петак, 01. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > „Сулејман“ у Косовској Митровици
Културна политика

„Сулејман“ у Косовској Митровици

PDF Штампа Ел. пошта
Мила Алечковић Николић   
уторак, 02. октобар 2012.

Одавно у Србији на челу Факултета, Ректората, и Академија, нису били такви простаци и лудаци какви су се намножили у српском економском неолиберализму оријенталне варијанте и декора. Не схватавши шта у ствари јесте или шта треба да буде високо школство, најезда ових необразованих ликова направила је од високообразовних установа своје приватне дућане и куплераје. У томе предводи један малоумник који се прогласио за неког Мега ректора, али ни разни провинцијалци нису заостајали за њим. Очигледно да их је бирала Адлерова психологија инфериорности, и њима се осладило да добију понеки мандатић у коме би газили по људима, лепшим, способнијим, паметнијим или умнијим од себе. Тако је српски трговачки режим, уништивши природну духовну вертикалу, у ствари, омогућио најезду инсеката, иако смо се годинама и деценијама пре тога, борили да се у развоју српског образовања, допре барем до равни виших сисара.

Као да је Емир Немања Кустурица отишао ових дана да сними филм у традицији чувене Прашке школе, неку врсту нашег "Сулејмана Величанственог" која се савршено примила у хаосу мале, уморне и згужване Косовске Митровице. Дубока трагедија и дубока комедија нераскидиво су се емотивно везале једна за другу у овом, нажалост, још увек тамном вилајету, где су се најбољи синови српског народа читаве зиме борили на барикадама без ичије помоћи. Између канти пуних смећа и издувних гасова аутомобила из шездесетих година прошлога века без регистарских таблица, омршавелих мачака и остављених паса који кривудаво претрчавају разорене улице, у диму густе прашине и у смраду уранијумског бомбардовања који се још увек шири ваздухом, између разорених и прљавих кућа и сломљених стакала на прозорима, између кошмарне јаве и кошмара-сна, сместили су се и људски ликови, тј. хибриди славних улога из филмова: "У име народа", "Балкански шпијун", "Сулејман Величанствени", "Отац на службеном путу" и Ристићеве представе "Браћа Карамазови". Сва се ова достигнућа уметности скупише, као божије провиђење, у мали деканат Косовске Митровице. Чудесна биохемијска смеса свега овога дала је поново странцима прилику да се смеју и подсмевају најгорем делу српског народа, али зашто би само они имали тај приоритет?

Наиме, Филозофски факултет у Косовској Митровици, највеће здање српске памети и српске будућности на Косову и Метохији дуго већ запоседа и њиме властује један "родољубиви" Ага (магистрант албанског историчара Али Хадрија) који је стицајем околности (или божијом промисли?) скренуо са сигурног пута разума и забио се негде у неко косовскометохијско дрво или у тарабу, још, вероватно, пре више векова. Иако се, од тада, он, наизглед, опоравио, последице су ипак остале видљиве. Са те тарабе, Ага се, уз помоћ власти (а кога би другог?) упутио право у деканат, одакле не избија, ево већ више од осам, тј. скоро девет гладних година. Ту почиње велики и неразмрсив заплет. У ствари, заплет је једноставан, такорећи сиромашан смислом, али га прати шарени декор с пуно лелека и народне поезије: Ага после скоро девет година владавине мора да оде, али он неће да оде. Мора-а неће - ту почиње права динамика. И тако настаје филм који је више од пуког уметничког остварења, а чини наш судбински додатак великом косовском или покосовском епском циклусу.

У београдској централи дојучерашње прокураторске власти нико дуго не реагује, јер је Ага свима био и јесте потребан. Сви Агу презиру, али он, баш такав, свима треба. Он прикупља харач за све њих и даје свима њима. Они њему на рачун државне дукате, а он њима, на њихове приватне и партијске рачуне, пуно злата, како се договоре. Професори су код овог Аге у ствари били непријављени станари: расписао би конкурс, од министарства би добијао накнаду за њих, а онда би неких годину или две дана продужавао оријентално време свог приватног "конкурса", узимајући себи све што је добио за професоре и терајући робове да раде за милостињу. Разлози су били - патриотски и нико не би реаговао. У власти би га увек неко тајновито лице штитило. Робови су долазили по снегу и мразу, по путевима пуним рупа, ходали зими у ноћи прескачући барикаде, пролазећи шиптарске контроле и аусвајсе, а када би стигли у његово османско царство да уморни и неиспавани причају студентима о бољем сутра, Ага би их пљувао и називао издајицама! Неке би, наравно, и повремено унапређивао, како би их међусобно десолидарисао и разјединио. Када би се ови јадници вратили у Београд после седам сати дрмања на путевима као из времена орања Краљевића Марка, Ага би намерно, ван сваког закона и људског оквира, већ за пар дана овим средовечним људима заказивао нове обавезе у Косовској Митровици, јер је знао да они не могу одмах назад у нових седам сати путовања, односно поново у његов вилајет. То би била идеална прилика да их опет "казни", и да им опет узме харач од "тридесет посто". Наравно, у своју кесу. За све то време завлачења руке у туђе џепове, себе би  називао "левичарем", слично као и онај малоумни Мега-ректор , који такође, покравши српске руднике злата и бакра, некажњено, већ дуго времена, онанише скупом речју "левичар".

Све се то уходало, једино што у централи нису предвидели да ће овај султанов службеник да се осили и да умисли да је све, од почетка, и било само његово. А баш се тако догодило. Ага је умислио да му је све то дедовина , па не да, не да и не да! Каже он, сви су издајници српског народа, нема он коме да остави факултет и зато га не да, умреће у њему или изгорети заједно с њим. Изаћи ће са Факултета само с ногама напред, како се народски изразио (заборавивши да су ноге увек напред, кад се хода). Али то је народни, еуфемизам за мртвачки ковчег, којим се (нико не зна зашто, ако изузмемо позицију у капели) не износи прво страна на којој је глава.

Узалуд су професори тражили помоћ од свих опуномоћеника у држави, јер нико није хтео да се меша у ово средњевековно замешаније и зулум. Министарство просвете тек стидљиво је слало неке димне сигнале да је препознало надолазећу трагедију, али остадоше тихи и невидљиви, сакривени у неком индијанском шатору, јер је можда и њих Ага, у свом родољубљу, задужио. Они се, после много вапаја најобразованијих Срба у Косовској Митровици, стидљиво појављују у некој помирљивој улози емисара, закаснелих пуних девет, за рају гладних година, и лепим, ученим стилом објашњавају Аги да мора да покупи своје ствари из деканата. Али, авај. Неће овај ни да чује, звецка ножевима, прети корбачем професорима издајницима, витла ходницима, застрашује, уцењује, обећава унапређења и титуле и пуштање из тамнице свих које је мучио.

Да је у питању неки хладни нордијски народ, било би то одмах и лако решиво. Али овде је све као код "Сулејмана", све је спрега љубави и мржње, љубавница, куртизана, кафе-куварица, клозет-чистачица, дојављачица и шпијунских отпадница, оних којима је у подруму и тамници факултета забадао ексере под нокте и оних којима је давао мало више хлеба и соли, или чак дукате испод стола. Како сад ту мржњу и љубав да расплету? У седам ујутру сви су они на ногама, да Агу обавесте ко је с ким ковао заверу и да ли је неки професор закаснио на час три минута. Истог трена Ага с корбачем скаче, одваљује казну професору од тридесет осто од плате и, наравно, узима је себи у своју кесу, као додатни извор харача и дажбина царских, спахијских, или читлук сахибијских. Ето, већ девет година како он тако чини и лепе је дукате у факултетском бурету сакупио. Сви знају да у Србији правосуђе није ни право, ни "опрано суђе", те да судови не раде и да ће прорадити тек када из средњег века изађемо и уђемо у Ренесансу.

У међувремену, Ага своју личну палату издаје непријатељској војсци и душману-Унмику за астрономску накнаду, али истовремено све слуге који изусте реч и проговоре с Унмиком, проглашава за издајнике и наређује њихово дављење јастуком. Његова пројекција иде и даље. Локалне професорке, припаднице женског пола, под својом управом, у свом вилајету, кажњава као "лезбаче" (његов "академски" израз који гласно употребљава, односно виче), пројектујући сопствене фантазме и заборављајући да су аге и султани много виши од њега, у харемима, по природи ствари, били најтолерантнији управо према овој категорији жена.

Доводи Ага једног по једног сумњивог и оптуженог у свој деканат, поставља их у столицу, упире им лампу у лице и виче: Признај, издајниче, или те воде у подрум да те даве или распну коњима! А иза жртве стоји млади Агин боксер спреман да испитаника бије на Агин миг.

У том вековном зулуму и куплерају, јавља се један слободоумни Далматинац, син Дубровачке слободне Републике, који прокламује да се Аге не плаши. Он оснива просветни синдикат за потребе даље борбе за слободу. Ага му моментално даје отказ, јер се, у средњем веку, усудио да оснује "синдикат" (реч коју овај ни не разуме), а сви професори у почетку погнуте главе беже од тог слободњака, да би он, на крају, ипак успео да окупи неких четрнаест побуњених, најхрабријих душа које су избегле дављење јастуком. У Белом двору, или на белој лађи, а заправо на најцрњем месту у граду Једрену, на тромеђи трију држава, сви су се поделили на шпијуне за Агу и шпијуне за отпаднике. Гледају се из прикрајака и беже једни од других, али иду и обавештавају Агу ко са ким прича, ко са ким руча, ко се с ким договара о завери, преврату, или о тровању.

Сада већ законом рашчињени Ага наставља да пише отказе свим својим непријатељима, непослушним професорима, слободоумним Дубровчанима, или српским ускоцима и хајдуцима. Иако ти његови претећи штамбиљи и дописи, по којима пљује уместо ударања печата, више одавно ништа не вреде, факултетско робље их погнуте главе и у великом страху од освете, даље шаље и преноси. Доушници, који су, у самој ноћи преврата, прешли на страну побуњеника, тајно јављају колегама шта пише у писмима, упозоравајући их да писма не отварају и отказ не примају. Свако мисли шта му је даља судбина и да ли ће касније из освете бити суђен, погубљен одрубљивањем главе, или отрован.

Али, утом стиже нови Ректор у ректорат Косовске Митровице, човек из неког другог века (века у коме и ја ово пишем, на основу сведочанстава и по молби професора, јер се део њих плаши још увек живе "крвне освете"), у жељи да реформише оболелу забит. Ага и новог Ректора оптужује за трговину опијумом и наркотицма, као и за одавање тајни страној , непријатељској војсци, те се заплет шири у нове епизоде.

У епизоди од 1. октобра 2012. године, када је Ага већ морао да напусти деканат и распусти своје кметове, исти се забија у тајне одаје и не излази из њих. Стиже телевизијска камера, стижу екипе, стижу професори да га отуд избаце, али он само кришом помера завесу својих одаја и вири иза окна, тј пенџера, да види ко је опколио средњевековну тврђаву, не напуштајући је. Професори се потајно надају да ће Ага витешки сам себи одрубити главу, али авај. Ипак је то слуга султанов, а не Милош Обилић, трајаће он, макар се и сагињао до земље, јер су њему дукати важнији од части, коју , уосталом, ни нема.

Најзад, није ово филм Андреја Тарковског, нити је то драма Рихарда Вагнера, са достојанственим и тужним крајем, него је то бљутава прича јужне пруге Агиног вилајета, у којој је душман, као и сваки рајетинац, нажалост, сачувао минимум лукавости и урачунљивости. Тек толико да се све заврши у блату, као што је у блату и почело.

Министарство просвете у Београду, дозвољава обесном Аги да 1. октобра и даље седи на факултетској софи, иако знају да је то последњи дан кад он мора бити изнет одатле, с главом, или с ногама напред.

Ипак, 1.октобра Милош Обилић улази храбро у ректорат и на његов захтев нови ректор у Косовској Митровици поступа часно, ударајући жиг на ћагу и папирус да је владавини Аге дошао крај. Раја се окупља испред Белог Двора и уплашено чека разрешење. Храбри момци, витезови са барикада стижу са стрелама, на коњима, да спасу професоре.

Једина светла и чиста страна овог средњевековног догађаја јесу ти храбри ратници барикада који су без ичијег одобрења, као деца Обилића, потомци лозе Хребељановића или неког српског Робина Худа, сами дојахали да реше проблем с батинашем. Њима свака слава. Они ће нас увести у Ренесансу.

Наставак епизода следи, гледајте их и пратите сваки дан. Снимају се у Косовској Митровици, Филозофски факултет, Филипа Вишњића, ББ.

У овом ћете филму видети праву и истиниту борбу за Косово и Метохију. Све друго су лажи.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер