Srbi između rusofilije i rusofobije

 „Mali narod ne sme da pravi velike greške.“
Holandska izreka

 Na sajtu LDP-a nedavno sam pročitao komentar: „Rusi su bezobrazni!“ Dok je na forumu B92, jedan učesnik „olakšao dušu“, napisavši: „… znam da nam Rusi nikada nisu pomogli zadnjih 200 godina, već od samog Prvog srpskog ustanka zabijaju nož u leđa.“ Na sajtu „Peščanika“ može da se nađe tekst Nikole Samardžića, u kome stoji: „Srbija je jedina zemlja, koja raspolaže zavidnim razvojnim potencijalom, koja se približava Rusiji upravo zbog najgorih političkih osobina i prevaziđenog ekonomskog uređenja u čijoj su zaostalosti osnovice autoritarne, antiliberalne politike“.

 Odmah treba reći: oni koji „pljuju“ po Rusiji i Rusima, u Srbiji su u značajnoj manjini. Istraživanje etničke distance, tj. osećanja bliskosti ili udaljenosti pripadnika nekog naroda u odnosu na druge etničke grupe, koje je sprovela „Nova srpska politička misao“, pokazuje da su Rusi među Srbima vrlo popularni. Za Srbe su pripadnici tog naroda najpogodniji bračni partneri ili komšije; najprihvatljiviji kao šefovi na poslu. Srbi bi voleli da više Rusa živi u našoj zemlji. Štaviše, neki građani Srbije bi i na državnim funkcijama rado videli Ruse! 

Ukratko, verovatno nigde van prostora bivšeg SSSR-a – rejting Rusa nije tako visok kao u Srbiji (a sigurno i u drugim srpskim zemljama). Tim pre, što tradicionalno prijateljski odnos prema Rusima dobija polet sa jačanjem Ruske Federacije i odlučnim stavom koji ona zauzima u odnosu na pokušaj secesije Kosova, podržan od strane Amerike i dela njenih saveznika. Ipak, činjenica je da neki Srbi ispoljavaju negativan odnos prema Rusiji, ili bar izrazit zazor prema njoj! Zašto je tako? Imali za to osnova?

SELEKTIVNO SEĆANjE

 Deo Srba je ubeđen da nam Rusija nikada nije ozbiljnije pomogla. Olako zaboravljaju da je zbog nas, nespremna za sukob, ušla u Prvi svetski rat. Ruski državni vrh je dobro znao u kakvom stanju je armija, i da su privreda i društvo nepripremljeni za istrajne ratne napore. Na osnovu iskustva sa deceniju ranije završenim ratom sa Japanom, znao je i kakvu mogućnost veliki rat pruža revolucionarnim grupama. No, Nikolaj II, uprkos zalaganju nemalog broja ljudi iz njegovog okruženja, ni po koju cenu nije hteo da ostavi Srbe u nevolji. To ni drugima nije dozvolio tokom naše „albanske golgote“. Samo zahvaljujući energičnom stavu Rusije, pa i pretnji da će izaći iz rata, zapadni saveznici su evakuisali izmučene srpske snage!

 Pomagala nam je Rusija i tokom naših ustanaka na početku 19. veka. Pomagala nam je i tokom ratova 1876-1878. godine. I to kako državne institucije, tako i sam narod tj. razna udruženja građana i pojedinci. Međutim, zvanična Rusija je uvek imala u prvom planu svoje težnje. Uostalom, kao i Srbija! Stoga, naravno da nas Rusija nije uvek pomagala ni bezrezervno, niti onako kako smo se nadali. Nekad je to radila i manje nego što je mogla, a da je mnogo ne košta – zbog nagomilane negativne energije, ličnih antagonizama, usredsređenosti na neku drugu stranu …

Kada su druge zemlje u pitanju, uz malo negodovanja kada se radi o nečemu što nama ne ide u prilog, Srbi prihvataju da je legitimno da svako gleda sebe. Međutim, Rusima to izgleda ne dopuštamo. Štaviše, ponekad se ponašamo i „ljubomorno“, pa i naši istoričari gotovo kao „zločinački akt“ spominju da su Rusiji na Balkanu – na prvom mestu bili sopstveni interesi, pa onda bugarski i tek na trećem mestu srpski. Previđamo da su bugarski interesi za Ruse umnogome bili sopstveni, pošto su preko Bugarske mogli da se dočepaju Bosfora tj. veze sa Mediteranom!

SINDROM MLAĐEG BRATA?

Mislim da iza svega toga stoji „sindrom mlađeg razmaženog brata“. Nas sudbina nije „mazila“, ali se mi sami „mazimo“. Ljudi smo velikog ega, i otuda i snažnog samoljublja. Stoga kada prema nekom osećamo bliskost, skoro da očekujemo da nas doživljava kao „suštinu svog života“. Otuda, pošto mi volimo Rusiju i ona mora da voli nas, požrtvovano kao veliki brat svog „malog batu“! No, čak i kada „rodu“ prebacujemo samoživost, ne mislimo o tome šta smo mi za njega mogli da uradimo. Tako, malo Srba, pa i istoričara, hoće da se seti da srbijanskim vlastima nije palo na pamet da kneževina uđe u Krimski rat na strani Rusije (a apelovala je na nas). 

„Olakšavajuću okolnost“ predstavlja to što je javno mnenje, bezrezervno, po cenu mogućeg fatalnog ishoda, bilo za to da Srbija uđe u rat protiv Turske, V. Britanije i Francuske! Srpski narod je sličan stav demonstrirao i 1941. godine, kada je, pod kokardom ili petokrakom, masovno uzeo učešće u ustanku, suočivši se sa strahovitom represijom nemačkih snaga. Motiv većine je bio da se pomogne napadnutoj Rusiji (makar i crvenoj), i da se bok uz bok sa bratskim narodom pobede nacisti. 

Nova „epizoda“ filma o „bratskim (izneverenim) očekivanjima“ – „emitovana“ je 90-ih. Rusija je doživela dve, ni sa čim uporedive veleizdaje: boljševičku, kada je carska Rusija, na štetu Rusa, pretvorena u federaciju, i Jeljcinovu, kada je voljom jedne klike i ta federacija, koja je pod jednim krovom okupljala većinu Rusa – ukinuta. Desetine miliona Rusa su ostavljene van granica Rusije, i prepuštene nesrećnoj sudbini. I zar je onda bilo realno očekivati podršku od takve vlasti u Moskvi? Pogotovo delotvornu i iskrenu! Zar je bilo razumno pomisliti da je B. Jeljcinu i A. Kozirjevu stalo do srpskih nacionalnih interesa, kada ih se nisu ticali ni vitalni ruski? Zar onda ima smisla ljutiti se na Rusiju zbog odnosa njene vlasti prema nama tokom 90-ih godina? 

AUSTROFILI PROTIV RUSOFILA

 Nije prošlo mnogo vremena pošto je Srbija izborila autonomiju – pa je deo naše omladine počeo, uz potporu državnih fondova, da se školuje na Zapadu. Odatle su se u kneževinu vraćali ne samo obrazovani, već i fascinirani tamošnjom civilizacijom. Svakako, ne bez razloga.

 Naravno, prozapadno opredeljenje nije značilo da su postajali antiruski nastrojeni. Štaviše, mnogi od njih su tokom svog političkog delovanja zastupali prorusku spoljnopolitičku orijentaciju. Ona, uostalom i nije bila u koliziji sa poštovanjem i usvajanjem tekovina, u širokom smislu shvaćene, zapadne kulture. Radilo se o konkretnim političkim pitanjima, i izboru oslonca za njihovo ostvarenje, a ne o dilemi šta će za Srbiju biti civilizacijski uzor. Na kraju krajeva, kao što su „kultivisani“ Srbi želeli da Srbija doživi celovitu „evropeizaciju“, to je želela, i u prolog toga radila, i ruska politička elita. Doduše, na polju ekonomije, kulture življenja, tehnologije – ali, uglavnom, ne i u vezi sa državnim uređenjem i društvenim odnosima. I tu je koren zazora od Rusa, od strane dela srbijanske elite.

 Među pripadnicima relativno malobrojnog gradskog višeg sloja (činovnici, advokati, trgovci, profesori), širilo se ubeđenje da značajnije vezivanje za Rusiju može negativno da se odrazi na tok liberalizacije i demokratizacije Srbije. No, paradoks je bio u tome što su takvo raspoloženje neretko podgrejavali proaustrijski politički krugovi, a Habzburška monarhija i nije bila zemlja sa političkim sistemom za ugledanje! Austrofili su širili i iracionalni strah kod naših malograđana, fasciniranih Zapadom, da će intenzivne veze sa Rusijom ometati da se ono čemu su se divili uobičaji i kod nas. Inače, kada su Srbijom zavladali proruski nastrojeni političari, u njoj je bilo mnogo više slobode nego dok su je predvodili austrofili, koji su sebe voleli da predstavljaju kao prozapadnjake. I intenzivirala se, odnosno postala je obuhvatnija, evropeizacija zemlje.

POSLEDICE HLADNOG RATA

 Pravu polarizaciju između Zapada i Rusije, tek je donela Oktobarska revolucija. Naspram kapitalističkog, ne uvek demokratskog, ali ni u fašističkoj varijanti do te mere sveprožimajućeg sistema – stajao je sovjetski. U SSSR-u ne da nije bilo političkih sloboda ili slobode građanskog udruživanja već ni ograničenih ekonomskih ili sportskih sloboda! Baš o svemu je odlučivala partija – i to često u liku vrlo primitivnih „vernika“. Nažalost, i kada je Rusiji nametnut sistem koji je umnogome bio negacija njenog identiteta, i kada je to ozvaničeno novim nazivom države, i kada je brutalno deljen ruski etnički prostor – za Srbe je i dalje velika evroazijska zemlja bila Rusija. Ne iz zle namere, već iz navike i ljubavi! Najglasnije je ukazivao na tu grešku Dimitrije Ljotić, i pisao o potrebi da govorio o „Sovjetiji“ a ne o Rusiji. No, to nije doprlo do „ušiju“ većine Srba.

U Srbiju su 1944. godine upale jedinice Sovjetske Armije. To je presudno doprinelo ustoličenju Titovog režima. Otuda je deo srpskih antikomunista, svoj opravdani bes, nekritički preneo sa Staljina i Čerčila, generalno na Ruse i Engleze (za koje su smatrali da su prodali Dražu i kralja). Pored toga, napredovanje „Crvene armije“ propraćeno je mnogim slučajevima silovanja i pljačke. Za ponašanje Sovjetske armije odgovorni su bili komesari i oficiri, a ogromna većina vojnika nije učestvovala u zločinima. Ali kod dela Srba je stvorena negativna predstava o Rusima (a nikada nije istraženo da li je Josip Broz zahtevao takvo ponašanje u cilju slamanja nepokorne Srbije, kao što je po svemu sudeći tražio da britanska i američka avijacija 1944. godine bombarduje srbijanske gradove). 

Kako je hladni rat uzimao maha, na Zapadu su često uprošćavane stvari pa je kao neprijatelj doživljavana Rusija. Kome je bilo do toga da u očima javnosti povlači razliku između komunističkog režima i ruskog naroda (inače njegove najveće žrtve). To se, u eri masovnih medija, donekle spontano reflektovalo i na nas. Rusi i Rusija su sve tešnje povezivani sa manama boljševičkog sistema – čak i od strane onih koji nisu mnogo marili za politiku. Tome je, na drugi način, doprinela i titoistička indoktrinacija.  

IBEOVSKO NASLEĐE

 Dok su jedni stradali što nisu voleli Staljina, drugima je došla glave prevelika ljubav prema njemu. Ili bar nesklonost da preko noći menjaju opredeljenja. Došla je 1948. godina i rezolucija Informbiroa –potom su usledila masovna hapšenja i aktiviranje svih propagandnih potencijala, tada usmerenih protiv Sovjetskog Saveza. Namera režima je bila da se „amortizuju“ proruski sentimenti velikog dela srpskog naroda.

 Kada je video da je „porodična svađa“ otišla predaleko, Titov režim je počeo da se okreće Zapadu. Uz to, u početku stidljivo, započeo je proces liberalizacije u pojedinim oblastima. Lakše su se dobijali pasoši, dok konačno rutinski svako nije mogao da dođe do pasoša i putuje kuda god hoće. Vlast je odustala od kolektivizacije zemlje. Dopuštena ja mala privreda. A saradnja za SAD, omogućila je brz ekonomski napredak do sredine 60-ih godina, a i potom dalji rast životnog standarda. Na osnovu bespovratne pomoći i kredita, brzo smo počeli da živimo mnogo bolje od naših istočnih suseda. I, sa mnogo osnova, počeli smo da delimo svet na zapadni, za koji smo vezivali izobilje i, s druge strane, sovjetski (ruski), koji nam je delovao kao „dolina jada“. 

Komunistički sistem se urušio. Rusija je prošla kroz još jedan „pakleni krug“ ali se na krjju, kao junaci antičkih mitova, spasla iz podzemnog sveta. Sada je „prava“ kapitalistička zemlja i ubrzano ekonomski napreduje. I pred njom su, umnogome i zahvaljujući enormnom prirodnom bogatstvu, izvanredne perspektive. Ipak, stvoreno ubeđenje teško se menja. Deo Srba, kao da je ubeđen, da je i sada opredeljenje za tešnje veze sa Rusijom – izbor oskudnog načina života, po nekadašnjem sovjetskom obrascu! Takvo iracionalno robovanje prošlosti umnogome je plod dugogodišnje socijalističke samoupravne propagande, plašenja naroda mnogo gorim oblikom socijalizma od jugoslovenskog.

OD PROŠLOSTI KA SADAŠNjOSTI

 Sve u svemu, deo Srba smatra da nas značajnije povezivanje sa Rusijom udaljava od Zapada, pa time i od prosperiteta. Za većinu je Zapad sinonim za bolji život. Opet, deo smatra da je nesigurno oslanjati se na Ruse pošto je za očekivati da će nas u kritičnom momentu ostaviti na cedilu. 

 Videli smo kako je bilo u prošlosti, a što se tiče sadašnjosti – spomenuti strahovi, takođe su besmisleni. Svet nije više podeljen na hladnoratovske blokove, pa je smešno Rusiju doživljavati kao središte nekog antizapadnog saveza. Uostalom, ta zemlja je u mnogo čemu više Zapad od Srbije. Drugo, Rusija i nema nameru da nas previše vezuje za sebe. Na našem prostoru, nažalost, nema neke velike strateške interese. Ima ekonomske, i svakako želi da se njene kompanije dobro pozicioniraju u Srbiji – pre nego što naša zemlja postane deo EU. Kada se odvijao proces privatizacije u zemljama nekadašnjeg sovjetskog bloka, Rusija je bila u problemima i propustila je da u njih značajnije uđe sa kapitalom tj. da se tamo dobro smeste „kompanije – ćerke“ vodećih ruskih firmi. Zato, bar u nekim privrednim oblastima (npr. JAT i mogućnost slobodnog poslovanja te kompanije unutar EU), Rusija sada želi da preko Srbije ublaži barijere koje EU nameće njenom „biznisu“. Od toga mi možemo da imamo samo korist! 
 
 U vezi sa „izneveravanjem“ Srba od strane Rusa, iako smo o tome već dosta govorili, nešto treba dodati. Rusijom ne vladaju nekakvi „slovenofili“ ili „pravoslavni ziloti“. Ruska vladajuća elita svakako želi da afirmiše patriotizam, da oživi versku tradiciju – ali pre svega vodi računa o ekonomskom napretku zemlje. I to koliko zbog naroda, toliko i radi interesa vlasnika kapitala. „Oligarsi“ više ne vladaju Rusijom, ali su privredni moćnici itekako od uticaja – i njihovi interesi se uzimaju u obzir u vezi sa kreiranjem državne politike. 

 Uz to, Rusija pre vodi računa o svojim državnim interesima nego o nacionalnim interesima ruskog naroda. Nema sumnje, vodi računa o elementarnoj zaštiti manjinskih prava Rusa u drugim republikama, ali (nažalost) ne radi mnogo više od toga. Pogotovo kada je u dobrim odnosima sa tamošnjim vlastima. Primera radi, status ruske zajednice u Kazahstanu sigurno nije sjajan, ali za Moskvu je bitnije da ima dobre odnose sa tom velikom srednjoazijskom zemljom nego da se bavi položajem sunarodnika. Tek kada vlast u nekoj zemlji počne neprijateljski da se ponaša prema Ruskoj Federaciji, pitanje ruske manjine dobije na značaju. 

Stoga, oni koji misle da Rusiji ne pada na pamet da podržava neku energičnu politiku objedinjavanja srpskog etničkog prostora, odnosno bilo šta što bi izlazilo iz sada međunarodno priznatih relacija, osnovano strahuju! Na kraju krajeva, Rusija nam ni ne daje nagoveštaje da je spremna da stane iza bilo kakvog „projekta“ izmene nametnutih, ali postojećih, granica u Evropi – pa ne može ni da nas izneveri!

 Međutim, Rusija će svakako podržavati ono što je u interesu Srba, a u skladu je sa međunarodnim pravom; naravno osim ako se naša vlast bude ponašala kao da joj do srpskih interesa nije stalo. Rusija će podržati dejtonski status R. Srpske, celovitost R. Srbije, manjinska prava Srba u Hrvatskoj, pravo prognanika iz te republike ali i sa Kosova i Metohije, da se vrate i dobiju uzurpiranu imovinu. Jer, Rusija ima interes da sa Srbima razvija posebne odnose. Prvo, mi smo na to spremni (velika većina naroda, a deklarativno i političara), a njoj odgovara da u regionu ima nekog bližeg partnera. Drugo, među našim narodima stvarno postoji osećanje prijateljstva i bliskosti. To ne treba precenjivati, ali svakako bitno doprinose boljim političkim vezama. I uz to, sa državama je isto kao i sa pojedincima – kada se u „javnosti“ stvori predubeđenje da je neko sa nekim blizak, onda se i njegova moć i iskrenost ceni na osnovu toga kako prema bliskoj osobi (državi) postupa. Znači, ugledu Ruske Federacije doprinosi da „globalna javnost“ prepozna da ona pomaže Srbima! Naravno, do neke mere i ne po svaku cenu.

SRBOFOBIJA U VIDU RUSOFOBIJE

 Sve ovo uglavnom znaju i oni naši politički i medijski krugovi što šire antirusko raspoloženje; što se fokusiraju na ono što bi kod Srba moglo da podgreje zazor pa i strah od Rusije. To rade jer su nepovratno indoktrinirani titoizmom – i otuda primarno zastupaju antisrpski stav, a ne antiruski! Ipak, iracionalno nema presudnu ulogu u delovanju domaćih kreatora antiruskog mnenja. 

Oni se plaše nečega što može da bude realno. Rusija ne ide nekim osobenim „slovenskim i pravoslavnim putem“, ali zastupa principe tzv. suverene demokratije. Drugim rečima, Ruskom Federacijom treba da upravlja tamošnja politička i ekonomska elita. Naspram toga stoji tzv. evroatlantski koncept. Ako se i ne stvara neka svetska država, stvara se model hijerarhije među postojećim zemljama i asimetrične atrofije suvereniteta. Unutar „evroatlantske porodice naroda“, politička i ekonomska elita se dogovora oko zajedničkih smernica, sa posebnim uticajem američkih centara moći. Naravno, kao ni u jednoj porodici, ni tu ne vlada idila i bespogovorna sloga. Ipak se obično nađu neka rešenja. Međutim, dok je prostor za samostalno delovanje EU i njenih članica sužen, SAD imaju mnogo više manevarskog prostora. Amerika je član porodice sa posebnim pravima – velikim uticajem na druge a malim uplivom ostalih u „njena posla“!

 Srbija ne može na globalnom planu da bude igrač kao što je Rusija; ne može da bude ni iznutra „suverena“ koliko ta moćna zemlja. Ipak, može da pokuša da ostane samosvojna; i da ne pristane da bude slepo poslušni periferni član „evroatlantske porodice“. To ne znači da se odričemo evropskih integracija, ali znači da ne želimo da postanemo deo „Severnoatlantskog pakta“, da ne želimo da postanemo glasnogovornik tuđe politike, da nećemo da budemo „vernici“ tzv. evroatlantske ideologije! No, da bi sve to postali, deo političkih i medijskih struktura besomučno vodi proces „evroatlantske“ idnoktrinacije – odnosno razaranja naše tradicije, kako bi bio stvoren prostor za „izgradnju“ novog identiteta. U funkciji toga je antiruska retorika – Srbe treba odvratiti od „lošeg“ primera i sprečiti bilo kakve tešnje veze sa Rusijom. U tom kontekstu treba posmatrati i nipodaštavajući odnos naših evroatlantista prema ćirilici – sve ono što nas čini bar malo specifičnim u odnosu na Zapad, treba eliminisati; pogotovo kada se radi i o simboličnoj sponi sa Rusijom.

 Na kraju, treba reći još nešto vrlo bitno. Antiruska kampanja naših političkih i medijskih evroatlantista, trebalo bi da ima funkciju bumeranga. Nadaju se da će njihov negativan odnos prema Rusiji i Rusima, čak ako se i ne „primi“ u narodu – revoltirati rusku vlast i medije! Da će se odraziti na odnos Rusije prema Srbiji! Usled toga, nalogodavci i finansijeri naših evroatlantista – otarasili bi se za njih neprijatnog ruskog mešanja u balkanske poslove. Onda bi mogli da završe sve ono što su sa Srbima naumili, a u čemu ih sada ometa Rusija. Jer, zašto bi ona makar nalazila i svoj interes u tome da pomaže nekome ko je ne ceni? Nadam se da će bar deo naše nove vlade to imati u vidu.

* * *
 Rusofobija ne znači samo strah od Rusa, ona podrazumeva i odbojnost prema tom narodu, pa i mržnju prema njemu. Među Srbima je malo rusofoba; pitanje je – dali ih i ima? Oni koje razjeda srbofobija – suštinski više i nisu Srbi; a samo oni ispoljavaju rusofobiju. Ispitivanja etničke distance, pokazuju da čak i pripadnici i simpatizeri LDP, po pravilu, nisu antiruski nastrojeni. Svakako nemaju baš simpatije za razvijanje specijalnih veza Srbije i Rusije – ali nemaju prema Rusima odbojnost. 

 Rusofilija znači ljubav prema Rusima. I nema sumnje, mnogi Srbi su rusofili – osećaju prema tom narodu snažne simpatije, i smatraju da sa Rusijom treba da imamo što bolje odnose. Međutim, među Srbima, u naše vreme (a nije uvek tako bilo) – nema mnogo rusomana. Pod rusomanijom podrazumeva se preterana, iracionalna ljubav prema Rusiji; a nacionalno orijentisani Srbi, u čijim redovima se i nalaze rusofili, srpske interese nedvosmisleno stavljaju na prvo mesto. Njihovo osećanje bliskosti prema Rusima, ne zasenjuje srpske nacionalne težnje.

 Mi i Rusi smo stvarno bliski narodi: umnogome smo istog porekla, imamo istu religiju, i u prošlosti naše države su uglavnom imale dobre odnose. Što je još važnije, na osnovu svega toga, Srbi i Rusi jedni o drugima misle kao o prijateljskom narodu. Na tim osnovama mogu da razvijaju obostrano korisne odnose, i time da dodatno „zalivaju“ „drvo prijateljstva“. To je onda pozitivan zatvoreni krug, koji omogućava da se elementi međusobno pojačavaju. Međutim, kao što ne treba zanemariti bliskost među „rođacima“, ne treba smesti s uma ni da oni često imaju različite interese. Kako glasi izreka: „Ako smo mi sestre, nisu nam i kese sestre“. Stoga, kao što ne smemo da očekujemo bezrezervnu pomoć od Rusije, i da se čudimo što nas ne voli više od sebe, treba da pazimo i da naša prijateljska osećanja prema Rusima, možda i iz inata zbog onoga što nam rade neke zapadne zemlje, ne prerastu u rusomaniju! Od iracionalnih zastranjivanja ma koje vrste ni mi, ni Rusi, nećemo imati korist!

 Mada, uvek imajmo na umu da najsnažniju sponu između naroda ipak predstavlja ono dubinsko, možda i arhetipsko. Izmene se i politički, i ekonomski interesi – ali te veze ostaju! Menjali su se sistemi i okolnosti, ali su srpski i ruski narod, nekada i protivno državnoj politici, uvek međusobno osećali simpatije pa i toplinu. A naše prijateljstvo sa Francuzima, neutemeljeno na nečem dubljem od trenutnih interesa i kratkoročne bure emocija, nestalo je kao da ga nikada nije ni bilo. Zemlje gledaju svoje interese, ali dugoročno nijedna velika sila neće prema nama biti tako prijateljski nastrojena kao Rusija!