Revizije Prvog svetskog rata - lična iskustva i moguće pouke

Reviziju uzroka i posledica „Velikog rata“, koja se u poslednjih godinu dana ozbiljno zahuktava, osetio sam u više navrata uživo. Naime, već u martu ove godine, bio sam na prvom svetski relevantnom simpozijumu o ratnim i političkim ciljevima Prvog svetskog rata u Minhenu ("Der Sinn des Krieges"), kao jedini učesnik iz Srbije. Uz impresivnu listu učesnika, moderatora i komentatora, većinom svetski priznatih autoriteta za Veliki rat (Hju Strejen, DŽon Guč, Anika Mombauer, Žorž Sutu,DŽon Rol, Hartmut Poge von Štrandman, Holger Aflerbah, Kristofer Klark, Lotar Hebelt, Kit DŽefri, ovaj poslednji takođe i pisac nedavno kod nas prevedene „Istorije MI6“ ) i nekoliko mladih lavova, na licu mesta sam se uverio u kom pravcu ide revizija i šta su njeni stvarni ciljevi.

Demontaža rezultata velikog nemačkog istoričara Frica Fišera, koji je 1960-ih nesumnjivo utvrdio da je Nemačka najviše od svih velikih sila želela rat, bila je glavna preokupacija većine referata, s ciljem da se odgovornost ravnomernije rasporedi na Francusku i Rusiju, a da se Srbija još jednom prikaže kao država čije su mračni, zaverenički planovi dodatno pogurali svet u rat koji je odneo milione života. Nije izostala ni određena polarizacija među učesnicima: DŽon Rol i Poge fon Štrandman (inače daleki rođak Vasilija Štrandmana, otpravnika poslova ruskog poslanstva u Beogradu 1914), odmah su mi naglasili da slede liniju Frica Fišera, dok su ostali, promenom fokusa, uglavnom nastojali da relativizuju nemačku, a donekle i austrougarsku odgovornost za rat. Glavnim pokretačima rata još jednom su iznova označeni Rusija i s njom Srbija, dok je Francuskoj pripisana uloga sile koja je podržavši Nikolaja Drugog u zaštitničkom stavu prema Srbiji značajno doprinela izbijanju rata. Poglede na Srbiju, izvedeni iz sekundarne literature, iznosili su uvek autori koji ne poznaju ni naš jezik, ni našu kulturu, politički mentalitet, a još manje našu bogatu istoriografsku produkciju.

Moj referat, za mnoge iznenađenje, preneo je srpsko viđenje vojnih i političkih ciljeva Srbije. Istakavši nespremnost Srbije za rat iscrpljenu balkanskim ratovima, doveo sam u sumnju nizom argumenata i samu mogućnost, ovde često isticanu, da je osim potpukovnika Apisa i Pašićeva vlada mogla znati za atentat, čime bi se Srbija, kako mnogi uporno insistiraju, mogla označiti kao „teroristička država“, koja na prostoru susedne imperije organizuje političke atentate. Objasnivši prirodu decenije dugog sukoba premijera Pašića i Apisa, nezvaničnog šefa „Crne ruke“, naglasio sam da je Srbiji trebalo bar dve decenije mira da bi apsorbovala nove oblasti oslobođene u balkanskim ratovima, kao i da osim planiranog ujedinjenja u realnu uniju sa Crnom Gorom, u leto 1914, nije bilo nikakvih drugih političkih planova, dok je vojna strategija ostala dosledno defanzivna.

Gavrila Principa opisao sam kao nacionalnog revolucionara, začetnika borbe protiv kolonijalizma, jer su okupacija, pa aneksija Bosne i Hercegovine, bili neuspešni pokušaji da se na evropskom tlu narodima, kao da je u pitanju kolonijalna Afrika, prisilno menja identitet, ime jezika i uskraćuju, na jedva 600 km od Beča, osnovna ljudska i građanska prava. Zašto bi, upitao sam, ubistvo jednog visokog vojnog funkcionera po okončanju pretećih vojnih manevara kakav je bio Franc Ferdinand bilo povod ratu: premda prestolonaslednik, bio je tek jedan od četrdesetak nadvojvoda koje bi mogle da naslede starog cara, jer ni deca Franca Ferdinanda iz braka sa ženom iz nižeg plemstva ne bi mogla da zasednu na tron Habzburga. Car Franja Josif bio je uostalom još živ, pa nije bilo ni diskontinuiteta u vršenju vlasti.

Ovi, uz niz drugih argumenata, ostavili su jak utisak u publici, a debatu, koju je vodio Kristofer Klark, odveli u pravcu odobravanja iznesenih stavova. Ovo je važno zbog razumevanja značaja iznošenja naših naučnih saznanja na međunarodnim konferencijama na ovu temu. Naša duga odsutnost iz širih debata o Velikom ratu (posle Dedijerovog Sarajeva 1914, s kraja 1960-ih, na engleski je nedavno prevedena samo još knjiga Andreja Mitrovića, Srbija u Prvom svetskom ratu) ukazuje na neophodnost šire međunarodne komunikacije između naših i svetskih istoričara, jer se već polako, putem serije knjiga u velikim tiražima, rapidnom brzinom obnavlja slika o Srbiji s početka veka kao tamnom vilajetu naseljenom krvoločnim zaverenicima i opasnim remetiocima ustaljenog reda u krhkom koncertu evropskih sila.

Hju Strejen iz Oksforda objasnio mi je otkuda toliko negativnih stavova kod nedavno preminulog DŽona Kigena, autora najprodavanije istorije Prvog svetskog rata na svetskom tržištu. Objasnio mi je da je ovaj vojni istoričar, kao komentator Dejli telegrafa, pratio ratove tokom raspada SFRJ i odijum protiv tadašnjih ratnih vođa preneo na čitav srpski narod i njegovu prošlost. U dugim razgovorima s Kristoferom Klarkom, koji je kod nas poslao neslavna medijska zvezda, raspravljalo se o razlozima zbog kojih je svoju knjigu započeo dramatičnim opisima kraljeubistva u Beogradu 1903, nad kojim se zgražavala Evropa. Kako to da nije primetio da je Srbija postala Pijemont Južnih Slovena ne zbog svoje vojne moći ili tajne zagranične, iredentističke akcije vojnih krugova, nego zbog političkih sloboda, parlamentarne demokratije, kulturnog prestiža i skoro opšteg prava glasa, naspram feudalnih odnosa u BiH i visokog cenzusa u drugim južnoslovenskim pokrajinama Austro-Ugarske. Upozorio sam ga da je, često citirajući jednu moju studiju, olako pripisao „Crnoj ruci“ protofašističke tendencije, premda je čitava evropska štampa toga doba prepuna diskursa izvedenog iz socijalnog darvinizma. Klark nije imao odgovora, zbornik ovih radova je u štampi, ali su prevodi njegove knjige „Mesečari“ na nemački i francuski već veliki izdavački uspesi.

Na nedavnoj konferenciji u ruskom strateškom institutu u Moskvi podneo sam uvodni referat o Srbiji pred Veliki rat, gde sam najpre upozorio učesnike da je revizija već uveliko domakla, a da je Rusija, po mojim uvidima, još uvek zatvorena u vlastiti jezički krug, odsutna iz svetske rasprave o ovim pitanjima. Nama u Srbiji, istakao sam, čini se ponekad kao da se sprema novi ultimatum, jer je za nas Veliki rat jedan od nosećih stubova našeg savremenog identiteta, jer nema porodice u Srbiji koja nema živo sećanje na velike pobede i strašna stradanja, i gde se svako zlonamerno prekrajanje istorije doživljava i kao osporavanje našeg identiteta i kao jedna skoro metafizička nepravda.

Među ruskim kolegama bilo je, takođe, malo poznato da je Srbija svojim i demokratskim potencijalima i vojnim pobedama učinila Jugoslovenima u Dvojnoj monarhiji zajedničku državu privlačnom opcijom, a da je uloga „Crne ruke“ (koja je kao organizacija de fakto prestala da postoji posle balkanskih ratova) bila marginalna u rešenosti mladobosanaca da izvedu atentat, tada smatran ubojitim oružjem u borbi za nacionalnu slobodu. Obavestio sam ih, takođe, da se u Sarajevu sprema veliki naučni skup na koji su pozvani uglavnom predstavnici poraženih država, u očitom revizionističkom duhu, koji se podstiče i učestalim predlozima, bez presedana u novijoj evropskoj istoriji, da se jednom predstavniku okupacione sile, tj. Francu Ferdinandu obnovi spomenik visok 16 metara, a podignut tokom samoga Velikog rata!

Ohrabrujuća je, međutim, činjenica da će se skupovi o Velikom ratu održavati još sledećih pet godina, i da će posle prvih revizionističkih udara ipak biti prostora da se sa političke pređe na naučnu argumentaciju. U tom smislu, velika naučna konferencija koju priprema SANU u leto sledeće godine, sa dvadesetak stranih i još toliko domaćih učesnika, treba da otvori jednu širu raspravu i da suprotstavi argumente oko spornih pitanja o ulozi Srbije u izbijanju i samom toku Velikog rata. Nadajmo se da će naučna znanja ipak ipak odneti prevagu nad politički motivisanim revizijama Prvog svetskog rata.

Autor je direktor Balkanološkog instituta SANU