Куда иде Србија | |||
Проблем положаја Срба у региону |
уторак, 17. август 2010. | |
(Сведок 10.8.2010)
Интервју: Чедомир Антић, историчар и председник НВО Напредни клуб, о политичким правима Срба у региону
Политичка права српског народа у региону су углавном мања него што је то био случај претохне године, истакнуто је у другом по реду Извештају о политичким правима српског народа у региону, који је израдио Напредни клуб (аутори: Игор Јарамаз, Милан Динић, Милош Вулевић, Миљан Премовић, Чедомир Антић). Позитиван помак представља доношење Закона о дијапсори и српском народу у региону и оснивање установа које би овим питањима требало да се баве. Негативна је чињеница да и поред великих речи статус српског народа није видљив, довољан и сталан сегмент наше спољне, регионалне нити политике према дијаспори. Ову чињеницу не доказује само досадашње недовољно деловање наше државе, програм посета, финансирање пројеката (пре свега ретролевичарских, пројугословенских, чак ненаклоњених према очувању посебности српског народа) већ и чињеница да су давања за програме српског народа додатно смањена у односу на прошлу годину, иако су буџетска издвајања за сличне потребе националних мањина у Србији истовремено значајно повећана, истиче Напредни клуб. Србија није показала вољу за трајнијом политиком према Србима у региону. Одсуство такве воље произилази из неспремности појединих политичара, кризе наше нације, притисака из иностранства, популитичких склоности дела грађана Србије, чињенице да наше елите често нису вољне да се угледају на друге успешније државе, каже у разговору за „Сведок“ Чедомир Антић, председник НК и један од аутора Извештаја. Сведок: У новом Извештају о политичким правима српског народа у региону изнели сте оцену да је положај Срба лошији у односу на претходне године. На основу чега сте дошли до тог закључка? Чедомир Антић: Реч је о чињеницама. Прошле године у хрватском сабору није јавно оспораван Ердутскин споразум, а њиме предвиђена успостава већа општина у Источној Славонији није означена као обнова Српске Крајине и ревизија ратног исхода. Дипломата БиХ није пред судом у Стразбуру оспорио уставни принцип који гарантује српском народу да неће бити прегласан приликом избора у државно председништво. Имовина Републике Српске није била угрожена... Прошле године већини грађана Црне Горе није укинут језик којим говоре и проглашен за мањински. Коначно, и поред великих речи и добре законодавне делатности, прошле године је Република Србија уложила више новца у програме посвећене српском народу у региону и дијаспори, док су ове године та средства умањена. Издвајања за програме националних мањина које живе у Србији су истовремено повећана.
У којој суседној земљи су Срби у најлошијем положају и због чега? Ч. А: Формално и стварно у Црној Гори. Српски народ је тамо лишен најважнијих права, неравноправан, под сталним притиском, лишен подршке Србије која не разуме да су Срби и Црногорци данас два народа и да даље истрајавање на старој рођачкој, југословенској политици само помаже асимилацији српског народа. Наступ режима у Подгорици подсећа на мрачни тријумф Туђмановог режима над сопственим грађанима друге националности, али у Црној Гори не постоји чак ни то прилично неодрживо оправдање недавног рата. Срби у Хрватској су у нешто бољем положају али само у поређењу са временом Туђмановог режима, чије наслеђе није превазиђено, осим у реторици и великим новчаним давањима за српску националну мањину. Срби немају статус конститутивног народа који су имали од 1867. године , траје србофобна кампања политичара и медија, оспорено им је законом гарантовано право на службени језик у појединим општинама. Међутим, највећи притисак је на српски народ у БиХ, зато што тамо муслимански и део хрватских политичара заједно са одређеним круговима у ЕУ и САД воде борбу у циљу кршења и одузимања политичких права српског народа. Према подацима које сте објавили, највећи део улагања у Србе у региону долази од Министарства вера. Шта нам то говори? Ч. А: Нажалост Србија нема искуства у модерној, дугорочној и демократској националној политици. За део наше политичке елите током протеклих двадесет година, брига о српском народу у региону је једна заморна и досадна маскарада у којој треба мало да се кади, мало србује и тако стекну некакви поени, пре свега предизборни. Уреду је што је буџетом подржана наша црква, али је лоше што је као најважнији сегмент очувања идентитета у модерно време препозната вера. Зашто на тај начин не подржавају мањине у Србији? Мислим да би били глатко одбијени. Посебно сте истакли да у изради Извештаја нисте тражили нити добили помоћ било које институције или НВО. Због чега сте имали потребу то да нагласите? Ч. А: Зато што верујем у лични интегритет, снагу идеје и смарам да аутори Извештаја и чланови Напредног клуба дају пример не само својим радом, већ и многим другим чињеницама из свог политичког живота. У политици је најважнија самосталност.
Колико Србија даје за своју мањину, у односу на друге суседне државе? Ч. А: Подаци изнесени у овогодишњем Извештају говоре да је реч о вишеструко мањим износима. Уколико посматрамо директна улагања у програме и пројекте српског народа у региону (и дијаспори!) реч је о 20 пута мањој суми него што су улагања Хрватске само у Хрвате у БиХ, или 30 пута мањим средствима него то су кад је реч о буџетским издвајањима Словеније за малобројну словеначку мањину у суседним државама. Колико је присутан притисак споља да Србија ублажи своју политику према Србима у региону? Ч. А: Мислим да Србија нема тих проблема. Ствари су јасне, Србији нико не може да забрани да захтева испуњење раније гарантованих и законима прописаних политичких права. Проблем је у чињеици да има наших политичара, у власти и опозицији, који не верују у ту политику. Неки од њих су надахнути европејством, други југословеством, а има их и који су србофобични. Постоји и тенденција трговином права српског народа (због Косова и Метохије, ЕУ, бољег политичког положаја...). Да ли Србија, имајући у виду позицију у којој је данас, може да води националну политику? Ч. А: Може. Ако је могла да води некакву, за то време модерну националну политику, као сиромашна и вазална кнежевина у време Обреновића, не видим зашто не би могла и данас. Национална политика и одбрана идентитета и политичких права је темељ постојања модерног друштва. Србија неће бити добра држава док не почне да успешно штити права својих грађана и свог народа, за то не постоји подстицај са стране, као кад је реч о поштовању националних и других мањина, али су ова права подједнако важна. Које мере Напредни клуб предлаже како би се заштитили Срби у региону? Ч. А: Мирољубиве, сталне, дугорочне, умерене, одавно дефинисане и са успехом примењене у суседству и широм Европе. (разговор водио: Средоје Симић) |