"Festival subverzije" – prave i lažne teorijsko-političke alternative

Konceptualni okvir i pregled događaja

U periodu 4-18. maja 2013. u Zagrebu je održan šesti po redu Subverziv festival čiji sastavni deo čine Subversive Film Festival i Subversive Forum/Konferencija, a najistaknutiji gosti ovoga puta bili su Oliver Stoun (Oliver Stone), Aleksis Cipras (Alexis Tsipras), Slavoj Žižek (Slavoj Žižek), Kostas Duzinas (Costas Douzinas), Tarik Ali (Tariq Ali), Šantal Muf (Chantal Mouffe), Bernard Štigler (Bernard Stiegler), Janis Varufakis (Yanis Varoufakis), Mauricio Lazareto (Maurizio Lazzarato), Aleida Gevara (Aleida Guevara), Franko Berardi (Franco Berardi), dok je izostalo najavljeno učešće Alvara Linere (Alvaro Linera). Spisak najvažnijih učesnika, kao i, u celini uzevši, kvalitet prikazanih filmova, okruglih stolova, predavanja, razgovora i promocija knjiga opravdao je neformalnu titulu koju je Subversive poneo, tj. kvalifikaciju da se radi o najznačajnijem festivalu ovog tipa u jugoistočnoj Evropi.

U tom svetlu, potrebno je imati u vidu da se među sponzorima Subversive-a, pored drugih ne manje relevantnih[1], nalaze i Ministarstvo kulture Republike Hrvatske i Gradski ured za obrazovanje kulturu i sport grada Zagreba, te da, iako je, dakle, reč o subverzivnom projektu, čiji se bitan deo suprotstavlja oficijelnoj hrvatskoj politici, postoji svest o značaju razvoja kulture i nauke, odnosno o neophodnosti praćenja i uključivanja u savremene tokove, a koji se neretko dešavaju s one strane vladajućih političkih, kripto-naučnih i medijskih dogmi. Štaviše, sufinansiranje ovog internacionalnog festivala specifično leve provinijencije, od strane države, ovde se pojavlje pre kao pravilo nego kao izuzetak: u Hrvatskoj, recimo, redovno izlazi i domaće izdanje uglednog mesečnika Le Monde diplomatique,[2] na HRT-u se svake sedmice emituje emisija „Peti dan“[3], te se, pokraj magazina Zarez i časopisa Up & Underground, ažurno prevode i objavljuju najnovija dela Noama Čomskog (Noam Chomsky), Kostasa Duzinasa, Mauricija Lazareta, Đorđa Agambena (Giorgio Agamben), Žaka Ransijera (Jacques Ranciere) i niza drugih autora. [4]

U središtu Subversive festivala 2013.[5] – a kao svojevrsni tematski nastavak prošlogodišnje debate pod nazivom „Kriza Evrope“ – bila je „Utopija demokratije“,[6] kao radni naslov koji je zamišljen da uputi na drugačije promišljanje demokratije, „izvan“ i „ispod“ još uvek dominantnog tzv. „liberalno-demokratkog“ okvira. Ipak, centralno mesto, naročito Subversive Forum-a, zauzela je intedisciplinarna rasprava o političkoj, društvenoj i ekonomskoj krizi EU, odnosno, kao što je istakao jedan od organizatora, jedna od niti vodilja bila je i održavanje autonomne i kritičke javne debate o ulasku Hrvatske u EU, a koja se do ovog časa – i uprkos prethodno skiciranim intelektualnim „slobodama“ – ipak nije desila. Ali krenimo redom. Subversive Film Festival nagradu za životno „Wild Dreamer“ dodelio je Oliver Stounu, čiji se desetosatni serijal, koji je pripremio odmah nakon objavljivanja knjige Neispričana istorija SAD emitovao svakoga dana u sklopu glavnog programa (serijal , koji je zamišljen tako da predstavlja stvarni američki dvadeseti vek, odnosno savremenu istoriju koju obrazovne i naučne institucije većinski prećutkuju, započinje epizodom o Drugom svetskom ratu, nastavlja sa Ruzveltom i Trumanom, preko hladnoratovskog perioda, Ajzenhauera, Niksona sve do Buša i Klintona tj. do finalne epizode Buša i Obame pod nazivom „Doba terora“). [7]            

Kada je reč o predavanjima i okruglim stolovima koji su bili sastavni deo Subversive Forum-a/Konferencije – pored okruglog stola sa Oliverom Stounom i Tarikom Alijem – istaknuto mesto zauzeli su okrugli sto „Uloga evropske levice“, na kojem su učestovali lider grčke Sirize Aleksis Cipras i Slavoj Žižek, kao i predavanja Kostasa Duzinasa („Filozofija i otpor: Grčka i budućnost Evrope“), Mauricija Lazareta („Kriza duga: kriza kapitala?“) Šantal Muf („Kako tumačiti nedavne protestne pokrete – agonistički pristup“) i Slavoja Žižeka („Ljubav kao politička kategorija“). Lazareto je u pojmovno središte predavanja postavio relaciju „dužnik-kreditor“, tj. pokazao je kako se u ovom odnosu multiplikuju mehanizmi dominacije, a to je polje u kojem nema razlike između radnika i nezaposlenih, konzumenata i proizvođača, odnosno radnog i neradnog stanovništva jer svi „dužnici“ jednako su krivi u očima kapitala. Štaviše, Lazareto je skrenuo pažnju da je posredi novi oblik biopolitičke dominacije: reč je o savremenoj tehnici dominacije koja upravlja pojedinačnim i kolektivnim subjektivitetima. 

U jednom od najupečatljivijih obraćanja, Duzinas je s pravom primetio da se većina savremenih zapadnih filozofa bavila analizom fenomena „arapskog proleća“, pokreta „Occupy“, neredima u Londonu ili Parizu i donekle španskim indignadosim-a, ali da, u isti mah, još uvek nije sačinjeno nijedno ozbiljno filozofsko-političko razmatranje „slučaja Grčke“. Štaviše, možemo reći da je Duzinasovo, pažljivo pripremljeno i dokumentovano obraćanje,[8] u velikoj meri po prvi put i popunilo ovu prazninu: demonstrirajući kako su se grčki protesti ispostavili kao autentični protesti „odozdo“, tj. kao „stvar naroda“ koja obuhvata najšire i najraznovrsnije slojeve nezaposlenih, radnika, seljaka, studenata, nižu i nekadašnju srednju klasu, Duzinas je nastojao argumentovano da utvrdi tezu o ireverzibilnosti političkih i društvenih procesa u Grčkoj, i o grčkom modelu kao uzoru i usudu tzv. „evropskog projekta“ u liku sadašnje EU. Kao i većina ostalih učesnika, i organizatora – koja je Ciprasa već označila kao budućeg premijera Grčke – Duzinas je ukazao na političko-teorijske potencijale Sirize kao radikalno levičarske opcije najbliže pravoj, odnosno neposrednoj demokratiji koja bi mogla doneti promene celoj Evropi ukoliko bi došla na vlast.

Zajednički imenitelj u predavanjima Šantal Muf i Slavoja Žižeka je – za oba filozofa u priličnoj meri atipičan i nekarakterističan obrt – počiva u isticanju značaja države i štaviše, u ukazivanju na potrebu njenog snaženja: savremeni odgovor levice na političku, ekonomsku i društvenu krizu, u čemu se, ergo, postiže sve veći stepen saglasnosti, više nije utopija agambenovske „zajednice bez zajednice“ već, naprotiv, namesto nekadašnjeg postmoderničkog anarhizma u porastu su glasovi koji apeluju za korenitim promenama čiji bi kvalitet bio takav da jačaju države. Svakako, ovde je moguće primetiti da je Muf jedan od poslednjih „levičarskih“ filozofa koja je dugo vremena pokušavala da spase nemogući pojam tj. contradicio in adjecto „liberalne demokratije“, te da se u tom smislu njeno zalaganje za razgovor, dijalog i participaciju može razumeti kao pledoaje za kompromis levice sa postojećim neoliberalnim poretkom iako, sa druge strane, i istini za volju, primeri koje je u ovom kontekstu navodila, odnosno specifični osvrti na slučaje zemalja Južne Amerike, barem ovoga puta, ne ostavljaju suviše mnogo prostora za takve interpretacije.

Opet, i kada je reč o Žižeku nesporno je umesno da se uoči da njegova „priča o državi“ nije sasvim nova, ali da noviteti u njegovom obraćanju i tezama postoje i da nikako nisu sasvim nebitni, takođe je činjenica. Dok je, naime, razrađivao već donekle poznatu ideju da ljubav postoji pojedinačno, da nema neke apstraktne ljubavi za „celo čovečanstvo“, te da „narodi Balkana“, baš kao i svi ostali narodi, uopšte ne moraju (i ne trebaju) uzajamno da se vole, već da su solidarnost i dobri maniri više nego dovoljni – Žižek je, recimo, eksplicitno nastupio u pogledu legitimnosti odvajanja Republike Srpske i stvaranja jedinstvene države srpskog naroda ili, preciznije, zaokruženih nacionalnih država. [9] Istovremeno, Žižek je ukazao da se u poslednje vreme vrši istorijski revizionizam, te da se u Sloveniji i Hrvatskoj javni diskurs menja u pravcu rehabilitacije fašizma: „Čuje se: OK, Hitler je bio loš,ali Franko možda i nije toliko. Katolička crkva u Hrvatskoj npr. javno slavi rođendan Ante Pavelića.“[10]       

Iako, dakle, ovi „obrti“ svakako nisu dovoljni da bi se moglo i trebalo zaboraviti da je u okvirima dvodecenijske antisrpske histerije Žižek dao svoj dragocen doprinos širenju iste – jednako kao što njegovi pojedinačni iskazi koji danas jesu istinski subverzivni ne mogu da ospore činjenicu da je on do skora nastupao kao omiljeni „alternativni“ filozof mainstream-a – ipak je potrebno dijagnostifikovati pravac teorijsko-političke promene[11] koji, sasvim moguće, ovoga puta proizilazi iz aktivne participacije slovenačkog filozofa u izgradnji jednog sasvim novog diskursa.               

Prema novim društvenim ugovorima evropskih naroda

Da nije bilo ničeg drugog – a bilo je bez sumnje raznolikog kvalitetnog sadržaja – šesti Subversive ostao bi zapamćen po drugačijoj, i na svetskom nivou savremenoj specifičnoj ulozi simbioze i sinergije između filozofa, tj. teoretičara i političara, i to, kako je nemačka štampa okarakterisala Ciprasa,, „najopasnijeg političara i čoveka u Evropi“.[12] U tom svetlu, novi značaj festivala leži u tome da njegovi konstitutivni elementi više nisu isključivo teorijske analize već i programske platforme političkih aktera, štaviše, da je zapravo reč o zajedničkom radu, raspravljanju i izgradnji novog modela. Da je ovo slučaj, svedoči i činjenica da okrugli sto na kojem su učestvovali Cipras i Žižek nije tek početak već pre nastavak započetog dijaloga, koji se i sam pojavljuje kao deo širih interakcija u kojima istaknuto mesto, pored ostalih, zauzimaju i Duzinas i Ali. U autorskom članku – koji će se pojaviti kao predgovor nove Žižekove knjige – Cipras je zapisao sledeće: „Pogrešan model razvoja se srušio i Grčka je postala ovisnom o kreditima MMF-a i Evropske banke. A oni su bili propraćeni izuzetno teškim programom štednje...Grčka je prva stepenica. Dužnička kriza se već proširila na druge zemlje južne Evrope i prodire sve dublje u srce Evropske unije...Ova se strategija u celosti otkrila „Evropskim paktom za stabilnost“ koji Nemačka gura za celu Uniju...Ali početak kraja postojećeg neoliberalnog kapitalizma već je počeo...Budućnost pripada narodima i društvima. Vreme je da se otvori put demokratskoj, socijalnoj i slobodnoj Evropi. Jer to je jedino održivo, realno i izvodljivo rešenje za izlaz iz sadašnje krize“ (kurziv B.K.).[13]

Nastavljajući elaboraciju glavnih teza ovog teksta, na okruglom stolu Subversive-a, Cipras je poručio da on lično može biti opasan, ali da je situacija u Evropi nemerljivo opasnija. Razmatrajući pitanje šta je budućnost Evrope, i koja je uloga levice u tom procesu, Cipras i Žižek složili su se da je neophodno očuvanje levičarskih utopističkih elemenata, ali uz svest da promena realnosti mora biti postepena kako bi uopšte bila izvodljiva. I da ovakva teza ni najmanje ne znači odustajanje od radikalizma, već naprotiv, otvara političke i društvene horizonte za njegovo ostvarenje. Drugim rečima, svakako ne bi bilo ni plauzibilno ni ozbiljno očekivati da, recimo, preuzimanje vlasti od strane Sirize automatski obezbedi transfer ka besklasnom društvu, jer je višedecenijska bezmalo totalna dominacija neoliberalnog kapitalizma uspostavila finansijske, političke i društvene mehanizme koji se naprosto ne mogu rasklopiti preko noći. Stoga i pitanje o „danu posle“ tj. slojevita rasprava o tome šta činiti ako se i kada realizuje Ciprasov dolazak na vlast, ne samo da nije izlišno, već samo po sebi već naznačava razliku koja čini razliku, kao promišljanje o tome šta se hoće, i može, spram sveopšte hobsovske gole borbe za vlast koja je sama sebi svrha, i kojoj većina evropskog stanovništva najčešće prisustvuje. Zato nije beznačajna ni Žižekova opaska da specifičnost i razlika Sirize, u relaciji spram neretko prisutne „mazohističke pozicije levice“, koju obeležava tendencija da posmatra i konstatuje sveopštu propast, ova koalicija ne okleva da preuzme vlast, i sa njom obavezu autentično drugačijeg delovanja. Ističući da se varvarskim merama štednje u Evropi mora stati na put, Cipras je iscrtao i svojevrsnu, novokomponovanim rečnikom govoreći, „mapu puta“ u kojoj se kaže da je prvo potrebno zaustaviti trend koji tzv. „periferiju“ EU vodi u definitivnu propast, a zatim ukazati da ni tzv. „centar“ EU nije zaštićen tj. da se radi o strukturalnim problemima sistema u celini. Ili, sa drugog aspekta govoreći, potrebno je najpre bliže povezivanje naroda jugoistočne Evrope (i u kontekstu ove koordinacije pomenuo je razgovore koje je imao u Španiji), ali uz punu svest da ne treba zaboraviti ni ostale narode Evrope, jer se radi o zajedničkoj borbi svih naroda protiv kvazi-političkih i finansijskih elita. 

U isti mah, ovo je i skica najmanjeg zajedničkog imenitelja oko kojeg, izgleda, postoji sve veći stepen saglasnosti, čak u toj meri da bi se već moglo govoriti o prvim koracima ka stvaranju političko-filozofskog saveza, iz kojeg proishodi i specifičan oblik sinhronizacije i melodičnosti koja se mogla čuti od strane glavnih učesnika Subversive-a. U sličnom smislu, naime, i Ali je u više navrata naznačio da svaki ulazak u EU kakva je sada predstavlja ulazak u jedan „inficirani, bolesni organizam“, te da upravo, čak i letimičan pogled na „sve što se događa u Španiji, Grčkoj, Italiji, Irskoj i Portugalu“ pokazuje „budućnost ovakve EU“.[14] Nasuprot tome, dakle, početak izgradnje nove i korenito drugačije Evrope trebalo bi da započne sa merama za bitno više socijalne pravde, tj. merama za različitu i višestruko bolju postepenu redistribuciju bogatstva. To je kontekst unutar kojeg treba čitati i Žižekove izjave o organizovanju tzv. „patriotske buržoazije“, odnosno Ciprasov iskaz da on već i ima i sarađuje sa nekolicinom njih za koje bi se moglo reći da toj grupaciji pripadaju (ovde se, takođe, možemo prisetiti Putinovog odnosa prema ovom pitanju).

Političko-teorijska alternativa, ergo, u jednoj ravni je evro-skepticizam, u smislu u kojem je EU postala personifikacija moći finansijskih i političkih elita, te kao takva više nema praktično nikakvu sponu sa evropskim građanima, ali i, nikako manje bitno, potencijalni novi društveni ugovori evropskih naroda, odnosno saradnja naroda na sasvim drugačijim osnovama. Nezaobilaznu ulogu u ovom procesu igra jednovremeno jačanje države i jačanje prave demokratije, kao oblik uzajamnog odnosa i kao deo jedinstvenog procesa, a u svemu tome, i upravo zarad visokog stepena ostvarljivosti, stavovi racionalnosti, i čak i doze pragmatizma, jesu i te kako važni. Kroz ovakvu prizmu potrebno je razmotriti i niz drugih pitanja, poput onog o odnosu društvenih pokreta i organizovanog stranačkog delovanja, i sve to u pravcu otvaranja što šireg zaokreta od postojećeg neoliberalnog konsenzusa. 

Iz ovog razloga, naročito mesto u novom diskursu pripada uvidu da je, spram lažne levice i lažne desnice - koje je iznedrio neoliberalizam, stopivši ih u amalgam praktično neprepoznatljivih razlika, tj. uništavajući obe u jedinstvenoj smrti političkog – potrebno ustanoviti čvrstu saradnju između prave levice i prave desnice. Preciznije, apostrofirajući da radikalna levica u liku Sirize neće okretati leđa od desnih i demokratskih usmerenja, odnosno da se radi o uspostavljanju i izgradnji nove hegemonije i približavanja u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, Cipras je pokazao retku i neobičnu samosvest ne samo o „stanju stvari“, već i o smerovima njegovom prevazilaženja. U tom svetlu, istakao je i da grčka crkva već igra izuzetno pozitivnu ulogu u procesu koji se na horizontu pojavljuje kao vrsta novog „grčkog čuda“, te da distanciranjem i osuđivanjem od onog što jeste grčki fašizam, pokazuje doraslost savremenoj situaciji.

Kada se sve ovo ima u vidu, možda i nije toliko čudno da je upravo Cipras, pomalo sa oreolom savremenog evropskog Čegevare, percipiran kao najveći neprijatelj ili najopasniji čovek u Evropi. Ovome je potrebno dodati da je reč o političaru koji je već demonstrirao značajne liderske kapacitete, uspevajući da održi na okupu, donekle čak i dodatno osnaži, vrlo raznoliku koaliciju Sirize; zatim, dobijajući vrlo relevatnu podršku u narodu koja je u porastu i, treće, ozbiljno pristupajući izgradnji jedne nove ideologije u sprezi sa političkim filozofima.

Razaznati da je istorija ponovo počela da se kreće i da smo, svi zajedno, tako zakoračili u novo doba otpora i revolucija, kao i da je izbor koji stoji pred Grčkom u ovom trenutku izbor cele Evrope stvar je dostojna promišljanja - i delanja. Jer ne samo da se budućnost prave demokratije i ideje Evrope rešava upravo na mestu njihovog rođenja, već se u istom procesu iscrtavaju i potencijali ravnopravnosti, pravde i slobode evropskih naroda u novim društvenim ugovorima.             

U tome, dakle, leži, prava političko-teorijska alternativa.

PS. Prave alternative koje to nisu

Pitanje koje, nažalost, ostaje je zbog čega sadržaj i profil tzv. pratećih programa Subversive Forum-a praktično ni u čemu nisu korespondirali sa glavnim programom, tj. sa teorijsko-političkim - i bitno programskim - obrascima koje su najistaknutiji učesnici skicirali? Tako je, recimo, početak Subversive-a obeležio potprogram pod nazivom „Mirovni forum“ („Peace Forum“), čiji već naslov stoji u suštinskom nesaglasju sa ozbiljnim i autentičnim radikalno-levičarskim pristupom, u kojem je, naime, odavno poznato u kojoj meri se u savremenom neoliberalizmu upravo mir pojavljivao kao šifra za rat. Jer, zapadne sile koje su „donosile mir“ i „izvozile demokratiju“ to su najčešće činile upravo na najnasilnije i najbrutalnije načine – što je, konsekventno, uzrokovalo da se, kroz brojne zloupotrebe, pojam mira pojavi kao jedan od stubova mainstream antilevičarskog imperijalnog diskursa. Još veće poteškoće, međutim, proizilaze iz nedvosmislenih protivrečnosti strukture ovog malog programa, tj. činjenice da se, uprkos iskazanom uvidu da se EU, koja je oficijelno trebala „čuvar mira“ najčešće ispostavljala upravo kao bitan faktor destabilizacije, insistira ne samo na kolonijalnom pojmu „Zapadnog Balkana“, već i na pitanjima poput onih „Kako stvoriti dinamični region reintegracije, kada su neke države članice EU a druge su još uvek izvan?“, koja se praktično doslovno podudaraju sa svakodnevno rabljenim evroreformskim dogmatičkim iskazima EU birokrata ili lokalnih političara bez ideologije.

Ali - i da stvar bude sasvim paradoksalna ili, preciznije, u teorijskom smislu bezmalo neodbranjiva, a u političkom izuzetno problematična – tzv. „Mirovni forum“ otvoren je panelom pod nazivom „Prezentacija projekta Sarajevo 2014“. S obzirom da informacija o čemu je sve tačno ovom prilikom bilo reči u javnosti nema, ostaje da pretpostavimo da se radi o prezentaciji festivala „Sarajevo zima 2014“ („Peace, Art, Freedom“) – kao manifestacije koja, opet, za svoj proklamovani cilj ima da prikaže „evropski identitet građana Sarajeva“. Sa druge strane, budući da su celokupnoj široj javnosti Balkana već dobro poznate političke intencije zvaničnog Sarajeva u pravcu obeležavanja „godišnjice“ 2014 (a koje svakako ne sežu ka „prijateljstvu“ i „pomirenju“), praktično je nemoguće - ali se, bona fide, nikada do kraja ne može ni isključiti - da organizatori Subversive Festival-a o tome nisu bili obavešteni. Prezentacija ove vrste, naime, ne samo da brižljivo sledi interpretacije koje vodeće zemlje članice EU, kao i EU u celini, pokušavaju da nametu, već predstavlja najdirektniju promociju i, shodno tome, političko svrstavanje upravo na stranu kojoj se glavni učesnici subverzivnog festivala na raznolike načine suprotstavljaju.

Ali ovaj primer zapravo je ne samo simbolički i metaforički, već i suštinski indikativan u pogledu nečeg univerzalnijeg i, sa filozofsko-teorijskog stanovišta, još bitnijeg: preispitavanja evropskih imperijalističkih i kolonijalnih diskursa. Da bi bilo jasnije i razgovetnije šta je sve tu posredi, možemo uzeti i drugi, srodan primer, u ovom svetlu, tj. recimo, da se u najavi nečeg što nosi naziv „Drugi balkanski forum“ (i što, takođe, poput „Mirovnog foruma“, čini deo pratećeg programa Subversive-a), sasvim neupitno, ergo, nekritički, govori o „teškom ekonomskom i političkom stanju u Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Kosovu... (kurziv B.K.)“[15], iako je na već na prethodnoj stranici istog lista naglašen značaj „borbe protiv fragmentacije“ na Balkanu[16]. Još više, ovo se dešava uprkos činjenici da Subversive, koliko smo razumeli, nije koncipiran tako da treba bespogovorno da sledi zvaničnu hrvatsku politiku, jednako kao što - ili je makar to bio utisak – za svoju platformu nema primenu gotovih kalupa, sačinjenih od strane istih finansijskih i političkih kvazi-elita kojima se praktično u svim ostalim pitanjima oštro suprotstavlja. 

Ili, drugim rečima, bez autentičnog razgovora o tome šta se na Balkanu i u savremenim ratovima – i različitim pokušajima „fragmentacije“ – zaista dešavalo, bez kritičke rasprave o ulozi, u to vreme najvećih, zapadnih sila u tom procesu, kao i u procesima koji se odvijaju danas, sasvim izvesno, i uprkos zvaničnim politikama, neće biti održivog dogovora o ma kakvoj saradnji među tzv. „balkanskim narodima“. Jer, jedino iskren razgovor o toj stvari – praćen razumevanjem šta teorijski i politički konstituiše evro-kolonijalne diskurse savremenosti – i to razgovor koji ne bi bio spolja nametnut – mogao bi, eventualno, doprineti raščinjavanju mitova i oslobođenju i od dogmi i od praznih floskula. Svakako da bi jednoga dana došlo do razumevanja različitih naroda na ovim prostorima, sine qua non je i da se, za početak, Srbija ne isključuje ili da se, i te kako, pored svih ostalih stanovišta, mora računati i sa srpskim stanovištem. I to ne najpre iz razloga demokratskih nacionalizama – mada je i takav zahtev sasvim legitiman – već iz elementarne činjenice da je to jedino stanovište koje je, od strane zapadnog imperijalizma, već decenijama bilo zabranjeno, i to upravo zbog borbe za slobodu koju je predstavljalo, i što su najugledniji evropski filozofi i levičari, poput Badjua, pravovremeno i prepoznali.[17]

To bi, u najkraćem, bio lakmus test za razliku između pravih i lažnih teorijsko-političkih alternativa. Pri čemu je, takođe, neophodno imati u vidu da, zapravo, jedino prve sadrže potencijal da se razvijaju u vremenu, jer tek kao takve mogu postati „stvar naroda“. U tom smislu, dok je na Subversive-u, i s pravom, sasvim dovoljno prostora i vremena posvećeno temama kao što su rehabilitacija novih oblika fašizma u Evropi, zatim temama nejednakosti, odnosno uzrocima i posledicama socijalne i ekonomske krize, čak i, posebno relevatnim, novim oblicima saradnje prave levice i prave desnice u cilju izgradnje nove hegemonije – izostala je ozbiljna analiza imperijalističkih i kolonijalnih diskursa u celini, kao i specifično lokalizovanih na prostoru Balkana, u novijoj istoriji, ali i u savremenosti. Polazeći od filozofsko-političkog stava da se politika najpre dešava lokalno, možemo reći da bi tek rasprava o pomenutim sadržajima – i to s one strane zadatih koordinata mišljenja i delanja - bila zaista subverzivna. Preostaje da vidimo da li će diskrepancija, i nemerljiva disproporcija, na nekoliko nivoa, između iskazanog stava jednog od organizatora festivala, da je, naime „Srbija ključna zemlja regije“ i da će, stoga „sve što se događa u njoj će pogoditi i druge“[18], i programa Subversive-a, nekom sledećom prilikom biti ispravljena.

U međuvremenu, Ciprasove i radikalno-levičarske ideje šire se i horizontalno jačaju u različitim zemljama evropskog kontinenta, ideje se multiplikuju i praktično svakoga dana dobijaju nove oblike i obrise. Održan je i „trojni samit evropske levice u Madridu“, i u susretu Kaja Lare, Žan Lik Melanšona i Aleksisa Ciprasa naznačeni su potencijali bližeg povezivanja i saradnje, tj. sakupljanje u internacionalni levi front koji bi se suprotstavio politici „trojke“ (EK, MMF, ECB), a postoje indicije i da bi se, eventualno, išlo i na „ujedinjeni pohod“ na Evropski parlament.[19] Tako je zamršeno klupno, naoko nedodirljivih i „večnih“ struktura moći, počelo postepeno, ali i sve više organizovano, polako, ali stoga ne i manje odlučno, da se odmotava – i da na svetlo dana izlazi narod, onaj kojem je čak i goli život stavljen u pitanje.