Dve vizije

Baveći se pitanjem ideoloških korena političkih sukoba, Tomas Sovel u knjizi: Sukob vizija uvodi pojam vizije, pod kojom podrazumeva prekognitivni analitički akt, koji ljude vodi kroz lavirinte složene stvarnosti, apstrahujući mnoge konkretne momente te stvarnosti. Vizije nisu rezultat racionalnih saznanja, one se odnose na ono što osećamo u vezi ljudske prirode, društva, istorije, pre nego što je stvorena bilo kakva konzistentna teorija ili ideologija. Posebno su važne socijalne vizije, jer politike zasnovane na njima vode konkretnim efektima koji se rasprostiru po svim društvenim oblastima. Uvođenje pojma vizije ne samo u teoriju nego i u političku stvarnost iznenadilo je sve sociologe naviknute na racionalni vokabular i racionalnu naučnu komunikaciju.

Za neke se kaže da imaju viziju. Vizija, interesantno zvuči, ali nas interesuju pre svega praktični rezultati te vizije, odnosno: da li njen kvalitet garantuje adekvatne rezultate u stvarnosti ili će ona ostati samo prekognitivni analitički akt? Ovo pomalo ironično i politički nekorektno pitanje (a u stvari jedno od ključnih socioloških pitanja) se može postaviti prilikom ispitivanja odnosa između bilo kog idejnog projekta i stvarnosti. Da li dobronamernost, konzistentnost, teorijska smislenost idejnog projekta garantuje pozitivne implikacije po samu stvarnost prilikom njegove praktične primene? Da li idejni projekat, ma koliko bio koherentan i naučno opravdan može proizvesti adekvatne rezultate u stvarnosti koja funkcioniše po svojim imanentnim zakonitostima? Da li je dovoljan samo ''idejni projekat'' da bi društvo postalo bolje nego što jeste? Da li je idejni projekat rezultat najracionalnih i najumnijih subjekata ili je on deo ''istorijski nužnog društvenog procesa''? Značaj koji se pridaje ''idejnim projektima'', ali i samom pojmu vizije, nas podseća na to da živimo u tzv. Novom dobu u kojem postepeno iščezava postojeći način shvatanja uloge nauke u društvu. U tzv. Novom dobu (o tome koliko će ono trajati ne znamo ništa) nauka ne služi samo spoznaji društva nego ona aktivno konstruiše društvo po meri neke ideologije. Nestaju i neki konvencionalni naučni pojmovi koji pripadaju duhu moderne. Na njihovo mesto dolaze reči koje možemo dovesti u vezu sa američkim kontrakulturnim pokretom, alternativnim potkulturama ili nekim verskim grupama. Ako, ipak, shvatimo da živimo u promenjenom društvu, u društvu tzv. aktivnih i angažovanih pojedinaca i grupa, podržavanih od raznih Fondacija, i zanemarimo ovo čuđenje zbog uvođenja novih reči i njihovih definicija u sociologiju ali i u samu političku stvarnost koje je nastalo kao deo postmodernog zaokreta, pojam vizije onako kako ga shvata Tomas Sovel nije bez značaja. Tomas Sovel kaže da vizija nije san, nada, prorokovanje. Ona je razumevanje kauzalnosti, bliža je slutnji nego logičkoj verifikaciji koja nastaje kasnije na bazi njenog materijala. Njen materijal je ono što osećamo u vezi ljudi, društva, prava, morala itd...

Na ovaj ili onaj način mi stalno razmišljamo o ljudskoj prirodi, o pravdi i nepravdi, poštenju i nepoštenju, prirodi međuljudskih odnosa, prijateljstvu i neprijateljstvu, sukobima i saradnji, bogastvu i siromaštvu, jednakostima i nejednakostima. Na individualnom nivou stavovi o ovim pitanjima artikulišu iskustvo protumačeno racionalnim saznajnim aparatom u kojem se prelama, sa jedne strane, lična biografija, sa druge strane, socio-kulturni, politički globalno-lokalni uticaji. Iako konteksti konstruišu i iskustvo i sredstva poimanja tog iskustva, oni nikada ne vode potpunom similaritetu shvatanja, skupa stavova koji čine pogled na svet, i struktura ličnosti. Dismilaritet je dokaz da se čovek ne može posmatrati samo sa aspekta determinističkog sklopa u kojem se nalazi, on ima svoju volju, svoju osećajnu prirodu i svoje potencijale. Uprkos trpljenju istih uticaja lokalnog ili globalnog, političkog, ideološkog ili kulturnog miljea, mi smo različiti i različito mislimo. Činjenica da ljudi misle, iako su uslovljavani i determinisani tzv. diskursima, ograničeni svojstvima ljudske prirode ili društvenim sistemom, govori u prilog tezi da osnova za minimalni antropološki optimizam postoji. Potpuna kontrola nad idnividuom od strane nadindividualnih instanci-sistema, obrasca kulture, diskursa, teksta, znakova, simbola, ideologija je nemoguća. Postoji minimalni kritički subjekt sa kojim nije moguće izaći na kraj. Poništavanje jednog kritičkog subjekta na dugoj strani stvara novog.

Diferencijacije u shvatanjima o najopštijim pitanjima su dovela do stvaranja tzv. organičene i neograničene vizije, ali i onog tipa vizije koji predstavlja kompilaciju i jedne i druge grupe. Takozvana ograničena vizija uključuje antropološki pesimizam, ljudska priroda je po ovoj viziji ograničena sopstvenim svojstvima. Ljudi su sebični, pohlepni, iskvareni, ne mogu se postaviti iznad svojih interesa, nezainteresovani su za opšte dobro. U strogo materijalističkom sagledavanju stvarnosti transcedentnost kao takva ne postoji. Ne postoji ništa osim ličnog interesa. Ljudska priroda ne samo što je, po zagovornicima antropološkog pesimizma zla, ona je takođe nepromenjiva datost. Društvo se kroz istoriju menja i razvija tehnološki i materijalno, kulturna dobra se umnožavaju i akumuliraju stvarajući svetsku kulturnu riznicu, ali nikakve promene se ne dešavaju u ljudskoj moralnosti, osećanjima i međuljudskim odnosima.

Pokušaji da se promeni ovakva ljudska priroda, po mišljenju Adama Smita, predstavljaju uzaludno trošenje energije. Njegovu sebičnu prirodu je moguće navesti da bude u funkciji opšteg dobra jedino kroz instrumentalizaciju upravo tog egoizma uključujuči ga u tržišne interakacije i sistem čiji će način funkcionisanja dovesti do opšteg boljitka. Tržište i sistem su po tom shvatanju nevidljiva ruka koja je u stanju da savlada i kontroliše ljudsku pokvarenu prirodu čije zlo proističe iz njene nepromenjive i duboko utemeljene sebičnosti. Ljudsku sklonost ka zločinu ili kriminalu mogu obuzdati samo institucije. Rat ne zahteva neko specijalno objašnjenje, on naprosto proizilazi iz ljudske prirode. Mir već, uzimajući u obzir ovakvu zlu prirodu ljudi, zahteva objašnjenje. Ako se ima u vidu pokvarenost ljudi, njihova destruktivnost, gramzivost, stanje mira među narodima je pravo čudo, po mišljenju antropoloških pesimista.

No, ograničenost i banalnost ljudske prirode se ne odnose samo na moral, i na konstantaciju da je čovek zao. Pitanje sposobnosti čoveka da aktivno i racionalno učestvuje u istoriji, društvu, svojoj zajednici takođe dobija pesimistički odgovor. Racionalnost pojedinca je ograničena njegovim kontekstom. Znanje, onako kako se shvata po zagovornicima organičene vizije, nije bazirano na razumu nego na iskustvu. Edmund Berk je pod razumom podrazumevao celinu iksustva naroda koje se ispoljava u njegovim običajima, predrasudama i kulturi. Pojedinac je previše slab da bi se njegovom znanju i njegovom individualnom intelektualnom kapitalu dao velik značaj. Znanje nikad nije individualnog porekla, ono je društveno iskustvo mnogih artikulisano u ponašanju, osećanjima, navikama. Znanje kao društveno destilovano iskustvo je previše kompleksno da bi bilo eksplicitno artikulisano, ono se prenosi uz blage modifikacije sa generacije na generaciju, a mudrost starijih generacija ima prednost nad znanjem i informacijama s kojim se suočavaju i koje apsorbuju nove generacije. Prenošenjem iskustva nastaju običaji i specifične karakterne crte koje se nesvesno prihvataju i usvajaju. Pri rešavanju problema ljudi koriste znanje shvaćeno kao akumulirano multigeneracijsko, provereno iskustvo a ne kao refleksivno, racionalno znanje aktivnog pojedinca. Tu je znanje isto što i kolekivna mudrost, a ta mudrost je mudrost bez refleksije. Pojedinac automatski prihvata postojeća shvatanja, ne proveravajući ih. On im veruje ad hoc, njihovim usvajanjem razvija u samom sebi autoperceptivno poimanje u kojem je jedna od ključnih odrednica mudrost. Individualni narcizam je često baziran ne na umišljanju pojedinca da poseduje neke ekstra vrline, da je recimo pametniji ili lepši od drugih, nego na njegovom uverenju da je lukaviji i vispreniji, mudriji od tih drugih.

Pošto je pojedinac vođen kolektivnom mudrošću koja je deo kulture, sama kultura mora biti stabilna da bi bila dobar vodič. Bez te stabilnosti nijedan čovek ne zna šta je mera poštenja u zajednici u kojoj su standardi varijabilni. Zagovornici ograničene vizije ne veruju pojedincu i njegovim racionalnim sposobnostima ili njegovoj moralnoj prirodi, i zato primat daju opštem, društvenom, sistemskom i samoj kulturi- običajima, akumuliranom iskustvu, postojećim standardima. Ako kultura u sebi sadrži i dobre i loše elemente, pojedinac će ih manje aktivno, a više pasivno usvajati. Recimo ako su prisutni elementi autoritarnosti, specifične karakterne crte koje stvaraju autoritarni psihološki profil, pojedinac će ih automatski usvojiti kao ''kolektivnu mudrost'', provereno i funkcionalno iskustvo koje omogućuje njegov opstanak u društvenom sistemu, ali i opstanak samog sistema. Ako je društvo istorijski naviklo na odsustvo političkih sloboda, onda se ljudi u njemu funkcionalno i ponašajno snalaze instrumentalizujući strategije ''dovijanja'', ''sakrivanja mišljenja'', ''simuliranja'' itd.. Tamo gde ne postoji sloboda, ljudi se dovijaju, simuliraju, opravdano se plašeći posledica zbog izgovorenog.

No, ove strategije situaciju čine još složenijom, uzajamni skepticizam se povećava i izmešta iz konteksta u kontekst, a svaka individua postaje još sumnjivija drugima. Na političkom planu to trasira put još većoj neslobodi i još većoj autoritarnosti. Racionalnost mišljenja se pod pritiskom ''dovijanja'' smanjuje do svog potpunog gubljenja u fuzijama različitih dimenzija koje se smenjuju u zavisnosti od konteksta svoje manifestancije. Intelektualac u takvom kontekstu koristi razne taktike sakrivanja koje će onemogućiti identifikaciju njegovog stvarnog stava-naučnog (koji se u političkom društvu obavezno shvata kao politički stav), lako povija leđa i trebaju mu godine da bi izgovorio jedan običan istinit i naučni iskaz. Odsustvo ovih objektivnih, naučnih iskaza, čija se objektivnost ne može dovesti u pitanje, još više ideologizuje stvarnost utirući put radikalizmu i ekstremizmu kao svojoj reakciji. Svaka nova generacija bez racionalne obrade na iracionalnom nivou usvaja ove iskustveno proverene strategije kao jedino moguće i jedino razumne i tako reprodukuje sopstvenu nemoć i neslobodu. Sa druge strane, pristanak na neslobodu može paradoksalno značiti opstanak koja se u neslobodnom društvu interpretira kao sreća, pa čak i dovesti do realizacije interesa i životnih ciljeva. Sa stanovišta ograničene vizije, ova akceptacija iskustveno proverenih strategija je nužna jer je sposobnost racionalnog rešavanja problema na koje pojedinac nailazi minimalna, a kolektivno iskustvo, ma kakvo ono bilo, uvek je u prednosti u odnosu na individualne racionalne sposobnosti. Usled ograničene i sužene opservacije, odsustva eksplikativnog uma, osobe bez pogovora prihvataju ono što im njihova kultura nudi i što preovladava u njihovom društvu.

Zagovornici ograničene vizije polaze od aksioma da opstaju samo prilagodljivi ljudi, procesi, društva, pa i kulture. No, ako kultura poseduje disfunkcionalne kulturne elemente koji se usvajaju od strane svake nove generacije, a to usvajanje se smatra usvajanjem mudrosti, onda tako usvojena mudrost postaje suprotnost samoj sebi-ona je naivnost i garant reprodukcije disfunkcionalnosti u kulturi. Ovaj tip naivne ''mudrosti'' smanjuje stepen ''prilagodljivosti'' ili funkcionalnosti kulture u njenoj ulozi vodiča kroz život. Dakle, tu su nužne dve stvari. Prvo, to je povećavanje stepena funkcionalnosti kulturnih elemenata i drugo, ono što se ''taken for granted" smatra mudrošću mora biti posredovano refleksijom, promišljeno i ispitano. Da li je ono što se smatra mudrošću zaista mudrost? Disfunkcionalne strategije koje u nepisanoj formi postoje u kontekstu kolektivnog iskustva moraju biti dovedene u pitanje posredstvom racionalnog. Po pesimistima to nije moguće. Disfukcionalna strategija, iako je disfunkcionalna, moćnija je od najracionalnijeg i najumnijeg pojedinca.Takva strategija može da propadne jedino samoreprodukovanjem svoje, u odnosu na individuu, moćne suštine koja se na kolektivnom nivou manifestuje kao moćna naivnost. U praksi, suština te kolektivne naivnosti se ispoljava u približavanju stanju anomije usled konstantnog slabljenja kulturnih regulativnih potencijala i mehanizama.. Iz ovog proizilazi zaključak da subjekti, koji nekritički usvajaju kolektivnu ''mudrost'' impregniranu disfunkcionalnim elementima u stvari samo reprodukuju uslove svog života, koji ih sve zajedno vodi ka anomiji. Čak i kad ustaju protiv disfunkcionalnosti, oni koriste sredstva i taktike koje su proistekle iz njene suštine. I takozvana dominacija i takozvani otpor deo su iste matrice koja je u ''zdravom razumu'' prihvaćena kao jedino postojeća, a njena validnost potvrđena vekovnim iskustvom koje je internalizovano formalno različitim, ali suštinski istim procesima socijalizacije. Socijalizacija, u ma kom obliku da se odvija, treba da nas uveri da nije moguće umaći kontekstu.

Ovakvo shvatanje konteksta kao nečega čemu nije moguće umaći posebno je svojstveno autoritarnim društvima. U njima pojedinci veruju u situacioni faktor, i determinizam socijalnog i nadindividualnog. Kontekst je u nekim aspektima sistem u kojem su uloge strukturirane, a pojedinac se samo u njih ubacuje i postaje karika u lancu, u drugim aspektima on je takozvana klopka ili zamka (kod nas posebno omiljene reči). Uverenje da je kontekst zamka apendix je shvatanju da je pojedinac nemoćan a njegov racionalan um ipak banalan, dok su sposobnosti snalaženja minimalne. Kad se ovo invividualno ili na kolektivnom nivou usvojeno shvatanje prebaci na teren političke kulture, ono kreira ono što se zove autoritarni profil intelektualaca i političara. Polazeći od pretpostavke da zamke postoje, ali i od univerzalističkog shvatanja o ljudskoj prirodi kao nepromenjivoj datosti koja je sa svojim fundamentalnim svojstvima inherentna svakome (ljudi su svi isti, i sve ustanove su bazirane na istim principima), potencijalni akter se konformiše drugima u skladu sa pretpostavkama koje unapred ima o njima, a koje su usvojene kao deo, kroz enkulturaciju, inkorporirane kolektivne mudrosti. ''Racionalni''zaključak je:''Sve je zamka, ćutanje je zlato, menjaj se u skladu sa trednovima opštih promena''. Kalkuliši, sve ostalo prepusti drugima. Ali, po pesimistima i ti drugi su ništa drugo nego vukovi koji brinu samo o svojim interesima. Onda ipak preostaje ćutanje i usvajanje nadindividualnog-sistemskog ili kolektivno nesvesnog, ma koliko ono bilo banalno i nefunkcionalno na društvenom ili na individualno-psihološkom planu. Ova strategija se u primitvnim društvima smatra visprenom i mudrom, no ona je nespojiva sa angažmanom koji je u funkciji demokratizacije društva.

Poverenje u racionalne sposobnosti uma, i u samo znanje je veće kod predstavnika neograničene vizije, koje uslovno rečeno možemo nazvati antropološkim optimistima. Lukavstvo, mudrost i iskustvo su ovde manje značajni dok su ćutanje, dovijanje i pasivno usvajanje kolektivnog svojstveni samo intelektualno slabijim pojedincima. Optimisti polaze od teze da postoje prirodne nejednakosti među ljudima, i da se te nejednakosti ispoljavaju upravo u sferi saznajanog, kognitivnog aparata. Kad je reč o moralnosti, ljudsko biće je plastičan i promenjiv materijal, njegova priroda nema fiksne granice, čovek može saosećati sa drugima i intencionalno delovati radi njihove dobrobiti. On poseduje vrline i osećanje za nepristrasno i pravedno delovanje i prosuđivanje. Namerno, intencionalno delovanje i stvaranje dobrobiti Godvin naziva vrlinom, a vrlinu povezuje sa srećom. Čovek ima svoje interese ali on nije indiferentan prema interesima drugih. Rat, zločin i kriminal nisu prirodne dispozicije čoveka. Naprotiv, čovek oseća prirodnu odbojnost prema pokvarenosti i nemoralu, ali tu odbojnost potkopava iskvareno društvo i njegova vlast koja specifičnom distribucijom rezultata, okolnosti i moći, stvara nejednakosti među ljudima. Nejednakosti u tradiciji neograničene vizije ( iako ona polazi od teze da postoje nejednakosti u intelektualnim potencijalima) nisu rezultat prirodne nejednakosti koliko socijalnih determinanti. Siromaštvo, nezaposlenost i beznađe stvaraju uslove za kriminal i zločin. Većina bogatih nisu ni inteligentniji ni talentovaniji od siromašnih, već im je sušinski svojstveno pridavanje većeg značaja svojim interesima u odnosu na interese drugih, arogancija i podrška situacije. A takvu vrednosnu orijentaciju politička vlast podržava.

U vezi uloge pojedinca u društvu, pristalice tzv. neograničene vizije ga ne vide kao pasivno biće. Naprotiv, pasivno usvajanje postojećeg iskustva je dodeljeno osobama sužene opservacije, jer oni nisu u stanju da prozru prevaru koja se krije iza ''mudrosti''. Usvajanje mudrosti bez refleksije je stran koncept optimistima. Racionalni pojedinac rešava probleme koristeći razum i razumom proveravajući ispravnost onoga što se predstavlja kao mudrost. Novo vreme može da koristi iskustvo prethodnih generacija, ali ono takođe mora uzeti u obzir skup informacija koje nisu bile dostupne prethodnim ali jesu dostupne novim generacijama. U ovom pristupu stvarnosti, starije generacije sa svojim iskustvom nemaju apriornu prednost nad mlađim generacijama i skupom informacija sa kojim ove mlađe generacije raspolažu. Iskustvo starijih generacija čak može biti u njegovim bitnim aspektima inkompatibilno problemima sa kojim se suočavaju savremenici. Sa druge strane, ako je ono i dalje artikulisano i pretočeno u predrasude koje se konformistički i po automatizmu usvajaju, ono čak vodi prolongiranju problema. Ili je problem nerešiv ili su strategije proistekle iz iskustva starijih generacija, a od mlađih usvojene potpuno pogrešne? Po optimistima, racionalnost je neograničena i ona ne voli strukturirane situacije, ne poštuje formu i titule i iskrenije se postavlja prema problemima. Ne prihvata primat kolektivnog nad individualnim, a kolektivnu pretenziju mudrosti smatra iluzijom za neznalice.

Mnoge teze koje pripadaju neograničenoj viziji bile su svojstvene Francuskom prosvetiteljstvu. Prezir prema tradiciji, predrasudama, ustaljenim shvatanjima, ali i neograničena vera u razum, u pozitivne i stvaralačke mogućnosti koje leže u ljudskoj prirodi osnova su teorije progresa. Sa druge strane, iskustvo 20. veka, ali i cele istorije čovečanstva nam zaista govori o tome da su patnje, nepravde, ratovi, mržnje, spletke, katastrofe bilo moralne bilo one koje se tiču ratnih razaranja istorijske konstante. Po DŽordžu Orvelu, sve je uvek bilo isto, postojali su Niži, Srednji i Viši, a njihov osnovni profil i suština njihovog odnosa se nije modifikovala kroz istoriju. Viši su oduvek biti arogantni prema svima, a posebno prema Nižima, Srednji su uvek hteli da dođu na mesto Viših i potkopavali njihovu dominaciju raznim sredstvima, ali kad stanu na njihovo mesto i oni postanu kao bivši Viši. Niže nikad niko ništa nije pitao.U ime njihovih interesa se sprovode radikalne promene, ali na kraju bivaju izigrani od strane novih Viših. U totalitarnim državama, po mišljenju Orvela, oni koji jasno govore i imaju jasan pogled bivaju ispareni, a napreduju kako ih Orvel naziva ''sitnooki insektoliki'' likovi. Nešto je ipak moguće naučiti od Orvela, zatim iz iskustva prethodnih generacija, ili iskustva onog dela istorije čovečanstva koji nam je poznat. Poštovanje iskustva akumuliranog u celoj istoriji, ili iskustva jednog društva je pretpostavka univerzalne civilizacije, ali i opstanka lokalnih zajednica. Ono nije samo stvar konzervativizma, nego je osnova identiteta, bilo lokalnog, regionalnog ili civilizacijskog. Društva, države, civilizacije ''despotske'' ili ''slobodne''su postojale pre nas, i postojaće posle nas. Ova činjenica nam već redukuje naš individualni potencijalni narcizam, kao i naše uverenje da su samo naši bilo smisleni bilo banalni interesi bitni.

No, po rečima Hane Arent, interesi postoje samo u klasno stabilnim društvima, odbacivanje svojih interesa je dobar znak raspada klasnog sistema i indikator nastajanja totalitarizma. Ako ne pripadamo ni jednoj klasi onda nemamo interese, ako ne postoje klasni interesi, čije interese onda partije zastupaju? Interesi su bitni, ali kad razmišljamo o njima ne možemo otići u drugu krajnost, i interesima kao kategoriji podrediti sve. Jedino uman koncept je onaj koji interese povezuje sa ostalim ljudskim vrednostima. Kategorija interesa je u stabilnim demokratskim društvima povezana sa vrednostima kao što su pravo, pravda, sloboda, istina itd. Ako se materijalni interesi odvajaju od ostalih kulturnih vrednosti, i ako se ostvaruju na štetu opštih interesa zaštićenih zakonskim sistemom, i artikulisanih u vrednosnom poretku nekog društva, i ako se takav način ostvarivanja interesa opravdava raznim ''pričicama'', koje proističu iz takozvane kolektivne mudrosti, onda tu mudrost treba dovesti u pitanje. Ovde je tzv. mudrost aspekt tzv. kulturne hegemonije u Gramšijevskom značenju, po kojem ona omogućuje moćnima da opravdaju svoja bogatstva i svoju moć. Stavljanje znaka pitanja iza reči mudrost, ne znači odbacivanje samog pojma, niti poricanje njegove relevantnosti. To takođe ne znači nepoštovanje iskustva prethodnih generacija. To znači dovođenje u pitanje preovladavajućeg shvatanja o suštini same mudrosti i o načinima na koji se ona koristi u nekom društvu. Naš antropogeograf Jovan Civijić je smatrao da se pod njom ovde podrazumeva dovijanje i plitko lukavstvo. Da li je strategijom dovijanja i plitkim lukavstvom, kako ih je nazvao Cvijić, moguće rešiti probleme sa kojim se suočava jedno društvo? Dakle, ovde se ne govori o odnosu politike na bilo kom nivou i mudrosti, ovde se govori o ulozi koju lukavstvo ili mudrost imaju na planu kolektivne i individualne psihologije, a indirektno se reflektuju na političku kulturu i politiku uopšte. Ni Cvijić, ni Skerlić, Crnjanski, Dučić ili Andrić nisu verovali u funkcionalnost strategije dovijanja i plitkog lukavstva. Naprotiv, oni su bili razočarani jer se među njihovim savremenicima prava mudrost i pamet ne cene, dok se plitko lukavstvo i dovijanje smatraju poželjnim vrlinama i dokazom nečije pameti. Od vremena kada su napisali svoje knjige prošle su decenije, pa i čitav vek. No, kada se danas čitaju, imamo utisak da su upravo sada napisane i da su autori ustvari svedoci našeg vremena. Da li se nešto od tada promenilo po pitanju onoga što na kolektivnom nivou smatramo poželjnim vrlinama? Koje ljude poštujemo, one snalažljive ili one poštene? One racionalne i vredne ili one koji ''lukavo'' plivaju u svakoj reci i podsvemaju se ''naivnima''?

Da, distinkcije i granice koje povlačimo među ljudima su neugodona stvar. One mogu voditi usiljenoj, takozvanoj manihejskoj podeli, koja je deo političkog ekstremizma. No, iako ne u apsolutnom obliku, diferencijacije ljudi i vrednosti koje oni zastupaju ili promovišu svojim stilom života ipak postoje. Iskustvo nam govori da te razlike postoje. Svrha priče o tome kako su svi ljudi (političari, intelektualci, biznismeni, itd) isti, je da sakriju i maskiraju postojeće razlike među tim istim ljudima. Otkrivanje razlike nekom ne bi išlo u prilog, psihološki ili politički. Otkrivanje bar jednog relativno poštenog čoveka ne ide u prilog onom nepoštenom, jer je on izgradio ceo svoj život na nikad izrečenoj tvrdnji da je poštenje iluzija i da nigde ne postoji, niti je ikada igde postojalo. ''On'' svojim životom kazuje da je priča o poštenju naivna priča,''mlađi treba da čuju njegovu priču i da ga verno slede''. Tada bi njegov uspeh bio potpun. To bi bila pobeda jednog pogleda na svet i na ljude. U takvom društvu cveta korupcija, vredni i talentovani se marginalizuju, oni se iseljavaju iz zemlje, dok podobni u ljudskom ili ideološkom smislu napreduju.

Sa žaljenjem možemo konstatovati da antropološki pesimizam postoji i opstaje u delovima srpskog društva stotinama godina. Njegov intenzitet kroz vreme varira. Poslednjih godina ključni elementi i stavovi koji pripadaju antropološkom pesimizmu ( ili ograničenoj viziji) su ponovo dobili na snazi. Ljude nikad ne smemo generalizovati, pa ne možemo tvrditi da je ovaj pesimizam svojstven svima. No, on jeste svojstven mnogima. I kako ga prepoznajemo? U davanju prednosti materijalnim interesima po svaku cenu. U podređivanju svih ostalih vrednosti, istine, pravde, slobode, ljubavi, solidarnosti, empatije, upravo prethodno spomenutim ''svetim interesima''. U shvatanju po kojem je poštenje nešto na šta se pozivaju samo poraženi i slabi. U verbalno neiskazanom uverenju da eventualno poštenje i eventualna ljudskost uopšte ni ne postoje. U neiskazanom shvatanju da su svi ljudi moralno pokvareni. U uverenju da je moć situacije iznad individualnih moći. U shvatanju života kao džungle u kojoj se svi bore za opstanak, a taj cilj opravdava sva sredstva. Iz ovih shvatanja, naravno, proističe nepoverenje u ljude, sumnja u svakog, okretanje samom sebi itd. I, na kraju, ovakva shvatanja proizvode slom socijalne komunikacije. Politička kultura, u društvu u kojem preovladava antropološki pesimizam, naravno, neće biti demokratska, i naravno da tu nema dijaloga niti osnove za konsenzuse. No, takođe, jasno je da sa ovakvim sistemom vrednosti ne možemo postati deo porodice evropskih naroda, odnosno deo Evropske unije. Ako naglašavamo samo vrednost pragmatizma i materijalističku vrednosnu orijentaciju, a suzbijamo i iz simboličkog prostora uklanjamo i izbacujemo sve simbole koji asociraju na slobodu, istinu, pravdu, solidarnost, poštenje, ljudskost, onda nikad nećemo postati građani Evrope. Iako grubo zvuči, takvi kakvi jesmo pragmatični i orijentisani samo na lične interese ostaćemo kulturno ''primitivan'' narod. Jer, pragmatizam ne može biti paradigma kulturnog uzdizanja.