Afrika - između "živog peska" i "crne rupe"

Afrika ima loš imidž u Evropi – pridev "podsaharska" je tu sasvim suvišan. Ta slika je oblikovana različitim interesima i motivima. Podsaharska Afrika u globalnu imaginaciju još uvek najčešće ulazi kroz mračne slike kriminala, bede, gladi, krvavih ratova i neizlečivih bolesti. "Kada danas slušamo o Africi, to je obično u urgentnim i uznemirujućim glasovima. Nikada nije samo Afrika, već je uvek neka kriza u Africi, problemi Afrike, neuspeh Afrike, moralni izazov Afrike 'međunarodnoj zajednici', čak i Afrika kao 'ožiljak na savesti sveta'",[1] kako je nazvao Toni Bler, tada britanski premijer. Činjenica da čak Bler, tada jedan od najharizmatičnijih zapadnih političara "levičarskog" opredeljenja, u jednoj od svojih medijski najefektnijih metafora ovaj region izjednačava sa ranom objašnjava vitalnost začaranog kruga: loše vesti i ružne slike stvaraju negativnu percepciju, dok loš imidž dovodi do smanjivanja investicija, što za posledicu ima dalju socijalnu i ekonomsku degradaciju, koja opravdava emitovanje još gorih vesti i još crnjih slika, koje stvaraju još negativniju percepciju.

Nekada opšeprihvaćeni izraz "crna Afrika" danas se upotrebljava vrlo retko, ali je reč "Afrika" ostala vezana za brojna negativna denotativna značenja atributa "crno".

Nekada opšeprihvaćeni izraz "crna Afrika" danas se upotrebljava vrlo retko, ali je reč "Afrika" ostala vezana za brojna negativna denotativna značenja atributa "crno".[2] Sto godina nakon što je DŽozef Konrad objavio Srce tame, roman čiji je naslov postao nepresušan izvor negativnih stereotipa o Podsaharskoj Africi, svedoci smo "ponovnog otkrivanja Afrike kao 'tamnog kontinenta' XXI veka",[3] "radikalnog drugog" pomoću kojeg se konstruiše navodna "svetlost i belina zapadne civilizacije".[4] U situacijama kada se podsaharska realnost prepoznaje izvan ovog potkontinenta, ona se uglavnom redukuje na opasnost. Pojmovi kao što je "fatalna Afrika",[5] ili izjednačavanje Afrike sa "živim peskom"[6] kakvo sugeriše Borka Pavićević, služe da ožive užasavajuću sliku alternative potčinjavanju mesijanskom projektu evropeizacije i pravilima neoliberalnog poretka.

Afrika je "beznadežan kontinent"[7] - tako je na naslovnoj strani predstavio londonski Ekonomist, uticajni magazin koji možemo smatrati vodećim glasilom zapadne elite moći.[8] Iskrivljena i pojednostavljena slika postala je "stvarna" i uspešno je nametnuta kao navodno verni odraz prave Podsaharske Afrike. Slike koje služe kao ilustracija beznadežnosti dovode do potiranja razlika između afričkih država i brišu svest o istorijskom trenutku. Afrika se u medijskim narativima najčešće predstavlja kao bezvremena priča o nerešivim i krvavim plemenskim konfliktima. Globalni, baš kao i mnogi srpski mediji i javni intelektualci reč "Afrika" često koriste kao sinonim za predmoderno ili antimoderno, kao opasnost i strašilo koje je istovremeno daleko i dovoljno blizu da može da ugrozi evrocentrično shvatanje globalne modernosti. Navodnu opasnost predstavlja i stanje Afrike i njeni žitelji, koji se, naročito u postkolonijalnoj, nevoljno multirasnoj "tvrđavi Evopa", sve češće doživljavaju kao strano telo, agresori, napadači ili uljezi. "Kako to vide beli ljudi, što više beba prave crnci, to će iskušenje da emigriraju u napadnutu teritoriju belaca biti veće".[9]

Malo je ljudi koji se danas usuđuju da ponove stanovište "evrocentričnih istoričara da je Afrika jedini kontinent koji nije dao doprinos svetskoj istoriji i civilizaciji",[10] ali različita rasistička shvatanja su i dalje veoma jaka. I u SAD i u Zapadnoj Evropi kriminal "ima boju" afričke dijaspore. Afrikancima je u zapadnim zemljama najčešće na raspolaganju samo ilegalna, "perverzna integracija",[11] život u stalnom strahu od deportacije i snaga bezbednosti koje ih tretiraju kao sumnjive. Biti Afrikanac znači biti siromašan. I u neoliberalnoj ekonomiji, baš kao i u doba kolonijalizma, od Afrikanaca se očekuje da se drže svoga mesta. "U Evropi nikada ne vidite Afrikance u skupim restoranima, izuzev u kuhinji".[12] Iako se danas retko izražavaju eksplicitno, zapadna shvatanja da su Afrikanci nesposobni za analitičko i apstraktno mišljenje tera stanovnike potkontinenta da mesto u globalizovanom svetu traže u parametrima "plemenitogdivljaka", intuitivnosti i sirovihtalenata, u uskom prostoru koji je omeđen egzotizacijom i "ocrnjivanjem".

Navodnu opasnost predstavlja i stanje Afrike i njeni žitelji, koji se, naročito u postkolonijalnoj, nevoljno multirasnoj "tvrđavi Evopa", sve češće doživljavaju kao strano telo, agresori, napadači ili uljezi.

Koliko se malo toga promenilo u zapadnim diskursima, koji od XIX veka naovamo Podsaharsku Afriku predstavljaju kao smrtno opasnu i nepopravljivu, ilustruje metafora koja ovaj region opisuje kao "crnu rupu"[13] – šta god da dospe unutra, ne može više da izađe iz prave, vaseljenske crne rupe, najsavršenije mašine za uništavanje i ubijanje. S druge strane "crna rupa" je nepromenjiva i nepopravljiva, nešto iz čeka je nemoguće izaći - to je zamka u koju, ako u nju jednom uđete, više nikada ne možete da se izvučete. O Podsaharskoj Africi se često govori i kao o regionu koji je "ispao sa karte sveta".[14] Onda kada ovaj region nije globalno nevidljiv, kada ga ne pominjemo kao "metaforu odsustva",[15] on se javlja u "negativnom geokulturnom opisu".[16]

Suočavanje sa tek pridošlim stanovnicima Podsaharske Afrike u "tvrđavi Evropa" neretko biva interpretirano kao znak da je pretnja realna, da "novi 'varvari' nekako uspevaju da skrpe dovoljno novca da emigriraju"[17] i pređu ogromne prirodne i bezbednosne prepreke. Širom sveta se od stanovnika Podsaharske Afrike očekuje da odu ili da ostanu nevidljivi – tu nema mnogo razlike između Maroka, Saudijske Arabije i zapadnih metropola. Njihovo prisustvo se ne uklapa u slike globalizacije u kojima Podsaharska Afrika postoji zajedno sa pojmovima koje sugerišu isključenost, pad i odvajanje, neretko uz prefiks "de-" i sugestiju da se radi o dobrovoljnoj i svesnoj odluci, samoisključivanju i svojevoljnoj secesiji Crne Afrike i njenih dijaspora od globalnosti i modernosti. Kada se govori o Podsaharskoj Africi, to je neretko deo narativa u kome se insistira na deglobalizaciji, dezinvestiranju, demonetarizaciji, deindustrijalizaciji, dezinformisanju, večnoj periferiji, neglobalizovanom kontinentu ili izuzetku koji potvrđuje pravilo.

Podataka kojima se može legitimisati diskurs odsustva, isključenosti i zaostajanja, odnosno "de-razvoja"[18] u neoliberalnom novogovoru, ima u izobilju. Na UN listi najmanje razvijenih zemalja, od ukupno 49 dražava, 33 su iz Podsaharske Afrike.[19] Na primer, Gana je 1957. godine, kada je postala nezavisna, bila bogatija od Tajlanda.[20] Međutim procenjeno je da je 2008. godine BDP po glavi stanovnika u Tajlandu bio 5,6 puta veći nego u Gani.[21] Deindustrijalizacija u Podsaharskoj Africi, za razliku od Zapada, gde najčešće biva zamenjena "čistim", informacionim tehnologijama ili posredničkim i intelektualnim uslugama, dovodi do daljeg rasta velike nazposlenosti. Pojam "demonetarizacija" u ovom regionu nema veze sa kreditnim karticama, već predstavlja adekvatan izraz koji opisuje vraćanje značajanog dela stanovništva trampi kao obliku trgovine. Komunikacija sa nekim naseljenim delovima Podsaharske Afrike moguća je samo uz pomoć tehnologija koje se koriste na prostorima koji nisu naseljeni – iridijumski satelitski telefoni se danas, osim u Podsaharskoj Africi, koriste u ogromnim pustinjama i na teretnim brodovima i naftnim platformama koje su daleko od obale.[22]

"To što navodno univerzalistički pokret 'globalizacije' ima za posledicu to da Afrika ponovo postaje 'tamna' u očima ostatka sveta sugeriše blisku vezu između pitanja ekonomske marginalizacije u globalnoj ekonomiji i članstva u globalnom društvu".[23] Podsaharska Afrika egzistira u globalnoj strukturi koja dovodi do njene de-humanizacije, u sistemu koji oblikuju procesi koji "poriču humanost Afrikancima".[24]

Ali, nevidljivost, odsustvo i tama, pojmovi koji imaju ključno mesto u zapadnim razumevanju i odnosu prema Podsaharskoj Afrike, kao i brojni podaci koji ilustruju položaj Podsaharske Afrike u neoliberalnom poretku, mogu se smestititi u sliku senke. Metafora senke na odgovarajući način opisuje i neke ključne aspekte afričke modernosti i mesto Podsaharske Afrike u globalizovanom svetu – od prihvatanja profita ("senke") kao glavnog motiva, ali bez preduzetničkog duha ("suštine" zapadne kapitalističke ekonomije), do privatnih snaga bezbednosti ("armija senki" i "vojnika senki"). Siva ekonomija postoji svuda, ali samo je u Podsharskoj Africi "ekonomija u senci" veća od formalnog sektora koji tamo praktično predstavlja senku neformalne ekonomnije. U zapadnim medijima afrički ratovi i tragedije uvek ostaju u senci evropskih. Kosovo i Bosna su potpuno "zasenili" mnoge veće pokolje u dva Konga i Ruandi. Senka ne znači samo slabu vidljivost. Ona često podrazumeva mrak, različitost ili deformaciju, ali i nešto što "se lepi za vas",[25] što ne može da postoji samo za sebe. Brojni pojmovi i konotacije sadržani u dikursu senke pretvaraju Podsaharsku Afriku u mračnu suprotnost, preteću alternativu navodno svetlom racionalizmu prosvetiteljstva i zapadnim vrednostima.

Kao globalna senka, Podsaharska Afrika se doživlja ne samo kao nepoznato, već i nespoznatljivo mesto, gde sve postoji samo kao zamagljeni dvojnik, bleda kopija originala, nejasni i iskrivljeni odraz zapadnjačkih modela i institucija, mesto gde ništa – od države i ekonomije do radničke klase i izbora – nije ono pravo, ono što se "pretvara da jeste",[26] već samo loš odlivak "superiornog" zapadnog kalupa. Sistematskim guranjem Podsaharske Afrike u senku, današnje intelektualno "imperijalno preduzetništvo" potvrđuje da Zapadnjaci "i dalje vladaju u moralnom i intelektualnom pogledu",[27] a ne samo u tržišnom.

Čak i pomoć Africi najčešće stiže kao "brend pomoć". Korporacije, paracrkvene organizacije i estradne ličnosti sa Zapada pretvorile su pomoć Afici u "pomodni asesoar kojim pokušavaju da povećaju poželjnost svog proizvoda".

Čak i pomoć Africi najčešće stiže kao "brend pomoć". Korporacije, paracrkvene organizacije i estradne ličnosti sa Zapada pretvorile su pomoć Afici u "pomodni asesoar kojim pokušavaju da povećaju poželjnost svog proizvoda".[28] Ovi preduzetnici koriste "Si-En-En efekat", snagu koju nose slike bede i žrtava čija je patnja izvađena iz konteksta, da bi ostvarili ciljeve koji obično nemaju veze sa Afrikom, siromaštvom ili žrtvama.[29] Navodno filantropske kampanje i akcije zapadnih estradnih zvezda "ovekovečuju imidž Afrike kao osakaćenog kontinenta".[30] Afrikanci su izuzetno cinični prema ovakvim naporima. Čak i ako poverujemo da nema skrivenih motiva, njihov cilj je da isprave posledice, a ne da ukažu na uzroke koji dovode do pogoršavanja položaja regiona unutar neoliberalnog sistema. Agresivno delujući u zapadnim, posebno američkim medijima kao "koalicije" ili grupe koje se navodno zalažu za "zaustavljanje nekažnjivosti" ili zaštitu ljudskih prava,[31] ove organizacije zapravo postaju organizam za sebe i igraju na kolektivne frustracije zapadne, prvenstveno američke publike, na njihovu potrebu za stvaranjem iluzije moralnog pročišćenja i njihove voajerističke porive.

Prva globalna medijsko-estradna komodifikacija pomoći bio je rok koncert Live Aid (Živa pomoć), koji je organizovan istovremeno u nekoliko velikih zapadnih gradova[32] za prikupljanje pomoći gladnima u Etiopiji 1985. godine. Ali, sve je više Afrikanaca koji smatraju da bi državnu i estradnu pomoć koja dolazi sa Zapada adekvatnije bilo nazvati dead aid (mrtva pomoć). Neki su samo ironični, ali ima i onih koji veruju da zavisnost od pomoći stvarno "ubija", stvara fatalni začarni krug daljeg siromašenja iz koga nema drugog izlaza izuzev još veće pomoći. Lukrativna industrija pomoći koja privlači veliku pažnju medija obezbedila je slanje milostinje, ali je istovremeno, doprinosi pretvaranju polite u afričkim zemljama u borbu za državne institucije koje kontrolišu njenu distrbuciju, "učinila siromašne još siromašnijim, a rast sporijim".[33]

Neki autori smatraju da moćni zapadni akteri nemaju interes da ohrabre političke reforme koje bi mogle da ugroze stabilnu eksploataciju resursa. Oni ključne prepreke razvoju i funkcionisanju afričkih država vide u interesima velikih multinacionalnih kompanija i zapadnih zemalja. Na primer, Zapad je pokazao da je spreman da državu kao što je Republika Kongo[34] primi "u klub dobrih... dokle god je predsednik prilagodljiv, strani investitori srećni a nafta teče".[35] Dvostruki standardi "međunarodnezajednice" su očiti kada se uporedi odnos koji Zapad ima prema diktatorima u Gvineji i Zimbabveu – "stiče se utisak da su demokratija i vladavina prava dobri za Zimbabveance, ali ne i za Gvinejce".[36]

Formalna demokratizacija omogućava i da se odgovornost za neuspehe, koji imaju korene u kolonijalnoj vlasti i postkolonijalnom mešanju, prebaci na "izabrane" vlasti. To vodi depolitizaciji siromaštva, čiji uzroci bivaju prividno izmešteni iz globalnih okvira i odvojeni od pitanja vezanih za funkcionisanje neoliberalnog kapitalizma i međunarodnog sistema i pretvoreni u puko tehničko pitanje, posledicu loše vođene ili nedemokratske politike unutar nacionalnih država. Zato smo u Podsaharskoj Africi svedoci "fikcija demokratske tranzicije"[37] i pukog "recikliranja elita",[38] ideološke konverzije koja se ograničava na verbalno prihvatanje koncepata i normi koje se navode kao preduslov za dobijanje političke i finansijske pomoći Zapada. To dodatno obeshrabruje stvarne promene i stvara iluziju da u mnogim državama Podsaharske Afrike postoje demokratski izabrane vlasti koje su "odgovorne" za "afričke probleme" i doprinosi održavanju izuzetno loše slike o Podsaharskoj Africi.