У двадесетом веку потребна равнотежа између традиције и потребе за новим је била више пута поремећена због лоше схваћеног „авангардизма“ – промукли, нестрпљиви авангардизам, по сваку цену. Деструкција је постала апотеоза ратничког авангардизма. Она се устремила да поцепа читаву вековну културну традицију.

Не могу прежалити / Што неким случајем / Није жив Султан Мурат / Па да одем на Косово поље / Да му се извиним / Извини Падишаху што оволико касним / Ти ниси освајао свет / А да нико твој не погине / Нити си ратовао скривен иза облака / Него си дошао лично / И све платио својом главом / Ниси ме ослобађао него поробљавао 

Овакав Октобарски салон хоће да каже да се у српској уметности баш ништа не дешава, да смо све идеје увезли споља и засигурно и даље остајемо тамни вилајет. Штеточине су штету нанеле, с намером да је још дуги низ година наносе, на опште задовољство заинтересованих.

Кад су у питању Шекспир, Бодлер, Паунд, Јејтс, Клодел, Сиоран (све сам их, својевремено, учио српском језику), ја сам интернационалиста, космополита, па и мондијалиста. Што се тиче оних који су нас сатанизовали и бомбардовали, ту сам тешки националиста.

На недавно одржаном заседању филозофске школе Фелиx Ромулиана у Зајечару, млади и талентовани теоретичар Растислав Динић изнео је одређене критичке примедбе на моје погледе на либерализам.

Пет милиона људи гледало је улазак на фарму, ишчекујући да види ко ће се то следећа два месеца добровољно бавити оним од чега већина становника Србије чека прву прилику да побегне главом без обзира.

Медијска глобализација, супротно очекивањима, делује више у смеру приближавања арапског света вредностима Запада, него што потврђује његову изворност и аутентичност.

Парадокс је очигледан: никада у Србији није било више новинарских факултета, курсева, школа или удружења, и никада новинарска професија није била тако девалвирана, потцењена и обешчашћена!

Већ други пут ме господин Иван Клајн кити неким почасним особинама. Први пут уделио ми је лепа звања шовинисте и локалисте (заборавивши, додуше, расизам и антисемитизам). Сада је од тога, изгледа, одустао и тврди, бираним професорским речима како само он то уме, да сам суманут и луд.

Ако неко у земљи Србији не може да направи гледљив ситком онда је већ време да се колективно забринемо за српску и београдску урбану културу. Серија "Оно као љубав" није успела да код мене изазове оно као смех, већ ово као питање: због чега је национални сервис одобрио и финансирао такав као пројекат?