U dvadesetom veku potrebna ravnoteža između tradicije i potrebe za novim je bila više puta poremećena zbog loše shvaćenog „avangardizma“ – promukli, nestrpljivi avangardizam, po svaku cenu. Destrukcija je postala apoteoza ratničkog avangardizma. Ona se ustremila da pocepa čitavu vekovnu kulturnu tradiciju.

Ne mogu prežaliti / Što nekim slučajem / Nije živ Sultan Murat / Pa da odem na Kosovo polje / Da mu se izvinim / Izvini Padišahu što ovoliko kasnim / Ti nisi osvajao svet / A da niko tvoj ne pogine / Niti si ratovao skriven iza oblaka / Nego si došao lično / I sve platio svojom glavom / Nisi me oslobađao nego porobljavao 

Ovakav Oktobarski salon hoće da kaže da se u srpskoj umetnosti baš ništa ne dešava, da smo sve ideje uvezli spolja i zasigurno i dalje ostajemo tamni vilajet. Štetočine su štetu nanele, s namerom da je još dugi niz godina nanose, na opšte zadovoljstvo zainteresovanih.

Kad su u pitanju Šekspir, Bodler, Paund, Jejts, Klodel, Sioran (sve sam ih, svojevremeno, učio srpskom jeziku), ja sam internacionalista, kosmopolita, pa i mondijalista. Što se tiče onih koji su nas satanizovali i bombardovali, tu sam teški nacionalista.

Na nedavno održanom zasedanju filozofske škole Felix Romuliana u Zaječaru, mladi i talentovani teoretičar Rastislav Dinić izneo je određene kritičke primedbe na moje poglede na liberalizam.

Pet miliona ljudi gledalo je ulazak na farmu, iščekujući da vidi ko će se to sledeća dva meseca dobrovoljno baviti onim od čega većina stanovnika Srbije čeka prvu priliku da pobegne glavom bez obzira.

Medijska globalizacija, suprotno očekivanjima, deluje više u smeru približavanja arapskog sveta vrednostima Zapada, nego što potvrđuje njegovu izvornost i autentičnost.

Paradoks je očigledan: nikada u Srbiji nije bilo više novinarskih fakulteta, kurseva, škola ili udruženja, i nikada novinarska profesija nije bila tako devalvirana, potcenjena i obeščašćena!

Već drugi put me gospodin Ivan Klajn kiti nekim počasnim osobinama. Prvi put udelio mi je lepa zvanja šoviniste i lokaliste (zaboravivši, doduše, rasizam i antisemitizam). Sada je od toga, izgleda, odustao i tvrdi, biranim profesorskim rečima kako samo on to ume, da sam sumanut i lud.

Ako neko u zemlji Srbiji ne može da napravi gledljiv sitkom onda je već vreme da se kolektivno zabrinemo za srpsku i beogradsku urbanu kulturu. Serija "Ono kao ljubav" nije uspela da kod mene izazove ono kao smeh, već ovo kao pitanje: zbog čega je nacionalni servis odobrio i finansirao takav kao projekat?