњава простор између далекосежне визије на нивоу велике националне стратегије, и тактичких и оперативних остварења која теже бољитку у свакодневници. Да ли Србија има национални програм? Није да нема, али изгледа као да нема. У ствари, има га у непотпуном, фрагментарном и некохерентном облику. За све нам је, као и увек, крива рђава историја.У паници сецесионог међувремена (1987-2008) аритмично се трагало за најбољим одређењима српских националних интереса. Тако је, рецимо, већ током 1986. године скициран Меморандум САНУ-а, а априла 1994. одржан и први Конгрес српских интелектуалаца. Елементе националног програма у својим радовима дали су академици, историчари, филозофи, книжевници, уметници. Треба их поменути : Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Љубомир Тадић, Миодраг Јовичић, Михаило Ђурић, Коста Михаиловић, Чедомир Попов, Коста Чавошки, Светозар Стојановић, Владо Стругар, Веселин Ђуретић, Матија Бећковић, Емир Кустурцица. Уз њих су, такође, у мозаичном састављању националног програма учествовали и истакнути политичари. Ваља поменути и тадашње партијске и државне лидере: Ивицу Стамболића, Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Јована Рашковића, Радована Караџића, Војислава Шешеља, Зорана Ђинђића, Војослава Коштуницу... Сви они, ма колико били различитих политичких оријентација, настојали су да осмисле националне циљеве. Ти напори нису осведочени само у лидерским наступима, него и у програмима највећих политичких странака у Србији. Ипак, ни у једном часу није се допрло до националног програма који би био општеприхваћен. Због чега нема општеприхваћеног националног програма?
Непостојање изричитог националног програма у Србији вишеструко је узроковано. Оно који верују у демократски капацитет националне државе, жуде да се национални програм донесе. Други, пак, болесно равнодушни према свим аспектима националног феномена мисле да је добро што Србија нема националну стратегју. Једни и други су, евидентно је, у спору. Најзначајнији чинилац је самоуништавајућа идеологија свађалаштва. Набуситост и прзничавост, као деструквивна обележја колективног темперамента и националног менталитета, нису солидан основ политичке културе. Политички плурализам у Србији, као и свугде, претпоставља вишепартизам и разлике у идејама. Али, поделе које раздиру и умарају и Србију сежу у дубље историјске слојеве националног бића. Реч је о болним, често и несхватљивим унутарсрпским подвајањима на две стране, које се тичу карактера српске политике и имају прозападно или происточно геополитичко порекло. Сетимо се само Карађорђа и Милоша, карађорђевићеваца и обреновићеваца, радикала и демократа, партизана и четника, комуниста и антикомуниста, стамболићеваца и милошевићеваца, ових потоњих и досоваца, еврофила и еврофоба, вестерниста и источњака, и тако у недоглед. Може ли се замислити да они, тако љутито похрвани, деле исте националне и државне циљеве?! Пре би се могло рећи да оличавају загрижене и непомирљиве такмаце око примата у нацији и држави. Када је бивало историјски „густо” када је враг односио шалу, разлике су се или стишавале или појачавале, до супротности које су исходиле у непријатељству и осветништву. Аутор је главни уредник часописа „Национални интерес” |