Engleski kič: Prave i lažne političke bajke

Ni danas se ne nazire kraj zapadnom vekovnom egocentrizmu pomešanom sa velikom količinom svuda razlivene, enciklopedijske gluposti. Uostalom, glupost je kosmička pojava. Još od L. Henri Morganovog, E. Tejlorovog ili DŽ. Frejzerovog evolucionizma u antropologiji, pa sve do besmislenih egzibicija prinčeva i princeza bez ikakvog političkog značaja kojima su ostali još samo ukras i skupi kič, provlači se potpuno isti ljudski sebičluk, odnosno nesvest i nesposobnost da se čovečanstvo sagleda relativističkim, ali solidarnim i zajedničkim očima.

Međutim, u odnosu na kič koji je posle njih usledio, Morgan Tejlor ili Frejzer su ipak bili umni ljudi koji su prosto logički grešili, dok su njihovi današnji duhovni potomci zasuti i pretrpani ukusom, više nekorisnih nego korisnih idiota i ritualnim skupim bezumljem.

Izvesna Kejt i izvesni Vilijam, od svojih sasvim beznačajnih privatnih života i svojih, u intelektualnom, moralnom ili stvaralačkom smislu sasvim beznačajnih ličnosti, napravili su veliku svetsku medijsku, ne zabavu, već Gala-šou-biz-šmiru. Sva bentamovska deca po svetu, gurala su se nedavno u londonskim redovima beskrajnih brojki i u logici velikog broja, a sve srpske provincijske televizije bacile su se na izveštavanje o venčanju ove dve relativno nebitne individue. Koliko će dugo oni držati usne na usnama, da li će im se pripiškiti dok budu hodali crvenim tepihom, po kom kriterijumu su birane zvanice za njihovo venčanje? Šta su gosti imali prilike da obeduju? Kejtin prst je u trenutku stavljanja prstena pružio otpor i to je izazvalo poplavu analiza i nagađanja. Zašto joj je prst u tom trenutku bio deblji? Da nije slučajno trudna? Ili je isuviše uzbuđena pred venčanje?... I tako u krug.

Egzistencijalna ravan ovakvih interesovanja slična je danas onoj koju biste dobili ako biste u ovom trenutku, pod bombama, Muameru el Gadafiju postavili sledeće pitanje: od kog materijala je napravljena loptica za golf kojom je igrao engleski maneken, kralj Idriz?

Ne bi li se bolje objasnilo neobjašnjivo (u stvari neobjašnjiva i redundantna količina kiča), u medijima je čak navedena i arhetipska kategorija "bajke", kako bi ova dubinski razjasnila bučan i megalomanski događaj. Obična devojka postaje "princeza", tvrdilo se, kao u bajci, i otud je sve to narodu toliko privlačno. Doduše, ovo smo već jednom u novijoj engleskoj imperiji imali prilike da odgledamo, pa smo videli kako je jedna bivša "obična" devojka u lošem plagijatu londonske kraljevske bajke neslavno završila.

Ali, bajke su, naravno, nešto sasvim drugo. Bajke su dubinska psihoanaliza našeg odrastanja i postajanja ličnostima i u njima je uvek potrebna neka moralna zasluga kao propusnica za svet besmrtnih. Bajke nagrađuju naše psihološko sazrevanje i snagu našeg Ega u razvoju koja u ovakvom slučaju kiča, uopšte ne postoji. Tumačiti jedan sličan događaj poredeći ga sa bajkom, samo je puko nerazumevanje pravog i dubinskog značenja bajki, a takve skupe zabave patološko su sanjanje stvarnosti ili njen loš surogat.

VESELA WASP DRUŽINA

Iako se može reći da su i katolici i protestanti vrlo rano ustanovili moral slobode i odgovornosti, za razliku od katoličke filozofije društva i jednakosti, protestanti, kalvinisti i njima slična učenja različitih deriviranih sekti, zadržali su shvatanje o predestinaciji i božjoj izabranosti, odnosno o ljudskoj apriornoj nejednakosti (ovoga puta i na zemlji i na nebu). U tom gledanju na smisao ljudskog života, onaj ko na ovom zemaljskom svetu uspe, u svom uspehu vidi znak svoje izabranosti, dok onaj koji u životu i poslu ne uspe, u svom porazu takođe vidi neumitnu božju volju da ne uspe, odnosno da (na društvenoj lestvici) ostane tu gde je. I pored toga što je bio uvod u modernizam, može se reći da protestantizam ovim definitivno u ljudsko shvatanje unosi koliko snažni individualizam, toliko i neku vrstu inegalitarizma, odnosno predestinirane nejednakosti ljudi, koja će mnogo kasnije, poslužiti da pasivistički opravda sve nejednakosti društva nerazvijenog i početnog kapitalizma. Sa mnogo razloga može se reći da su ta implicitna filosofija i taj vrednosni sistem i dan danas dominantna filosofija slike sveta, pre svega, političkih i ekonomskih sloboda «neoliberalizma» anglo-američkog tipa. Tako je i slika o "običnoj devojci" koja postaje "princeza", što bi u pravoj bajci (odnosno u ljudskom nesvesnom arhetipu) moglo istinski da se dogodi, ovde suštinski nemoguća. Ovde je takva metamorfoza potpuno neizvodiva, a ono što vidimo obična je mimikrija uvijena u providnu, ali skupu medijsku paralažu. Akteri ovog i sličnih megalomanskih događaja, uvek pripadaju jednoj finansijski privilegovanoj grupi ljudi koja živi virtuelni život van datih ljudskih realnosti. S druge strane, po svojim umnim i moralnim kvalitetima, ovakvi ljudi su više nego ispodprosečni, te ih nijedna prava bajka, u stvari, ne bi ni uzela u razmatranje.

Ako je ko imao prilike da postane popularan suprotstavljajući se bezumnoj i agresivnoj osvajačkoj međunarodnoj politici engleske novije države i istorije, to je svakako engleska kraljica. Ona je kao moralni lik mogla da se uključi u kritiku surove politike njene države u novijoj istoriji. Ali, ona to nikada nije učinila. Od vremena stogodišnjeg rata sa Francuzima, preko brojnih opustošenih kolonija, "opijumskog rata", instrumentalizovanja Islama, vrbovanja Ante Pavelića za englesku obaveštajnu službu, manipulisanja jugoslovenskim pokretom otpora, masakra na Foklandima, ideologije Trilaterale, pa sve do nedavnih anglo-američkih savezništava u bombardovanju nemoćnih zemalja, kontinuitet "Imperije" se održao. Stvari su napredovale unutar carstva, a u kolonijama je važila filosofija Tomasa Hobsa da je "čovek čoveku vuk". Parlamentarizam, blagost i elegancija razvijani su u kući, a za "spolja" je važila stara engleska poslovica: "što jače kosiš travu, to bolje raste". U prevodu: što si suroviji sa porobljenima, to bolje kolonijalne plodove žanješ.

Na takav kontinuitet Imperije koji se održao do danas, a na koji je u svojim analizama ukazivao i Nikola Pašić, malo koji istinski Hrišćanin može da bude ponosan. Zato cela ova priča o kruni i engleskom kontinuitetu, u stvari ne znači ništa. Za one koji dobro poznaju istoriju i suštinu, ona ne predstavlja ni kontinuitet ljudske misli, ni kontinuitet ljudske dobrote, ni kontinuitet ljudske prosvećenosti, već isključivo kontinuitet osvajanja, ratova, ucenjivanja, utilitarnog morala, lukavosti, potkupljivanja i političkih svrgavanja. Uz dodatak trenutnog kontinuiteta glupe i skupe zabave. Na žalost, čak ni lepota novih londonskih mladenaca ovo ne može da promeni.

Danas tri milijarde ljudi gleda, ne državno, već dvorsko venčanje dva elegantna, doterana, ali potpuno nevažna bića. Čak je i Rokanten iz Sartrovog romana "Mučnina" mnogo istorijski značajniji lik nego ova dva lika zajedno, jer je njegova sloboda bila veća od njihove. Sve i da (ako) nasledi krunu, mladenac-monarh verovatno će samo dalje slediti naređenja finansijskih lobističkih grupa i utilitarnog ratnog rezona "preventivnih ratova". Njegovi prijemi, ukrasi i raskalašnost služiće uglavnom zato da odvrate pogled engleskog naroda od politike "zavadi pa vladaj" koju će vlada i parlament na ostrvu, po svoj prilici, i dalje voditi.

Engleska dinastija, naravno, ima svoja sredstva da ugosti ovolike goste na venčanju, iako bi bolje bilo da ta sredstva podari zemljama koje je u bombardovanjima njena država spalila. Ali, tu je i velika novčana korist koju sav taj kič donosi engleskoj državi, na šta protestantski duh svakako nije ravnodušan.

Šta se sve još ovakvim bučnim događajem postiže?

Koliki je značaj takvog događaja, pitaju se naša srpska medija? Ogroman je.

Potrebno je smiriti nezadovoljne engleske građane u trenutnoj ekonomskoj recesiji koja ih je zgrabila za gušu, i uspavati ih da ne vide kako gore ljudi u Bengaziju gde njihova otadžbina, Engleska ima značajno mesto u napadačkom, agresivnom trijumviratu. Naravno, šteta je što francuski predsednik Sarkozi sa svojom damom, kao i američki predsednik, Obama nisu takođe bili pozvani na jedno ovakvo venčanje, jer su i njima potrebne kamuflaže i diverzije zbog krvoprolića u Libiji koje su obojica započeli.

Ima analiza koje smatraju da događaj glamuroznog londonskog venčanja stimuliše osećanje zajedništva među ljudima. Svakako da stimuliše, samo je pitanje kog, kakvog i čijeg zajedništva? Naravno, odgovor je WASP (white, anglosaxon, protestant) zajedništva. Zajedništvo čovečanstva, ono pravo zajedništvo koje leži u svakoj autentičnoj arhetipskoj bajci, u ovakvom dekoru ne postoji. Ovakvo venčanje mogu željno da gledaju jedino podanici engleske imperije. Čitava zona "Ešelona", nad kojom i dalje "vlada" engleska kraljica, sigurno je detaljno pratila ovo venčanje, na isti način na koji bi neku zabavu Josifa V. DŽugašvilija Staljina verovatno nužno pratio čitav komunistički lager.

Ali ostatak čovečanstva to ne vidi i ne shvata. Svet opustošen krađama i ratovima još od viktorijanskog vremena, još iz doba kada su engleski bankari prvi počeli da prodaju ratove kao što se prodaju čarape ili pekmez, ima još uvek mnogo važnije događaje.

Jedino su Kinezi, kao nacija koja se ponovo uzdigla, u ovom trenutku pokazali smisao za cinični humor, namerno plagirajući viđeni svadbeni kič u nekom svom lokalnom, takođe, istorijski beznačajnom, venčanju.

A zatim, odmah posle dominacije "engleske krune" našim srpskim plemenitim elektronskim medijima plave krvi, sledio je povratak u "tamni vilajet" sa prilozima najbednijih srpskih porodica koje žive pored Prištine, gore nego engleski siromasi iz 16 veka. To je bilo kao posle pastoralne simfonije preći na udarce čekićem. Videli smo kuću Dragana Krstića (Donja Gušterica, opština Lipljan) koji sa nekoliko članova porodice živi sa par hiljada dinara mesečno, i to uz "tržišne" cene lekova koje niko ne želi da mu pokloni. Zatim, videsmo bajku Snežane Milovanović Bekić iz Gračanice koja sa nekoliko dece živi u vlažnoj i mračnoj šupi i plaća je 50 evra mesečno, radeći noću da bi i ovo zaradila. I još desetak sličnih sudbina samo u tom kraju... Zajedničko svim ovim ljudima na Kosovu, pored toga što niko nije gledao "venčanje veka", bilo je i to da su svi želeli da sebi oduzmu život, jer taj život u tolikoj količini poniženja za njih više nema nikakvog smisla.

I tu sad zastaje svaka psihološki nestručna analiza lažnih bajki. Kako bajku tumačiti dalje kada bi baš ovi siromasi (a ne londonski mladenci) u pravim indoevropskim bajkama pronašli čudotvorno rešenje da prežive i pobede Zlo?

SVE DALjE OD BOGA, A SVE BLIŽE PRAŠINI

Sve smo dalje od Boga, a sve bliže prašini, rekao bi engleski pesnik T.S. Eliot. Život nam se izgubio u odživljavanju neautentičnog, mudrost nam se izgubila u znanju, a znanje u besmislenim informacijama, nalik na ovu o londonskom venčanju. "Utopija" Tomasa Mora takođe je bajka koja se nije ostvarila. Ali, zato, ni svet surovosti o kome je pisao Čarls Dikens nije nestao. San o kome je sanjao Nikolaj Berđajev (u stvari svi slavjanofili) daleko pre komunista, svet u kome će svako raditi za svakoga i svako uzimati koliko mu je potrebno, i dalje potajno tinja i nada se u svojoj raznolikosti i veri, nezavisno od agresivnog WASP novčanog utilitarnog prozelitizma. Iako je engleska monarhija verovatno jeftinija od ovakve republike koja Srbiju izjeda kao što brojni miševi buše rupe u siru, svejedno, engleska kraljevska venčanja autentične ljude ne interesuju. Pa čak ni onda kada znamo da se bogatstvo svih srpskih tajkuna koji su za ukradene pare kupovali po Londonu, odliva, u krajnjoj instanci, upravo engleskoj kruni! Jednostavno, pravu bajku ne mogu da režiraju oligarsi udruženi sa plutokratijom. Već na slučaju princeze Dajane, pokazali su da oni mogu da režiraju samo loše policijske filmove.

Pravu bajku piše dubinsko kolektivno , univerzalno nesvesno u čoveku i ono je uvek imaginarno ispravljanje nepravde. To nikada nije "priča sa zapadne strane", jer u vreme njenog nastanka, "zapadna strana" nije ni postojala. Pravoj bajci ne prisustvuju zvanice sa dvorskih ili skupštinskih spiskova, već joj prisustvuje čitav čovečanski rod u hrišćanskom savezu duša. Pravu bajku ne gleda gladan narod uz nasilnu televizijsku pretplatu, nego je zdravi, siti i zadovoljni noću sanjaju, a danju, u veri,grade svi bez razlike, i obični i neobični ljudi.