Културна политика | |||
Африка - између "живог песка" и "црне рупе" |
петак, 01. април 2011. | |
Африка има лош имиџ у Европи – придев "подсахарска" је ту сасвим сувишан. Та слика је обликована различитим интересима и мотивима. Подсахарска Африка у глобалну имагинацију још увек најчешће улази кроз мрачне слике криминала, беде, глади, крвавих ратова и неизлечивих болести. "Када данас слушамо о Африци, то је обично у ургентним и узнемирујућим гласовима. Никада није само Африка, већ је увек нека криза у Африци, проблеми Африке, неуспех Африке, морални изазов Африке 'међународној заједници', чак и Африка као 'ожиљак на савести света'",[1] како је назвао Тони Блер, тада британски премијер. Чињеница да чак Блер, тада један од најхаризматичнијих западних политичара "левичарског" опредељења, у једној од својих медијски најефектнијих метафора овај регион изједначава са раном објашњава виталност зачараног круга: лоше вести и ружне слике стварају негативну перцепцију, док лош имиџ доводи до смањивања инвестиција, што за последицу има даљу социјалну и економску деградацију, која оправдава емитовање још горих вести и још црњих слика, које стварају још негативнију перцепцију.
Некада опшеприхваћени израз "црна Африка" данас се употребљава врло ретко, али је реч "Африка" остала везана за бројна негативна денотативна значења атрибута "црно".[2] Сто година након што је Џозеф Конрад објавио Срце таме, роман чији је наслов постао непресушан извор негативних стереотипа о Подсахарској Африци, сведоци смо "поновног откривања Африке као 'тамног континента' XXI века",[3] "радикалног другог" помоћу којег се конструише наводна "светлост и белина западне цивилизације".[4] У ситуацијама када се подсахарска реалност препознаје изван овог потконтинента, она се углавном редукује на опасност. Појмови као што је "фатална Африка",[5] или изједначавање Африке са "живим песком"[6] какво сугерише Борка Павићевић, служе да оживе ужасавајућу слику алтернативе потчињавању месијанском пројекту европеизације и правилима неолибералног поретка. Африка је "безнадежан континент"[7] - тако је на насловној страни представио лондонски Економист, утицајни магазин који можемо сматрати водећим гласилом западне елите моћи.[8] Искривљена и поједностављена слика постала је "стварна" и успешно је наметнута као наводно верни одраз праве Подсахарске Африке. Слике које служе као илустрација безнадежности доводе до потирања разлика између афричких држава и бришу свест о историјском тренутку. Африка се у медијским наративима најчешће представља као безвремена прича о нерешивим и крвавим племенским конфликтима. Глобални, баш као и многи српски медији и јавни интелектуалци реч "Африка" често користе као синоним за предмодерно или антимодерно, као опасност и страшило које је истовремено далеко и довољно близу да може да угрози евроцентрично схватање глобалне модерности. Наводну опасност представља и стање Африке и њени житељи, који се, нарочито у постколонијалној, невољно мултирасној "тврђави Евопа", све чешће доживљавају као страно тело, агресори, нападачи или уљези. "Како то виде бели људи, што више беба праве црнци, то ће искушење да емигрирају у нападнуту територију белаца бити веће".[9] Мало је људи који се данас усуђују да понове становиште "евроцентричних историчара да је Африка једини континент који није дао допринос светској историји и цивилизацији",[10] али различита расистичка схватања су и даље веома јака. И у САД и у Западној Европи криминал "има боју" афричке дијаспоре. Африканцима је у западним земљама најчешће на располагању само илегална, "перверзна интеграција",[11] живот у сталном страху од депортације и снага безбедности које их третирају као сумњиве. Бити Африканац значи бити сиромашан. И у неолибералној економији, баш као и у доба колонијализма, од Африканаца се очекује да се држе свога места. "У Европи никада не видите Африканце у скупим ресторанима, изузев у кухињи".[12] Иако се данас ретко изражавају експлицитно, западна схватања да су Африканци неспособни за аналитичко и апстрактно мишљење тера становнике потконтинента да место у глобализованом свету траже у параметрима "племенитогдивљака", интуитивности и сировихталената, у уском простору који је омеђен егзотизацијом и "оцрњивањем".
Колико се мало тога променило у западним дискурсима, који од XIX века наовамо Подсахарску Африку представљају као смртно опасну и непоправљиву, илуструје метафора која овај регион описује као "црну рупу"[13] – шта год да доспе унутра, не може више да изађе из праве, васељенске црне рупе, најсавршеније машине за уништавање и убијање. С друге стране "црна рупа" је непромењива и непоправљива, нешто из чека је немогуће изаћи - то је замка у коју, ако у њу једном уђете, више никада не можете да се извучете. О Подсахарској Африци се често говори и као о региону који је "испао са карте света".[14] Онда када овај регион није глобално невидљив, када га не помињемо као "метафору одсуства",[15] он се јавља у "негативном геокултурном опису".[16] Суочавање са тек придошлим становницима Подсахарске Африке у "тврђави Европа" неретко бива интерпретирано као знак да је претња реална, да "нови 'варвари' некако успевају да скрпе довољно новца да емигрирају"[17] и пређу огромне природне и безбедносне препреке. Широм света се од становника Подсахарске Африке очекује да оду или да остану невидљиви – ту нема много разлике између Марока, Саудијске Арабије и западних метропола. Њихово присуство се не уклапа у слике глобализације у којима Подсахарска Африка постоји заједно са појмовима које сугеришу искљученост, пад и одвајање, неретко уз префикс "де-" и сугестију да се ради о добровољној и свесној одлуци, самоискључивању и својевољној сецесији Црне Африке и њених дијаспора од глобалности и модерности. Када се говори о Подсахарској Африци, то је неретко део наратива у коме се инсистира на деглобализацији, дезинвестирању, демонетаризацији, деиндустријализацији, дезинформисању, вечној периферији, неглобализованом континенту или изузетку који потврђује правило. Података којима се може легитимисати дискурс одсуства, искључености и заостајања, односно "де-развоја"[18] у неолибералном новоговору, има у изобиљу. На УН листи најмање развијених земаља, од укупно 49 дражава, 33 су из Подсахарске Африке.[19] На пример, Гана је 1957. године, када је постала независна, била богатија од Тајланда.[20] Међутим процењено је да је 2008. године БДП по глави становника у Тајланду био 5,6 пута већи него у Гани.[21] Деиндустријализација у Подсахарској Африци, за разлику од Запада, где најчешће бива замењена "чистим", информационим технологијама или посредничким и интелектуалним услугама, доводи до даљег раста велике назпослености. Појам "демонетаризација" у овом региону нема везе са кредитним картицама, већ представља адекватан израз који описује враћање значајаног дела становништва трампи као облику трговине. Комуникација са неким насељеним деловима Подсахарске Африке могућа је само уз помоћ технологија које се користе на просторима који нису насељени – иридијумски сателитски телефони се данас, осим у Подсахарској Африци, користе у огромним пустињама и на теретним бродовима и нафтним платформама које су далеко од обале.[22] "То што наводно универзалистички покрет 'глобализације' има за последицу то да Африка поново постаје 'тамна' у очима остатка света сугерише блиску везу између питања економске маргинализације у глобалној економији и чланства у глобалном друштву".[23] Подсахарска Африка егзистира у глобалној структури која доводи до њене де-хуманизације, у систему који обликују процеси који "поричу хуманост Африканцима".[24] Али, невидљивост, одсуство и тама, појмови који имају кључно место у западним разумевању и односу према Подсахарској Африке, као и бројни подаци који илуструју положај Подсахарске Африке у неолибералном поретку, могу се сместитити у слику сенке. Метафора сенке на одговарајући начин описује и неке кључне аспекте афричке модерности и место Подсахарске Африке у глобализованом свету – од прихватања профита ("сенке") као главног мотива, али без предузетничког духа ("суштине" западне капиталистичке економије), до приватних снага безбедности ("армија сенки" и "војника сенки"). Сива економија постоји свуда, али само је у Подсхарској Африци "економија у сенци" већа од формалног сектора који тамо практично представља сенку неформалне економније. У западним медијима афрички ратови и трагедије увек остају у сенци европских. Косово и Босна су потпуно "засенили" многе веће покоље у два Конга и Руанди. Сенка не значи само слабу видљивост. Она често подразумева мрак, различитост или деформацију, али и нешто што "се лепи за вас",[25] што не може да постоји само за себе. Бројни појмови и конотације садржани у дикурсу сенке претварају Подсахарску Африку у мрачну супротност, претећу алтернативу наводно светлом рационализму просветитељства и западним вредностима. Као глобална сенка, Подсахарска Африка се доживља не само као непознато, већ и неспознатљиво место, где све постоји само као замагљени двојник, бледа копија оригинала, нејасни и искривљени одраз западњачких модела и институција, место где ништа – од државе и економије до радничке класе и избора – није оно право, оно што се "претвара да јесте",[26] већ само лош одливак "супериорног" западног калупа. Систематским гурањем Подсахарске Африке у сенку, данашње интелектуално "империјално предузетништво" потврђује да Западњаци "и даље владају у моралном и интелектуалном погледу",[27] а не само у тржишном.
Чак и помоћ Африци најчешће стиже као "бренд помоћ". Корпорације, парацрквене организације и естрадне личности са Запада претвориле су помоћ Афици у "помодни асесоар којим покушавају да повећају пожељност свог производа".[28] Ови предузетници користе "Си-Ен-Ен ефекат", снагу коју носе слике беде и жртава чија је патња извађена из контекста, да би остварили циљеве који обично немају везе са Африком, сиромаштвом или жртвама.[29] Наводно филантропске кампање и акције западних естрадних звезда "овековечују имиџ Африке као осакаћеног континента".[30] Африканци су изузетно цинични према оваквим напорима. Чак и ако поверујемо да нема скривених мотива, њихов циљ је да исправе последице, а не да укажу на узроке који доводе до погоршавања положаја региона унутар неолибералног система. Агресивно делујући у западним, посебно америчким медијима као "коалиције" или групе које се наводно залажу за "заустављање некажњивости" или заштиту људских права,[31] ове организације заправо постају организам за себе и играју на колективне фрустрације западне, првенствено америчке публике, на њихову потребу за стварањем илузије моралног прочишћења и њихове воајеристичке пориве. Прва глобална медијско-естрадна комодификација помоћи био је рок концерт Live Aid (Жива помоћ), који је организован истовремено у неколико великих западних градова[32] за прикупљање помоћи гладнима у Етиопији 1985. године. Али, све је више Африканаца који сматрају да би државну и естрадну помоћ која долази са Запада адекватније било назвати dead aid (мртва помоћ). Неки су само иронични, али има и оних који верују да зависност од помоћи стварно "убија", ствара фатални зачарни круг даљег сиромашења из кога нема другог излаза изузев још веће помоћи. Лукративна индустрија помоћи која привлачи велику пажњу медија обезбедила је слање милостиње, али је истовремено, доприноси претварању полите у афричким земљама у борбу за државне институције које контролишу њену дистрбуцију, "учинила сиромашне још сиромашнијим, а раст споријим".[33] Неки аутори сматрају да моћни западни актери немају интерес да охрабре политичке реформе које би могле да угрозе стабилну експлоатацију ресурса. Они кључне препреке развоју и функционисању афричких држава виде у интересима великих мултинационалних компанија и западних земаља. На пример, Запад је показао да је спреман да државу као што је Република Конго[34] прими "у клуб добрих... докле год је председник прилагодљив, страни инвеститори срећни а нафта тече".[35] Двоструки стандарди "међународнезаједнице" су очити када се упореди однос који Запад има према диктаторима у Гвинеји и Зимбабвеу – "стиче се утисак да су демократија и владавина права добри за Зимбабвеанце, али не и за Гвинејце".[36] Формална демократизација омогућава и да се одговорност за неуспехе, који имају корене у колонијалној власти и постколонијалном мешању, пребаци на "изабране" власти. То води деполитизацији сиромаштва, чији узроци бивају привидно измештени из глобалних оквира и одвојени од питања везаних за функционисање неолибералног капитализма и међународног система и претворени у пуко техничко питање, последицу лоше вођене или недемократске политике унутар националних држава. Зато смо у Подсахарској Африци сведоци "фикција демократске транзиције"[37] и пуког "рециклирања елита",[38] идеолошке конверзије која се ограничава на вербално прихватање концепата и норми које се наводе као предуслов за добијање политичке и финансијске помоћи Запада. То додатно обесхрабрује стварне промене и ствара илузију да у многим државама Подсахарске Африке постоје демократски изабране власти које су "одговорне" за "афричке проблеме" и доприноси одржавању изузетно лоше слике о Подсахарској Африци. [1] James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order, Duke University Press, Durham, 2006, п. 2. [2] Оно што је лоше или непожељно јесте црно - у источној Европи за онога ко превише ради кажемо да "ради као црнац, док је на Западу доминантан стереотиоп о црнцу нераднику, "лењој црнчуги". [3] James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order, op. cit., п. 29. [4] Ibid., п. 2. [5] Frank McLynn, Hearts of Darkness: The European Exploration of Africa, Pimlico, London, 1993, p. 7. [6] Ова београдска "грађанска" активисткиња тврди да "једна заједница у којој не функционишу централне институције тога друштва може да постане Африка, мислим, може да постане живи песак". Видети: Транскрипт емисије Пешчаник, 9.06.2006, Епизода: Киднапери демократије, 14.6.2006, Интернет, 26/10/09, http://forum.b92.net/index.php?showtopic=29327. [7] Уз велику карту Африке, ове су речи објављене на насловној страни британског Економиста од 11. маја 2000. године. У истом броју објављен је и текст под насловом "Безнадежна Африка" (Видети: Hopless Africa, The Economist, 11. мај. 2000, Интернет, 20/05/09, http://www.economist.com/displaystory.cfm?story_id=333429). Осам година касније Економист је објавио чланак под насловом "Има наде" (There is hope, The Economist, October 9th, 2008, Internet, 20/05/09, http://www.economist.com/PrinterFriendly.cfm?story_id=12381162). [8] Ганска списатељица Ама Ата Аиду је у одговору на ову насловну страну написла да Економист, који назива "гласом нашег господара", има "стварно мрачан и злокобан циљ". (Ama Ata Aidoo, What Hopeless Continent, New Internationalist, September 2000, Internet, 20/05/09, http://www.newint.org/issue327/view.htm). [9] Manthia Diawara, In Search of Africa, Harvard University Press, Cambridge, 1998, p. 50 [10] Ibid., p. 1. [11] Manuel Castells, End Of Millenium, Blackwell Publishers, Oxford, 2001, p. 72. [12] Manthia Diawara, We Won't Budge: An African Exile in the World, Basic Civitas Books, New York, 2004, p. 5. [13] Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., p. 165. [14] Stephen Ellis, Gerrie Ter Haar, Worlds of Power: Religious Thought and Political Practice in Africa, Hurst and Company, London, 2004, back cover. [15] James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order, op. cit., p. 2. [16] Имануел Валерштајн, После либерализма, Службени гласник, Београд, 2005, стр. 46. [17] Tom Nairn, Global Trajectories, in: Tom Nairn, Paul James (eds.), Global Matrix: Nationalism, Globalism and State Terrorism, Pluto Press, London, p. 37. [18] Engl. De-development. [19] Извор: Landlocked Developing Countries and Small Island Developing States,UN Office ofHigh Representative for the Least Developed Countries (LDCs), Internet, 03/08/09, http://www.unohrlls.org/en/ldc/related/62/. [20] Nicolas Thompson, Scott Thompson, The Baobab and the Mango Tree: Lessons About Development - African and Asian Contrasts, White Lotous, Bangkok, 2000, p. 1. [21] CIA - The World Fact Book: Country Comparison, Central Intelligence Agency, Washington, D.C., Internet, 26/10/09, https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2004rank.html. [22] Iridium satellite phone re-launch, BBC, 28 March, 2001, Internet, 01/12/08, http://news.bbc.co.uk/2/hi/business/1247385.stm [23] James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order, op. cit., p. 14. [24] Manuel Castells, End Of Millenium, op. cit., pp. 82 - 83. [25] James Ferguson, Global Shadows: Africa in the Neoliberal World Order, op. cit., p. 17. [26] Ibid., п. 16. [27] Едвард Саид, Култура и империјализам, Београдски круг, Београд, 2002, стр. 75. [28] Carina Ray, Dangers of Brand Aid, New African, February 2008, p. 18. [29] Постоје организације, као што је "Саве Дарфур", које вештим маркетиншким кампањама прикупљају милионе долара годишње, иако никада нису послале било какву помоћ гладним и угроженим људима које наводно покушавају да спасу. При томе, сума коју је Сејв Дарфур трошио на скупу медијску компању, у којој се инсистира да нема напретка и да се геноцид наставља, значајно је расла чак и онда када је број жртава насиља драматично и континуирано опадао. Видети: Mahmood Mamdani, Saviors and Survivors: Darfur, Politics and the War on Terror, HSRC Press, Cape Town, 2009, p. 48. [30] Carina Ray, Dangers of Brand Aid, New African, op. cit. [31] Сејв Дарфур је новац углавном трошио на "медијски блицкриг". Видети: Mahmood Mamdani, ibid. [32] Медији су га назвали "глобални џубокс". [33] Dambisa Moyo, Why Foreign Aid Is Hurting Africa, March 21, 2009, The Wall Street Journal, Internet, 29/03/09, http://online.wsj.com/article/SB123758895999200083.html. [34] Пети највећи произвођач нафте у Подсахарској Африци. [35] Cassie Knight, Brazzaville Charms: Magic and Rebellion in the Republic of Congo, Frances Linkoln, London, 2007, p. 215. [36] Antonie Lokongo, Tale of two countries, New African, January 2002, p. 12. [37] Marco Giovannoni, Theodre Trefon, Jerome Kasongo Banga, Charles Mwema, Action on Behalf (and in Spite) of the State: NGOs and Civil Associations in Kinshasa, in: Reinventing Order in the Congo, (ed.), Reinventing Order in the Congo, Fountain Publishers, Kampala, 2004, p. 99. [38] Patric Chabal, Jean-Pascal Daloz, Africa Works: Disorder as Political Instrument, Indiana University Press, Bloomington, 1999, p. 32. |