Da li je ćirilica zapostavljena

Sporova oko srpskog jezika i ćiriličnog pisma bilo je i u Vukovo vreme, oni se nastavljaju sve do današnjih dana. U kakvom su stanju srpski jezik i ćirilica danas, razgovaramo sa Milom Medićem, urednikom Jezičke tribine UKS, i Ljubišom Rajićem, profesorom Filološkog fakulteta u Beogradu.

Politika: Posle raspada Jugoslavije nestao je srpskohrvatski jezik, a dobili smo četiri jezika: srpski, hrvatski, bosanski (bošnjački) i crnogorski. Da li je reč o lingvističkom ili političkom pitanju?

Medić: Reč je o velikoj istorijskoj promeni u srpskoj nauci o jeziku. Nauka o srpskom jeziku može se zvati samo srbistika. Na scenu je stupila nova generacija naučnika. To je istorijska promena, najveća u poslednjih 90 godina. Sada je reč o nauci, a pre je bila više politika nego nauka.

Rajić: Posle raspada Jugoslavije, srpskohrvatsko govorno područje raspalo se na četiri države i pravno je uređeno da sada postoje četiri naziva. Međutim, lingvistički posmatrano, i dalje ostaje jedan, srpskohrvatski jezik, koji ima svoje standardne varijante. I dalje ostaje, naravno, pravo svakog građana da svoj jezik nazove kako hoće. Prosto govorimo o različitim stvarima: strukturi, pravnoj normi, sociolingvističkom statusu, psihološkoj ravni identiteta jezika.

Politika: U Americi, u Australiji, na Novom Zelandu, i dalje govore engleskim jezikom, nije im palo na pamet da promene naziv jezika. Slično je i sa španskim i portugalskim govornim područjem. Srbija je, očigledno, jedinstven primer u svetu?

Medić: Kod nas je, nesumnjivo, došlo do preimenovanja jednog jezika u više jezika. To je nasilni čin koji nema nikakve osnove ni u pravu, ni u nauci. To je samoproglašenje tuđeg jezika svojim. Međutim, to nije čudno, ali je strašno sa kakvom je mirnoćom srbohrvatistika sve to prihvatala.

Rajić: Jedan jezik može da nosi više naziva, kao u našem slučaju, ali ljudi koji se definišu kao pripadnici više različitih nacija u više država mogu koristiti jedan naziv, kao u slučaju nemačkog, španskog, portugalskog, engleskog. Tako je moglo da ostane i na srpskohrvatskom govornom području, razlike su minimalne, i lingvistički posmatrano to je i dalje ostao isti jezik. Međutim, bila je politička odluka da se jeziku daju različiti nazivi kao deo procesa stvaranja posebnih nacionalnih država. Iako su tome neki lingvisti dali podršku, to nema veze sa lingvistikom.

Politika: Stiče se utisak da su oko srpskog jezika i ćirilice podeljeni i lingvisti i pisci, kao da postoje „dve škole”, dva različita viđenja stvari. U čemu su te razlike?

Medić: Nema spora da je ćirilica potisnuta u našem jeziku i da je to, takođe, zaostavština srbohrvatistike koja je harala u srpskom jeziku 90 godina. Sada su se opravdano pojavile težnje da se vrati ćirilica u Srbiju kao glavno istorijsko pismo. Ali, isto tako, pojavila se i namera da se potpuno ukine latinica. To bi moglo štetiti, jer bi se time izgubila veza sa celinom srpskog jezičkog područja i sa delima napisanim latinicom u srpskom jeziku za poslednjih 150 godina. Srpski jezik ne može se zatvoriti samo u Srbiju i samo u ćirilicu.

Rajić: Reč je uglavnom o podeli na lingviste, s jedne, i relativno malobrojne lingviste i amatere, s druge strane. Neki smatraju da ćirilica treba da ostane kao jedino službeno pismo. Ja pripadam onima koji smatraju da oba pisma treba da budu ravnopravna. Postoje oni koji smatraju da se i u javnoj i privatnoj upotrebi treba ograničiti na ćirilicu, a mi koji smatramo da treba ljudima prepustiti da koriste oba pisma kako hoće. U školama bi trebalo zadržati praksu iz starih dana: jedan zadatak ćirilicom, jedan zadatak latinicom, kako bi deca izašla sposobna da pišu oba pisma, jer ako Srbin ne zna podjednako dobro da čita i piše ćirilicu i latinicu, on je, jednostavno, nepismen. Nužno je dobro znati latinicu i zbog učenja stranih jezika, upotrebe nove tehnologije, opštenja sa ostatkom sveta, posebno ukoliko hoćemo u EU. Postoji, konačno, i podela oko toga da li je ćirilica savršeno pismo ili nije.

Politika: U Srbiji, u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo. U kojoj meri se ova ustavna odredba poštuje?

Rajić: U službenoj upotrebi se poštuje skoro potpuno. Ne pamtim da sam dobio neki službeni dokument a da nije napisan ćirilicom. Ali, to ne znači da se to mora poštovati u javnoj i privatnoj upotrebi. Ne sme se nametati privredi ovo ili ono pismo, privrednici će koristiti ono pismo koje njima omogućava najbolje poslovanje. Ako neko želi da potpuno dosledno sprovede ćirilicu u službenoj upotrebi, onda mora obezbediti i opremu za to i tehničke mogućnosti i obezbediti da neko kome je potreban neki dokument na latinici dobije to bez obzira šta piše u Ustavu ili zakonu. Uostalom, ćirilica nije neka posebna odlika srpskog naroda, niti se preko ćirilice može određivati njegov identitet.

Medić: Ja imam nešto drugačije mišljenje. Ustav je jasan: službeni jezik je srpski, a pismo ćirilica. Zakon o upotrebi jezika podelio je jezik na službeni i javni jezik. Jezik se ne može deliti na službeni i javni, on je jedan, jedinstven i svuda isti. To se odnosi i na ćirilicu

Politika: Kada se prođe Knez Mihailovom ulicom, čovek se oseća kao da je u Njujorku, Parizu ili Rimu: Ćiriličnih natpisa, gotovo da nema. Može li ćirilica uopšte da se sačuva i na koji način?

Rajić: Kada se zađe u gradske četvrti u kojima stanuju ljudi doseljenici iz tih zemalja, može se naći ćirilično, kinesko, japansko i bilo koje drugo pismo. Teško je reći u ovom trenutku da li će se ćirilica sačuvati ili neće. Sigurno će, u određenoj meri, biti u povlačenju, jer ukupan razvoj, nesumnjivo, daje prednost latinici. Verovatno će biti više u upotrebi u književnosti i humanističkim naukama, ali čak i ako ćirilica nestane, neće se dogoditi nikakva katastrofa u kulturi srpskog naroda. Kineski jezik ima u upotrebi dva različita načina pisanja i preći će na latinicu, japanski ima tri načina pisanja i prelazi polako na latinicu, u Turskoj su sa arapskog pisma prešli na latinicu, u Azerbejdžanu sa ćirilice na latinicu. Nijedna kultura nije propala zbog promene pisma.

Medić: Prvi put čujem da je ćirilica nesavršeno pismo, da su sva druga, dakle, savršenija. Ne bih rekao da je to tako. Ona je naša, pa i ako je nesavršena, treba da postoji i postojaće onoliko koliko mi to budemo hteli.

Politika: Na većini televizijskih kanala, čak i onima sa nacionalnom frekvencijom, sve je više latinice. Ćirilica je na televiziji bitku već izgubila?

Rajić: Zbog tehničkih ograničenja pojedinih uređaja ne može se na svima još uvek koristiti ćirilica. Njih ne proizvodimo mi, već svetski proizvođači, i oni će proizvoditi uređaje kakvi odgovaraju svetskom tržištu. Mi smo suviše malo tržište da bi se neko nama prilagođavao. Televizijski programi se pak sve više šalju i okolnim zemljama, i ne možemo privatnim vlasnicima zakonom ograničavati njihovo legalno poslovanje time što ćemo im nametnuti da koriste ovo ili ono pismo.

Medić: To je samo još jedan primer upotrebe i zloupotrebe ćirilice i latinice.

Politika: U kojoj meri su potiskivanju ćirilice doprineli kompjuteri i mobilni telefoni koji, uglavnom, koriste latinično pismo?

Rajić: Mnogi kompjuterski programi ne prepoznaju ćirilicu. Kod mobilnih telefona, situacija je, delimice, različita. Recimo, pri slanju SMS poruka, naša slova uopšte troše više prostora, tako da se ukupna dužina poruke smanjuje. Kada mi budemo proizvodili mobilne telefone i razvijali tu tehnologiju, možemo da napravimo šta hoćemo, ali sumnjam da će „Nokija” ili „Soni” prilagođavati nama.

Medić: Za mene je to tehničko pitanje, ćirilica je bila potpuno potisnuta i bez kompjutera.

Politika: SANU, uprkos svemu, nastavlja da objavljuje – Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Kako to komentarišete?

Rajić: Jezik se nije raspao. Ne može se usred izrade jednog kapitalnog dela, kakav je taj rečnik, menjati korpus na osnovu koga se sastavlja. Jedino se može modernizovati i uzeti u obzir ono novo što je izašlo, a već je obrađeno u prethodnim tomovima. Ako govorimo o književnom i narodnom jeziku, on pokriva štokavsko govorno područje, štokavskim dijalektom govore Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Jugosloveni. Ako bi se promenio naziv, onda to ne bi bio taj rečnik, to bi bilo nešto sasvim drugo.

Medić: Reč je o potpuno pogrešnom shvatanju srpskog jezika. Srpski jezik je i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, i u Bosni. Nema tu nikakvog drugog korpusa i drugog jezika iz kojeg bi trebalo crpiti reči i građu za rečnik. Po mom mišljenju, to je poslednja posmrtna počast lažnoj nauci, čiji ucveljeni sledbenici ispaljuju poslednji počasni hitac u srpski jezik.

Politika: I Evropska unija insistira na jednom jeziku, pitanje je samo kako ga zvati. Opet se sa lingvističkog prelazi na politički teren?

Rajić: Evropska unija, u ovom trenutku, ima simultane prevodioce za tridesetak jezika. Ako bi tome dodali još četiri odavde, samo bi sebi zapetljali život. Dakle, reč je, pre svega, o ekonomiji i uštedi. U EU ne prave razliku između različitih varijanata engleskog, španskog ili nemačkog jezika, sve to smatraju jednim jezikom. Oni će nastaviti da ga nazivaju srpskohrvatskim jezikom.

Medić: Eto, iz Evrope i sveta sada nas mole i kume da jednom jeziku damo jedno ime, bilo koje, samo da ne bude srpsko.

Politika: U srpskom jeziku je sve više tuđica. Da li one zagađuju ili obogaćuju naš jezik?

Rajić: Praktično svi jezici imaju tuđice, pa ih ima i naš, i to je, sem retkih preterivanja, obogaćenje jezika, posebno što mi nemamo naše reči za mnoge tehnološke i naučne pojmove. Veoma je mali broj jezika koji se regulišu politikom jezičkog purizma, a još manji u kojima je to uspešno. Da ne govorim o čestoj sprezi nacionalizma i purizma.

Medić: Ne može se govoriti o bogaćenju jezika – tuđim smećem. Previše je toga smeća u srpskom jeziku. Srpski jezik danas bi ličio na Beograd iz kojeg pedeset godina niko ne bi odnosio i čistio smeće. Srbohrvatistika je iza sebe ostavila mnogo smeća. Predstoji nam veliko spremanje i veliko čišćenje srpskog jezika.

Zoran Radisavljević