среда, 25. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Неолиберализам, транзиција и криза
Прикази

Неолиберализам, транзиција и криза

PDF Штампа Ел. пошта
Лорна Штрбац   
понедељак, 08. септембар 2014.

Београдска пословна школа је 2013. године издала књигу проф. др Јована Б. Душанића: Неoлиберализам, транзиција и криза. Рецензије за ову књигу  потписали су проф. др Благоје Бабић и проф. др Ђуро Медић.

Јован Б. Душанић је српски економиста рођен 7. 7. 1950. у селу Прибинићи (општина Теслић). Редовне и последипломске студије завршио је на Економском факултету у Београду, док је докторску дисертацију одбранио на Економском факултету у Љубљани. Радио је у економској школи у Бечеју (1974-1976), од 1976. године ради на Економском факултету у Бањалуци, затим се сели у Београд, где се запошљава као саветник генералног директора ''Металсервис''- а.

Године 1989. прелази у ИПМ ''Змај''-Земун на место заменика генералног директора.Од 1992. године директор је представништва ИПМ ''Змај'' у Москви. На Економском институту у Београду запошљава се 1994. године, где ради као виши научни сарадник. Од 1994. до 1997. године узима одсуство из Института и поново одлази у Москву, где ради као саветник у представништву ''Беоагенција''. Школске 1995/1996. и 1996/1997. одржао је заједно са мр Татјаном Душанић комплетна предавања за студенте Економског факултета на Институту међународног права и економије у Москви из предмета ''Економија транзиције''. Такође је учествовао у изради већег броја пројеката на Економском факултету у Бања Луци, Рударском институту у Београду, Технолошко-металуршком факултету у Београду, Институту за економику индустрије у Београду, Институту за тржишна истраживања у Београду, и Економском институту у Београду. Од 2002. године ради као професор Монетарне економије и банкарства у Београдској пословној школи.

У досадашњој научној и академској каријери Јован Б. Душанић објавио је следеће књиге: 1.Систем акумулације југословенске привреде (коатур Миодраг Зец,1981); 2.Економика претходнога периода (коаутор Татјана Душанић,1996); 3. Транзиција у Русији ( коаутор Татјана Душанић, 1994); 4. Новац (2001); 5. Транзиција - велика шанса, али и опасна замка (2001); 6. Новац, кредит и банке (2002); 7. Транзиција у Србији - две године после (2003); 7. Пословно банкарство (2003); 8.Модерни тржишни фундаментализам - као алиби за некомпетентност (2004); 9. Монетарна економија и банкарство (2004); 10. Економска транзиција и глобализација (2005); 11. Банкарско пословање (2006);12. Године пропуштених шанси-транзиција у Србији (2006): 13. Washington consensus - Кодификовани програм економског неоколонијализма (2007); 14.Монетарне и јавне финансије (2008);15.Бећарска економија - транзиција у Србији (2008); 16. Банкарство (2008); 17. Хиперинфлација - да ли нас историја нечему учи (2008); 18. Доларска алхемија и казино економија - светска економска криза (2009);19. Деструкција економије I - Србија у вртлогу светске кризе (2010); 20. Деструкција економије II - деценија српске транзиције (2010); 21.Деструкција економије III - како смо угазили у ''Бољи живот'' (2011); 22. Банкарски менаџмент (коатур Борко Крстић, 2012); 23.Неолиберална хоботница (2013); 24.Неолиберализам, транзиција и криза (2013), итд.

Књига Неолиберализам, транзиција и криза састоји се из три дела: 1. Транзиција у Србији, 2. Светска економска криза, 3. Неолиберализам. У књизи је представљено неколико реферата и расправа са саветовања Научног друштва економиста (објављених у часопису Економског факултета у Београду-Економски анали), и округлих столова Академије економских наука (објављених у часопису Економског факултета у Београду-Економске идеје и пракса), те радови који су објављени у часописима Финансије и Нова српска политичка мисао.

Иако се данас неки с носталгијом сећају социјализма, ипак кључне карактеристике друштава Источне Европе током 80-их година, а посебно крајем 80-их биле су социјална и економска депресија. Следствено томе, сама транзиција, од већине становника ових земаља, дочекана је као историјска шанса да се изађе из зачараног круга сиромаштва и политичке репресије коју је више деценија у мањем или већем степену стварао једнопартијски политички систем. У Совјетском Савезу - централној земљи Источног блока, покушаји (Перестројка и Гласност) да се земља демократизује и либерализује  завршили су неуспешно. Ове реформе довеле су до експлозије индипендистичких покрета широм совјетског друштва и на крају до распада земље. Годину дана након што је последњи председник СССР-а Михаил Горбачов добио Нобелову награду за мир, земља је престала да постоји.

Распадом Совјетског Савеза и Варшавског пакта, те падом комунистичких режима широм Источне Европе,  појавило се читаво јато држава (Русија, Белорусија, Украјина, Јерменија, Естонија, Литванија, Летонија, Азербејџан, Киргистан, Казахстан, Грузија, Тажикистан, Туркменистан, Узбекистан, Молдавија, Чешка, Словачка, Пољска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија, Словенија, Србија, Хрватска, Македонија, Црна Гора) које су крајем 80-их година и почетком 90-их (с изузетком држава које су настале распадом СФРЈ и СРЈ код којих су се главне и кључне фазе транзиције одвијале почетком 21. века) ушле у један од најзначајинијих процеса 20. века, процес комплетне друштвене трансформације.  Имајући у виду чињеницу да је укупан број људи тј. становника ових држава  око 400 милиона, историјска одговорност глобалних институција које су својим активностима биле инкорпориране у процес транзиције ових друштава, затим државних руководстава, свих постојећих актера у политици, одговорност научних заједница, експерата, за исходе транзиције, била је огромна.

Време непосредно пре транзиције, као и оно на самим почецима транзиције карактерисали су социјална и економска депресија, али и наивно уверење и нада да ће, од стране заговорника транзиције, пројектована и антиципирана будућност, бити реализована. У производњи слике ружичасте будућности учествовали су управо кључни актери транзиције: глобалне институције попут Светске банке и ММФ-а, транснационалне корпорације, државне владе, компрадорска предузетничка класа и компрадорска интелигенција.

Док је некада, давних осамдесетих година, тема-Транзиција у Источној Европи, била у фокусу пажње светске аналитике, данас се транзицијом и исходима транзиције ретко ко бави. Суморна слика друштава која су прошла кроз транзицију сама по себи говори све. Она поставља питање ко је одговоран за толико уочљиву дискрепанцију између садашње стварности и некада пројектоване и антиципиране будућности? Односно, зашто нису створене правне, демократске и социјално стабилне државе на простору Источне Европе? У трагању за одговором на питање ко је одговоран за грешке у транзицији, јавном мњењу се сугерише читава листа криваца: глобалне институције, домаће владе, политичке странке, експерти ( страни или домаћи), стране компаније, домаћи капиталисти, тајна друштва, итд... Број потенцијалних криваца је толики да је могуће непрекидно манипулисање јавним мњењем усмеравајући бес и социјално незадовољство, час на једног, час на другог кривца.

Теоријско истраживање економских идеја које су постојале на тлу бивших социјалистичких земаља у периоду након пада комунизма вероватно би показало да је међу економистима, социолозима и филозофима, постојао плурализам приступа друштвеним променама које ће уследити током 90-их година. Но, упркос том плурализму, као доминантан успоставио се онај модел промена, којег су како западни, тако и домаћи теоретичари, назвали неолибералним моделом.

Савезна Република Југославија, за осталим државама које су прошле кроз транзицију, каснила је око десет година. По мишљењу аутора књиге, то кашњење било је прилика да се избегну све грешке и лутања кроз које су прошле остале  земље у транзицији. Аутор сматра да је кључна грешка свих ових земаља била у изабраном моделу реформи.

У Првом делу књиге: Транзиција-бећарска економија, аутор даје своје објашњење савременог економског глобалног развоја. Јован Б. Душанић истиче да савремени глобални економски развој карактеришу две тенденције: тенденција светске олигархије да потчини својим интересима светску привреду, и тенденција појединачних економских система да се том потчињавању одупру и заштите свој интерес. Светску олигархију аутор дефинише као сложену разнородну свеукупност транснационалних корпорација и банака, научних, консултантских и правних институција које их опслужују, међународних финансијских организација, затим разних организација које обликују јавно мњење.(Душанић, 2013:18) Проблем улоге транснационалног капитала у транзицији бивших социјалистичких земаља, посебно у транзицији СРЈ, и касније саме Србије, је веома сложен. Аутор сугерише да је погрешно објашњавати деловање светске олигархије теоријама завере. Теорије завере, не само што не доприносе разумевању деловања светске олигархије, оне чак и укидају могућност да се економска, али и укупна друштвена збивања анализирају из транснационалне персепктиве. Односно, теорије завере, одређене, сасвим легитимне научне проблеме делегитимишу и избацују из сфере рационалне и научне анализе. Дакле, Јован Б. Душанић сматра да је деловање светске олигархије потребно објашњавати искључиво са становишта интереса крупног капитала. Тај  интерес, светска олигархија, остварује увлачењем земаља у дужничку зависност, подривањем друштвених ауторитета, корумпирањем и деморалисањем друштвене елите, подстицањем хаотичног стања у друштву итд.

Од самог почетка постпетооктобарских реформи Јован Б. Душанић је критиковао неолиберални модел транзиције. Он сматра да економски модели који се иначе граде и дефинишу у оштрој борби за контролу над институцијама државне власти између компетитивних актера политике, треба да буду теоријски разрађени и кохерентни програми домаће компетентне елите која ће радити у интересу своје земље, а не комрадорске касте. Национални интерес сваке државе, по Јовану Б. Душанићу, огледа се у ''потреби одбране независности своје земље, обезбеђењу високог стандарда и благостања свих грађана, очувања сопствене националне куктуре и могућности реализације властитих друштвених вредности.'' (Душанић, 2013:20) Ови интереси се огледају у ''отварању према међународном економском окружењу (зналачки користећи сопствене компаративне предности), привлачењу иностраног (првенствено директног) капитала, међународној кооперацији (која треба да буде под националном контролом и да обезбеђује заштиту унутрашњег тржишта), ограничавање иностраних инвестиција у сфере које су од виталног националног значаја (као на пример банке у Чешкој, енергетика у Русији и земљиште у Словенији итд), подршка домаћим произвођачима и стимулисање конкурентности националне привреде.'' (Душанић, 2013:20)

Попут већине бивших социјалистичких друштава, Савезна Република Југославија се на почетку 21. века, са десет година кашњења у односу на остале транзиционе земље, определила за радикалне економске реформе базиране на Вашингтонском консензусу, који је крајем 80-их година формулисан од стране ММФ-а и Светске банке, УСАИД-а и првобитно био намењен земљама Латинске Америке. Последња Југославија је из искуства осталих транзиционих земаља требала да схвати и научи да либерализација, дерегулација и приватизација саме по себи не воде економском расту.

Имајући у виду чињеницу да су, како у осталим земљама, тако и у СРЈ и касније самој Србији, неолиберално оријентисани економисти имали монопол над институцијама у којима се дефинише и спроводи економска политика, само неслагање које је исказивао Јован Б. Душанић морало је да произведе одређене реакције. Та реакција је била цензура. Јасно је да су цензура, институционално маргинализовање, евентуално стигматизовање и етикетирање, као и насиље над оним који нарушава униформност мишљења, јасан  знак одсуства демократије у неком друштву. На неколико места у књизи аутор говори о томе како су његови текстови, научни радови или реферати за конференције које је организовало Научно друштво економиста били или скраћивани, или у целости одбијани и цензурисани. Један од таквих радова био је реферат за конференцију коју је 2006. године организовао НДЕ с насловом: Либерализација, стабилизација, приватизација-програм модернизације Србије или програм економског неоколонијализма. Овај рад објављен је у часопису Нова српска политичка мисао. Сам наслов рада говори о два тумачења једног истог процеса- процеса транзиције, једног по којем ће начин на који се транзиција спроводи довести до модернизације земље, и другог по којем ће тај процес државу довести до колонијалног статуса, односно редуковати њене ресурсе и шансе за развој и напредак.

С обзиром да је прошло више од деценије након што су радикалне економске реформе почеле, данас је могуће на основу разних индикатора донети суд о реформама кроз које је прошла српска економија, као и суд о самом моделу по којем су оне спровођене. Јован Б. Душанић каже да је данас, ма колико то парадоксално звучало, стање српске привреде теже него 2000. године.У  међувремену држава је распродала огромну имовину, додатно се задужила у иностранству и по тој основи огроман прилив девизних резерви усмерила пре свега у текућу буџетску потрошњу, без значајнијег ефекта на привредни раст. Аутор књиге је овакву економију назвао бећарском економијом. Она се своди на распродају очевине, задуживање код комшија и трошење новца у лумперајима и кафанама. Одговорност за такву економску политику, по ауторовом мишљењу, сноси економска и политичка квази елита на власти, али исто тако и академски економисти који су, како то илуструју часописи Научног друштва економиста и Савеза економиста Србије, пропагирали и подржавали управо овакву економску политику. (Душанић, 2013:129)

Године 2010. одржана је пленарна сесија Научног друштва економиста, и аутор је за ту сесију написао реферат са насловом: Још једна изгубљена деценија - учинци прве деценије српске транзиције. ''Вашингтонским договором наметнут је модел привређивања који је по својим карактеристикама атипичан-заснива се на распродаји имовине, задуживању, увозу и потрошњи, што је неминовно производило дефиците (спољнотрговинске, буџетске..) и државу водило у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и бенађе.'' (Душанић, 2013:146) Овај модел реформи није довео до економског раста и просперитета, него супротно по свим индикаторима он је произвео дубоку економску кризу, контроверзне бизнисмене и спекуланте, који су кроз приватизацију опрали новаци очерупали предузећа. ''Низак ниво штедње и инвестиција и велика потрошња, која је омогућена распродајом државне имовине и додатним задуживањем у иностранству, низак ниво запослености (уместо раста стално смањење броја запослених), изостанак суштинског реструктурирања привреде (ограничено углавном на отпуштање радника), неефикасно корпоративно управљање (партијско кадрирање и велика дискрециона права која су праћена корупцијом, ортаклуком, непотизмом итд) онемогућили су очекивани дугорочно одржив економски раст и довели до катастрофалних горе наведених резултата, те колапса српске привреде.'' (Душанић, 2013:150) У овој књизи Јован Б. Душанић предлаже замену атипичног модела привређивања типичним моделом привређивања, односно замену бећарске економије домаћинском економијом.

Други део књиге носи наслов: Светска економска криза-казино економија.  Јован Б. Душанић сматра да финансијска криза из 2008. године није конјуктурна него системска. Она значи крај хегемоније САД. На конференцији у Бретон Вудсу 1944. године,донета је одлука о формирању ММФ-а и Међународне банке за обнову и развој, америчка национална валута - долар постао је светски новац, а америчка централна банка (Систем федералних резерви) гарантовала је конвертибилност долара у злато (35 долара за једну унцу-око 31 грам злата). САД 1971. године укидају конвертибилност долара за злато,а долар без покрића је и даље опстао као светски новац, јер су то САД могле да наметну осталима због своје супремације-економске, политичке и војне. Осим тога, економија Сједињених држава све више постаје виртуелна,те нестаје веза између финансијског и реалног сектора. У реални сектор је постало нерентабилно инвестирати како због скупе радне снаге, тако и због огромних улагања како би се испоштовали еколошки стандарди. Огроман капитал почиње да се преусмерава из реалног у финансијски сектор привреде, или се сели у друге земље са јефтином радном снагом. (Душанић, 2013:191) Економија САД је постројена на великој потрошњи и без велике потрошње она не би могла да функционише на начин како је то деценијама чинила. (Душанић, 2013:192) Због тога је било потребно додатно стимулисати потрошњу, а то је остварено помоћу јефтиних и лако доступних кредита.

Крајем 90-их година и почетком прве деценије 21. века, кредити су давани по веома либералним условима. Банке су законом ЦРА из 1977. године, који је доживео промене и амандмане током 1989,1992,1994. године охрабриване да одобравају кредите и људима с ниским и средњим примањима. Маса хипотекарних кредита се стално повећавала (после 2000. године просечан годишњи раст од 10%), а каматна стопа се смањивала са 20% почетком 80-тих година до 1% средином нултих година 21. века. Раст потражње за некретнинама на тржишту водио је расту цена некретнина тако да се балон некретнина све више надувавао и било је само питање момента кад ће пући. (Душанић, 2013:195). Године 2007. појављују се проблеми с плаћањем дуга по хипотекарним кредитима и исте године долази до раста каматне стопе на 20% .

Мере које су тада предузете против економске кризе биле су попут гашења пожара бензином. Председник САД је у финансијској дерегулацији и одсуству државног интервенционизма видео основни узрок кризе. Он је захтевао већу улогу државе у економском животу САД, али та већа улога  није се састојала у стварању механизама помоћи и одбани интереса најугроженијег дела америчког становништва, него супротно у пружању помоћи носиоцима капитала, односно банкама, упумпавањем свежег новца како би се спасиле америчке компаније.

У овом делу књиге аутор пише и о Исланду и Грчкој. Банкарски систем у Исланду којег су чиниле три банке: Ландсбанки, Каупхтинг и Глитнир је 2008. године доживео колапс. Тадашња исландска коалициона влада је намеравала да се задужи у иностранству како би спасила сопствене банке. Убрзо су исландски грађани демонстрацијама и протестима срушили ову владу. Но, нова коалициона влада која је дошла на власт је имала намеру да настави са истом политиком задуживања. Исландски парламент је 2010. године усвојио закон по којем је држава има обавезу да намири дугове пропалих банака према клијентима из Холандије и Велике Британије. Међутим, председник државе је одбио да потпише овај закон, и он је организовао у марту 2010. године референдум на којем су се грађани, њих 90% изјаснили против закона. Након тога, у Исланду су банке национализоване, из здравог дела актива су формиране нове банке, док је остатак препуштен банкроту. Такође су покренути судски поступци против кључних личности из приватног сектора, као и против политичара који су одговорни за крах банака и неодговорно понашање банкара. Данас Исланд бележи економски раст, и стопу незапослености која је испод 5%, као и суфицит државног буџета, и има развијену мрежу социјалне заштите којом штити најугроженије делове исландског становништва.

Трећи део књиге: Неолиберализам - идеологија економског неоколонијализма" посвећен је анализи неолибералне идеологије, њене улоге у земљама транзиције, као и у самој Србији, експонентима неолиберализма у Србији. У самом наслову поглавља се види како аутор схвата неолиберализам. Он ову идеологију, која се сматра идеологијом транснационалне капиталистичке класе која је, пре свега, у функцији заштите интереса крупног капитала и  репродукције повлашћеног социјалног положаја ове класе у друштву, схвата као субјективни, односно идејни апарат који легитимише  процес колонизовања периферних друштава.

За разлику од касних 80-их током којих неолиберализам није имао алтернативу, данас када су учинци неолибералне економске политике поражавајући на све стране (висока задуженост великог броја држава у ЕУ, висока стопа незапослености у земљама које су прошле кроз транзицију као и земљама чланицама ЕУ-Грчка, Шпанија, Португал, Италија итд, пад привредне активности, талас деиндустријализације итд) ретко ко реторички брани ову идеологију. Интересантан је пример Алена Гриспена, човека који се налазио на челу Централне банке САД (Систем федералних резерви) и који је сматран иконом неолиберала. На саслушању пред Конгресом САД је изјавио да је имао велику веру у моћ тржишта, те да је накнадно увидео грешку у неолибералној идеологији слободног тржишта (Душанић, 2013:281). На том саслушању председавајући је питао Алена Гриспена да ли сопствена уверења о деловању слободног тржишта сматра грешком. Ален Гриспен му је одговорио да је све оно у шта је веровао 40 година била грешка. Већина некадашњих најватренијих заговорника неолиберализма  се данас дистанцира од економске политике базиране на принципима ове идеологије. Током прве деценије 21. века, а посебно данас, конфронтације међу неолиберално оријентисаним економистима, социолозима и филозофима суштински су на теоријском плану завршене у корист противника неолибералне економске политике и филозофије. Али, то са друге стране још увек није довело до суштинских промена у спровођењу саме економске политике јер се саме институције у којима се дефинише политика нису промениле. Економска криза која се десила на тлу Европе и САД и њен значај, у самој Србији је, или негиран (то није некаква озбиљна криза, она ће бити разрешена за тили час), или је светска финансијска криза,  са друге стране, експлоатисана као аргумент којим се правда колапс српске привреде.

У овом делу књиге аутор је пажњу поклонио и анализи привредног успеха које су бележиле неке азијске земље последњих деценија. Заједничко неколицини азијских земаља као што су Јапан, Јужна Кореја, Сингапур, Кина је чињеница да су оне почеле свој развој у условима који су били далеко од повољних. Јапан је држава која је била поражена у Другом светском рату, у Јужној Кореји је после Другог светског рата избио грађански рат, док је Кина доживела Културну револуцију 1966-1977 године. Азијски модел којег су примењивале ове земље при модернизацији карактерисали су следећи фактори: ''стратегија развоја заснована на извозно оријентисаној индустријској политици, изузетно висок ниво штедње и инвестирања, те поеатпност и прагматичност у реформисању привреде. Поред тога, све ове земље карактерише сличан традиционални систем вредности и одсуство демократије.'' (Душанић, 2013:309)

Док је, са једне стране, неколико азијских земаља у првој деценији 21. века доживело привредни раст, на тлу ЕУ и САД финансијска и привредна криза довела је до дубоких социјалних превирања, пораста социјалних неједнакости, пораста стопе незапослености ( која је у неким земљама као што су то Шпанија, Грчка, итд. неподношљиво висока), пада привредних активности, високе задужености држава итд.

Генерална скупштина УН је у новембру 2008. године основала Комисију од 20 независних финансијских експерата (из САД, Русије, Кине, Индије, Бразила, Немачке, Француске, Велике Британије, Јапана) који су написали Извештај о реформи међународног монетарног и финансијског система - поуке кризе. У закључку пише: ''Ова криза је најзначајнија глобална криза за последњих 80 година, али она није од оних катастрофа које се не могу предвидети или избећи. Шта више, по нашем мишљењу, криза је дело људских руку: резлтат грешака приватног сектора и неправилне, унапред осуђене на несупех, политике државе...Извором многих грешака учињених у државном и приватном сектору била је економска филозофија, која је доминантна у последњих четврт века-неолиберализам или тржишни фундаментализам..Поред тога формирано је ригидно мишљење да тржиште има способност саморегулисања, те да не постоји потреба државног регулисања....Кључне идеје и идеологије које се појављују под разним називима-неолиберализам, тржишни фундаментализам или доктрина Вашингтонског договора, биле су у најмању руку сумњиве.'' (Видети: Душанић, 2013:380)

Суштинска дискусија о неолиберализму у Србији није ни постојала, упркос чињеници да се ради не само о економској теорији, него и политичкој филозофији чија је једна од карактеристика заговарање десуверенизације, релативизације државе и етничког идентитета, односно о идејном пројекту који не само што заговара уређивање економских односа на начин да функционисање привреде буде искључиво у интересу крупног капитала, него и слабљење државе генерално. Кад је реч о улози државе, по мишљењу Јована Душанића, у развијеним привредама њена улога је:стварање законодавне основе и владавине права, дефинисање оквирне макроекономске политике, спречавање монополског понашања, развијање система социјалне заштите, улагање у људски капитал и инфраструктуру, гарантовање личне слободе и сигурности, спречавање криминализације друштва, итд. У Србији је, по мишљењу аутора, још потребнија значајна улога државе, посебно у почецима реформисања привреде када би се држава требала појављивати као покретач развоја. Аутор даље каже: ''Држава није проблем сама по себи, него је проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна, каквом су је створили наши властодршци. Стога није решење да се због садашњег лошег рада државне администрације заговара минимизирање улоге државе и у будућности, него лошу државу треба заменити добром државом, на чијем челу ће бити компетентна, ефикасна и одговорна власт.'' (Душанић, 2013:158)

Проф. др Јован Б. Душанић је у књизи Неолиберализам, транзиција и криза, своју пажњу посветио читавом низу проблема. Он је дао своје виђење глобалног економског поретка, указао је на значај и утицај који је Ваштингтонски консензус имао на економска кретања у свету, посебно на земље у транзицији, дао је објашњење светске финансијске кризе из 2008. године, анализирао је улогу коју је неолиберална идеологија имала у дефинисању модела реформи у Србији и стање привреде након спровођења неолибералних реформи.

Упркос чињеници да су ставови економиста, попут Јована Б. Душанића, о томе како треба водити економску политику једне државе, а да то буде у интересу њених грађана, теоријски били исправнији, њихов утицај на дефинисање економске политике Србије, био је далеко мањи од утицаја екстремних неолиберала. Читањем наведене књиге Јована Б. Душанића, читаоци ће имати прилику да се упознају са економским идејама, које су у Србији, претходних деценију и више, биле углавном цензурисане или игнорисане, упркос њиховој ваљаности. Остаје нам нада да се у будућности ово неће дешавати. И свест о томе да је потребно  да се  увек залажемо за плурализам ставова и идеја унутар не само економске политике, него и сваке друге, како би у том плурализму пронашли оно што је најбоље, и оно што води одбрани, заштити и остварењу интереса грађана државе у којој живимо. Онолико колико смо у стању да подносимо плурализам, толико је у нама као појединачним личностима, али и у друштву у целини, развијен и присутан осећај за слободу.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер