Informatičko doba i savršeni zločin

Savremeni francuski filozof Žan Bodrijar, čiji je duh inače potonuo tako nisko da je i sam postao žrtva simulakruma o kome je pisao[1], upozoravao je na opasnost od uništenja svake iluzije. Pri ovome zapadne sile savremena sredstva informisanja koriste radi stvaranja jedne mnogo suštastvenije iluzije. Iluzije koja opravdava zločin. Bodrijar nije poimao da je njegov stav prema Srbima upravo produkt pomenute iluzije u kojoj, nažalost, živi ogromni deo građana zapadnih zemalja koje upravo pomenuti konstrukt upotrebljavaju u cilju opravdanja beskrupulozne politike intervencionizma. Setimo se samo Račka, Markala, Sadamovog oružja za masovno uništenje ili famoznih Gadafijevih “soba za mučenje”. Da li je to savršeni zločin o kome je Bodrijar govorio? Ukoliko jeste, njegovi počinitelji su nadmašili sebe. Još jedan mislilac je poput Bodrijara zabludeo svojim ratnim pokličima jer je, kako prenosi Figaro, savetovao Sarkozija da bombarduje Gadafijeve položaje: “Kako piše pariski list, Sarkozi je 10. marta u 10 časova primio u "zelenom salonu", na prvom spratu Jelisejske palate, "filozofa" Levija i tri izaslanika privremenog libijskog nacionalnog saveta. Okružen diplomatskim savetnikom Žan-Davidom Levitom i prebledelim specijalnim savetnikom Anrijem Genoom, Sarkozi saopštava zadovoljnim Libijcima plan koji je smislio sa Levijem – priznavanje Saveta kao jedinog legitimnog predstavnika Libije, prebacivanje francuskog ambasadora u Bengazi, ciljano bombardovanje vojnih aerodroma i sve to uz odobrenje, koje je već dobio, Arapske lige”[2].

Da su pojmovi demokratije i ljudskih demokratija i ljudska prava prilično rastegljivi pojmovi potvrđuje i nedavni sukobi u Bahreinu.

Da su pojmovi demokratije i ljudskih demokratija i ljudska prava prilično rastegljivi pojmovi potvrđuje i nedavni sukobi u Bahreinu, u kome je čak došlo i do masovnih anti-američkih demonstracija[3] i u Saudijskoj Arabiji gde se niko ne poziva na ugrožavanje ljudskih prava iako je ubijeno 5 demonstranata.[4] A šta je sa ljudskim pravima u Saudijskoj Arabiji u kojoj se nemilosrdno sudi po šerijatskom pravu što niko od Zapadnih “humanitaraca” i ne pominje. Naravno, nema potrebe da pominjemo zločine Augusta Pinočea protiv sostvenog naroda da bi smo uvideli koliko zahtevi navedenih “intelektualaca” i boraca za mir deluju isprazno i šuplje.

Priznati i kontroverzni sineista Majkl Mur s pravom je bombardovanje Libije uporedio sa Irakom i Avganistanom mada je čini se bio previša blag u svojoj “osudi”[5]. Obama je 2009. god. dobio Nobelovu nagradu za mir (!) kao još jedan u nizu “mirotvoraca” ali je nebrojeno puta do sada potvrđeno šta zapravo ta nagrada predstavlja[6]. Zar je Obama zaista zašlužio pomenutu nagradu nakon izjava o tome kako je bombardovanje Libije zapravo humano i kako je cilj kampanje zaštita civila i sprečavanje kršenja elementarnih ljudskih prava?

Savremeno informatičko doba predstavlja idealno mesto zločina a počinitelj je svakako poznat.

Savremeno informatičko doba predstavlja idealno mesto zločina a počinitelj je svakako poznat. Aktuelna politika SAD bazirana je na principu intervencionizma koji podrazumeva tretiranje “neposlušnih” zemalja u vidu jedne vrste klišea. Što potvrđuju i govori američkih predsednika i njihovo obraćanje javnosti koja sva liče jedno na drugo u šta se možemo i uveriti na primeru Iraka, Kosova i Libije tako da i ne moramo da zalazimo dalje u prošlost[7] i da pominjemo izjave Klintona, Buša i Regana koje se odnose na „odbranu američkih vitalnih nacionalnih interesa koji su ugroženi od strane onih koji ugrožavaju ljudska prava, bilo to Srbi, Sovjeti, Iračani, Libijci ili narod Nikaragve.[8] Bitno je pomenuti da je scenario gotovo uvek isti: najpre se počinje žestokom medijskom kampanjom koja za svoj cilj ima da se nepogodni režim predstavi kao tiranski i autokratski i sve je podređeno tom cilju što podrazumeva fabrikovanje dokaza i konstruisanje jedne “istinite medijske slike” uz pomoć savremenih sredstava informisanja koja su postala više nego precizno oružje u rukama zapadnih političara. Scena zločina je postavljena i zove se informatičko doba u kome živimo. Međutim, nema načina da napustimo tu predstavu u kojoj odavno više nema razlike između istine i laži jer su fikcija i realnost postale promenljive u političkoj jednačini.

Nema načina da napustimo tu predstavu u kojoj odavno više nema razlike između istine i laži jer su fikcija i realnost postale promenljive u političkoj jednačini.

Sasvim je nebitno da li izveštaji medijskih kuća odgovaraju stvarnosti jer je većina javnosti na Zapadu potpuno otvorena i spremna da prihvati svaku vrstu medijske propagande kao što je bilo u slučaju Sadamovog nepostojećeg oružja za masovno uništenje i famoznih soba za mučenje Moamera Gadafija o kojima se, od kada su njegove snage počele da potiskuju pobunjenike i “nenaoružane demonstrante”, više i ne govori. Naravno ne smemo da zaboravimo ni iscenirani napad na pijaci Markale kao i slučaj Račak koji su poslužili kao direktni povodi za dalje “akcije” međunarodne zajednice. Međutim, takođe svi vrlo dobro znamo da laž koja je ponovljena hiljadu puta postaje realnost. Kada se sada na ovaj način “kupi“ javnost zapadnih zemalja onda se pristupa konkretnim koracima radi zaštite famoznih “ljudskih prava“. Ovo dovoljno govori o tome da je zalaganje za zaštitu ljudskih prava odraz licemerja zapadnih lidera. Setimo se samo u pomenutom kontekstu izjava Tonija Blera i Bila Klintona po pitanju Kosova i Iraka i odmah će nam postati jasan čitav koncept nametanja demokratije silom.