Културна политика | |||
Да ли је ћирилица запостављена |
субота, 18. јун 2011. | |
(Политика, 9. 5. 2011) У Удружењу књижевника Србије, почетком марта, почела је са радом Језичка трибина, на којој се сваке среде расправља о положају српског језика и ћирилице. Поменимо само неке теме: Српски писци и српски језик, Српски језик у свету рачунара, Расправа о ћирилици, Нови „Правопис” Матице српске, Идентитет Црногораца, Како је српски језик постао хрватски, Уставни и законски оквир употребе српског језика и писма... На крају Језичке трибине биће објављен зборник радова са закључцима и прогласом Удружења књижевника Србије о стању српског језика и мерама за његову заштиту. Спорова око српског језика и ћириличног писма било је и у Вуково време, они се настављају све до данашњих дана. У каквом су стању српски језик и ћирилица данас, разговарамо са Милом Медићем, уредником Језичке трибине УКС, и Љубишом Рајићем, професором Филолошког факултета у Београду. Политика: После распада Југославије нестао је српскохрватски језик, а добили смо четири језика: српски, хрватски, босански (бошњачки) и црногорски. Да ли је реч о лингвистичком или политичком питању? Медић: Реч је о великој историјској промени у српској науци о језику. Наука о српском језику може се звати само србистика. На сцену је ступила нова генерација научника. То је историјска промена, највећа у последњих 90 година. Сада је реч о науци, а пре је била више политика него наука. Рајић: После распада Југославије, српскохрватско говорно подручје распало се на четири државе и правно је уређено да сада постоје четири назива. Међутим, лингвистички посматрано, и даље остаје један, српскохрватски језик, који има своје стандардне варијанте. И даље остаје, наравно, право сваког грађана да свој језик назове како хоће. Просто говоримо о различитим стварима: структури, правној норми, социолингвистичком статусу, психолошкој равни идентитета језика. Политика: У Америци, у Аустралији, на Новом Зеланду, и даље говоре енглеским језиком, није им пало на памет да промене назив језика. Слично је и са шпанским и португалским говорним подручјем. Србија је, очигледно, јединствен пример у свету? Медић: Код нас је, несумњиво, дошло до преименовања једног језика у више језика. То је насилни чин који нема никакве основе ни у праву, ни у науци. То је самопроглашење туђег језика својим. Међутим, то није чудно, али је страшно са каквом је мирноћом србохрватистика све то прихватала. Рајић: Један језик може да носи више назива, као у нашем случају, али људи који се дефинишу као припадници више различитих нација у више држава могу користити један назив, као у случају немачког, шпанског, португалског, енглеског. Тако је могло да остане и на српскохрватском говорном подручју, разлике су минималне, и лингвистички посматрано то је и даље остао исти језик. Међутим, била је политичка одлука да се језику дају различити називи као део процеса стварања посебних националних држава. Иако су томе неки лингвисти дали подршку, то нема везе са лингвистиком. Политика: Стиче се утисак да су око српског језика и ћирилице подељени и лингвисти и писци, као да постоје „две школе”, два различита виђења ствари. У чему су те разлике? Медић: Нема спора да је ћирилица потиснута у нашем језику и да је то, такође, заоставштина србохрватистике која је харала у српском језику 90 година. Сада су се оправдано појавиле тежње да се врати ћирилица у Србију као главно историјско писмо. Али, исто тако, појавила се и намера да се потпуно укине латиница. То би могло штетити, јер би се тиме изгубила веза са целином српског језичког подручја и са делима написаним латиницом у српском језику за последњих 150 година. Српски језик не може се затворити само у Србију и само у ћирилицу. Рајић: Реч је углавном о подели на лингвисте, с једне, и релативно малобројне лингвисте и аматере, с друге стране. Неки сматрају да ћирилица треба да остане као једино службено писмо. Ја припадам онима који сматрају да оба писма треба да буду равноправна. Постоје они који сматрају да се и у јавној и приватној употреби треба ограничити на ћирилицу, а ми који сматрамо да треба људима препустити да користе оба писма како хоће. У школама би требало задржати праксу из старих дана: један задатак ћирилицом, један задатак латиницом, како би деца изашла способна да пишу оба писма, јер ако Србин не зна подједнако добро да чита и пише ћирилицу и латиницу, он је, једноставно, неписмен. Нужно је добро знати латиницу и због учења страних језика, употребе нове технологије, општења са остатком света, посебно уколико хоћемо у ЕУ. Постоји, коначно, и подела око тога да ли је ћирилица савршено писмо или није. Политика: У Србији, у службеној употреби је српски језик и ћирилично писмо. У којој мери се ова уставна одредба поштује? Рајић: У службеној употреби се поштује скоро потпуно. Не памтим да сам добио неки службени документ а да није написан ћирилицом. Али, то не значи да се то мора поштовати у јавној и приватној употреби. Не сме се наметати привреди ово или оно писмо, привредници ће користити оно писмо које њима омогућава најбоље пословање. Ако неко жели да потпуно доследно спроведе ћирилицу у службеној употреби, онда мора обезбедити и опрему за то и техничке могућности и обезбедити да неко коме је потребан неки документ на латиници добије то без обзира шта пише у Уставу или закону. Уосталом, ћирилица није нека посебна одлика српског народа, нити се преко ћирилице може одређивати његов идентитет. Медић: Ја имам нешто другачије мишљење. Устав је јасан: службени језик је српски, а писмо ћирилица. Закон о употреби језика поделио је језик на службени и јавни језик. Језик се не може делити на службени и јавни, он је један, јединствен и свуда исти. То се односи и на ћирилицу Политика: Када се прође Кнез Михаиловом улицом, човек се осећа као да је у Њујорку, Паризу или Риму: Ћириличних натписа, готово да нема. Може ли ћирилица уопште да се сачува и на који начин? Рајић: Када се зађе у градске четврти у којима станују људи досељеници из тих земаља, може се наћи ћирилично, кинеско, јапанско и било које друго писмо. Тешко је рећи у овом тренутку да ли ће се ћирилица сачувати или неће. Сигурно ће, у одређеној мери, бити у повлачењу, јер укупан развој, несумњиво, даје предност латиници. Вероватно ће бити више у употреби у књижевности и хуманистичким наукама, али чак и ако ћирилица нестане, неће се догодити никаква катастрофа у култури српског народа. Кинески језик има у употреби два различита начина писања и прећи ће на латиницу, јапански има три начина писања и прелази полако на латиницу, у Турској су са арапског писма прешли на латиницу, у Азербејџану са ћирилице на латиницу. Ниједна култура није пропала због промене писма. Медић: Први пут чујем да је ћирилица несавршено писмо, да су сва друга, дакле, савршенија. Не бих рекао да је то тако. Она је наша, па и ако је несавршена, треба да постоји и постојаће онолико колико ми то будемо хтели. Политика: На већини телевизијских канала, чак и онима са националном фреквенцијом, све је више латинице. Ћирилица је на телевизији битку већ изгубила? Рајић: Због техничких ограничења појединих уређаја не може се на свима још увек користити ћирилица. Њих не производимо ми, већ светски произвођачи, и они ће производити уређаје какви одговарају светском тржишту. Ми смо сувише мало тржиште да би се неко нама прилагођавао. Телевизијски програми се пак све више шаљу и околним земљама, и не можемо приватним власницима законом ограничавати њихово легално пословање тиме што ћемо им наметнути да користе ово или оно писмо. Медић: То је само још један пример употребе и злоупотребе ћирилице и латинице. Политика: У којој мери су потискивању ћирилице допринели компјутери и мобилни телефони који, углавном, користе латинично писмо? Рајић: Многи компјутерски програми не препознају ћирилицу. Код мобилних телефона, ситуација је, делимице, различита. Рецимо, при слању СМС порука, наша слова уопште троше више простора, тако да се укупна дужина поруке смањује. Када ми будемо производили мобилне телефоне и развијали ту технологију, можемо да направимо шта хоћемо, али сумњам да ће „Нокија” или „Сони” прилагођавати нама. Медић: За мене је то техничко питање, ћирилица је била потпуно потиснута и без компјутера. Политика: САНУ, упркос свему, наставља да објављује – Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Како то коментаришете? Рајић: Језик се није распао. Не може се усред израде једног капиталног дела, какав је тај речник, мењати корпус на основу кога се саставља. Једино се може модернизовати и узети у обзир оно ново што је изашло, а већ је обрађено у претходним томовима. Ако говоримо о књижевном и народном језику, он покрива штокавско говорно подручје, штокавским дијалектом говоре Срби, Хрвати, Бошњаци и Југословени. Ако би се променио назив, онда то не би био тај речник, то би било нешто сасвим друго. Медић: Реч је о потпуно погрешном схватању српског језика. Српски језик је и у Хрватској, и у Црној Гори, и у Босни. Нема ту никаквог другог корпуса и другог језика из којег би требало црпити речи и грађу за речник. По мом мишљењу, то је последња посмртна почаст лажној науци, чији уцвељени следбеници испаљују последњи почасни хитац у српски језик. Политика: И Европска унија инсистира на једном језику, питање је само како га звати. Опет се са лингвистичког прелази на политички терен? Рајић: Европска унија, у овом тренутку, има симултане преводиоце за тридесетак језика. Ако би томе додали још четири одавде, само би себи запетљали живот. Дакле, реч је, пре свега, о економији и уштеди. У ЕУ не праве разлику између различитих варијаната енглеског, шпанског или немачког језика, све то сматрају једним језиком. Они ће наставити да га називају српскохрватским језиком. Медић: Ето, из Европе и света сада нас моле и куме да једном језику дамо једно име, било које, само да не буде српско. Политика: У српском језику је све више туђица. Да ли оне загађују или обогаћују наш језик? Рајић: Практично сви језици имају туђице, па их има и наш, и то је, сем ретких претеривања, обогаћење језика, посебно што ми немамо наше речи за многе технолошке и научне појмове. Веома је мали број језика који се регулишу политиком језичког пуризма, а још мањи у којима је то успешно. Да не говорим о честој спрези национализма и пуризма. Медић: Не може се говорити о богаћењу језика – туђим смећем. Превише је тога смећа у српском језику. Српски језик данас би личио на Београд из којег педесет година нико не би односио и чистио смеће. Србохрватистика је иза себе оставила много смећа. Предстоји нам велико спремање и велико чишћење српског језика. Зоран Радисављевић |