Куда иде Србија | |||
Ревизије Првог светског рата - лична искуства и могуће поуке |
среда, 27. новембар 2013. | |
Ревизију узрока и последица „Великог рата“, која се у последњих годину дана озбиљно захуктава, осетио сам у више наврата уживо. Наиме, већ у марту ове године, био сам на првом светски релевантном симпозијуму о ратним и политичким циљевима Првог светског рата у Минхену ("Der Sinn des Krieges"), као једини учесник из Србије. Уз импресивну листу учесника, модератора и коментатора, већином светски признатих ауторитета за Велики рат (Хју Стрејен, Џон Гуч, Аника Момбауер, Жорж Суту,Џон Рол, Хартмут Поге вон Штрандман, Холгер Афлербах, Кристофер Кларк, Лотар Хебелт, Кит Џефри, овај последњи такође и писац недавно код нас преведене „Историје МИ6“ ) и неколико младих лавова, на лицу места сам се уверио у ком правцу иде ревизија и шта су њени стварни циљеви. Демонтажа резултата великог немачког историчара Фрица Фишера, који је 1960-их несумњиво утврдио да је Немачка највише од свих великих сила желела рат, била је главна преокупација већине реферата, с циљем да се одговорност равномерније распореди на Француску и Русију, а да се Србија још једном прикаже као држава чије су мрачни, заверенички планови додатно погурали свет у рат који је однео милионе живота. Није изостала ни одређена поларизација међу учесницима: Џон Рол и Поге фон Штрандман (иначе далеки рођак Василија Штрандмана, отправника послова руског посланства у Београду 1914), одмах су ми нагласили да следе линију Фрица Фишера, док су остали, променом фокуса, углавном настојали да релативизују немачку, а донекле и аустроугарску одговорност за рат. Главним покретачима рата још једном су изнова означени Русија и с њом Србија, док је Француској приписана улога силе која је подржавши Николаја Другог у заштитничком ставу према Србији значајно допринела избијању рата. Погледе на Србију, изведени из секундарне литературе, износили су увек аутори који не познају ни наш језик, ни нашу културу, политички менталитет, а још мање нашу богату историографску продукцију. Мој реферат, за многе изненађење, пренео је српско виђење војних и политичких циљева Србије. Истакавши неспремност Србије за рат исцрпљену балканским ратовима, довео сам у сумњу низом аргумената и саму могућност, овде често истицану, да је осим потпуковника Аписа и Пашићева влада могла знати за атентат, чиме би се Србија, како многи упорно инсистирају, могла означити као „терористичка држава“, која на простору суседне империје организује политичке атентате. Објаснивши природу деценије дугог сукоба премијера Пашића и Аписа, незваничног шефа „Црне руке“, нагласио сам да је Србији требало бар две деценије мира да би апсорбовала нове области ослобођене у балканским ратовима, као и да осим планираног уједињења у реалну унију са Црном Гором, у лето 1914, није било никаквих других политичких планова, док је војна стратегија остала доследно дефанзивна. Гаврила Принципа описао сам као националног револуционара, зачетника борбе против колонијализма, јер су окупација, па анексија Босне и Херцеговине, били неуспешни покушаји да се на европском тлу народима, као да је у питању колонијална Африка, присилно мења идентитет, име језика и ускраћују, на једва 600 км од Беча, основна људска и грађанска права. Зашто би, упитао сам, убиство једног високог војног функционера по окончању претећих војних маневара какав је био Франц Фердинанд било повод рату: премда престолонаследник, био је тек један од четрдесетак надвојвода које би могле да наследе старог цара, јер ни деца Франца Фердинанда из брака са женом из нижег племства не би могла да заседну на трон Хабзбурга. Цар Фрања Јосиф био је уосталом још жив, па није било ни дисконтинуитета у вршењу власти. Ови, уз низ других аргумената, оставили су јак утисак у публици, а дебату, коју је водио Кристофер Кларк, одвели у правцу одобравања изнесених ставова. Ово је важно због разумевања значаја изношења наших научних сазнања на међународним конференцијама на ову тему. Наша дуга одсутност из ширих дебата о Великом рату (после Дедијеровог Сарајева 1914, с краја 1960-их, на енглески је недавно преведена само још књига Андреја Митровића, Србија у Првом светском рату) указује на неопходност шире међународне комуникације између наших и светских историчара, јер се већ полако, путем серије књига у великим тиражима, рапидном брзином обнавља слика о Србији с почетка века као тамном вилајету насељеном крволочним завереницима и опасним реметиоцима устаљеног реда у крхком концерту европских сила. Хју Стрејен из Оксфорда објаснио ми је откуда толико негативних ставова код недавно преминулог Џона Кигена, аутора најпродаваније историје Првог светског рата на светском тржишту. Објаснио ми је да је овај војни историчар, као коментатор Дејли телеграфа, пратио ратове током распада СФРЈ и одијум против тадашњих ратних вођа пренео на читав српски народ и његову прошлост. У дугим разговорима с Кристофером Кларком, који је код нас послао неславна медијска звезда, расправљало се о разлозима због којих је своју књигу започео драматичним описима краљеубиства у Београду 1903, над којим се згражавала Европа. Како то да није приметио да је Србија постала Пијемонт Јужних Словена не због своје војне моћи или тајне заграничне, иредентистичке акције војних кругова, него због политичких слобода, парламентарне демократије, културног престижа и скоро општег права гласа, наспрам феудалних односа у БиХ и високог цензуса у другим јужнословенским покрајинама Аустро-Угарске. Упозорио сам га да је, често цитирајући једну моју студију, олако приписао „Црној руци“ протофашистичке тенденције, премда је читава европска штампа тога доба препуна дискурса изведеног из социјалног дарвинизма. Кларк није имао одговора, зборник ових радова је у штампи, али су преводи његове књиге „Месечари“ на немачки и француски већ велики издавачки успеси. На недавној конференцији у руском стратешком институту у Москви поднео сам уводни реферат о Србији пред Велики рат, где сам најпре упозорио учеснике да је ревизија већ увелико домакла, а да је Русија, по мојим увидима, још увек затворена у властити језички круг, одсутна из светске расправе о овим питањима. Нама у Србији, истакао сам, чини се понекад као да се спрема нови ултиматум, јер је за нас Велики рат један од носећих стубова нашег савременог идентитета, јер нема породице у Србији која нема живо сећање на велике победе и страшна страдања, и где се свако злонамерно прекрајање историје доживљава и као оспоравање нашег идентитета и као једна скоро метафизичка неправда. Међу руским колегама било је, такође, мало познато да је Србија својим и демократским потенцијалима и војним победама учинила Југословенима у Двојној монархији заједничку државу привлачном опцијом, а да је улога „Црне руке“ (која је као организација де факто престала да постоји после балканских ратова) била маргинална у решености младобосанаца да изведу атентат, тада сматран убојитим оружјем у борби за националну слободу. Обавестио сам их, такође, да се у Сарајеву спрема велики научни скуп на који су позвани углавном представници поражених држава, у очитом ревизионистичком духу, који се подстиче и учесталим предлозима, без преседана у новијој европској историји, да се једном представнику окупационе силе, тј. Францу Фердинанду обнови споменик висок 16 метара, а подигнут током самога Великог рата! Охрабрујућа је, међутим, чињеница да ће се скупови о Великом рату одржавати још следећих пет година, и да ће после првих ревизионистичких удара ипак бити простора да се са политичке пређе на научну аргументацију. У том смислу, велика научна конференција коју припрема САНУ у лето следеће године, са двадесетак страних и још толико домаћих учесника, треба да отвори једну ширу расправу и да супротстави аргументе око спорних питања о улози Србије у избијању и самом току Великог рата. Надајмо се да ће научна знања ипак ипак однети превагу над политички мотивисаним ревизијама Првог светског рата. Аутор је директор Балканолошког института САНУ |