Културна политика | |||
Информатичко доба и савршени злочин |
четвртак, 07. април 2011. | |
Савремени француски филозоф Жан Бодријар, чији је дух иначе потонуо тако ниско да је и сам постао жртва симулакрума о коме је писао[1], упозоравао је на опасност од уништења сваке илузије. При овоме западне силе савремена средства информисања користе ради стварања једне много суштаственије илузије. Илузије која оправдава злочин. Бодријар није поимао да је његов став према Србима управо продукт поменуте илузије у којој, нажалост, живи огромни део грађана западних земаља које управо поменути конструкт употребљавају у циљу оправдања бескрупулозне политике интервенционизма. Сетимо се само Рачка, Маркала, Садамовог оружја за масовно уништење или фамозних Гадафијевих “соба за мучење”. Да ли је то савршени злочин о коме је Бодријар говорио? Уколико јесте, његови починитељи су надмашили себе. Још један мислилац је попут Бодријара заблудео својим ратним покличима јер је, како преноси Фигаро, саветовао Саркозија да бомбардује Гадафијеве положаје: “Како пише париски лист, Саркози је 10. марта у 10 часова примио у "зеленом салону", на првом спрату Јелисејске палате, "филозофа" Левија и три изасланика привременог либијског националног савета. Окружен дипломатским саветником Жан-Давидом Левитом и пребледелим специјалним саветником Анријем Геноом, Саркози саопштава задовољним Либијцима план који је смислио са Левијем – признавање Савета као јединог легитимног представника Либије, пребацивање француског амбасадора у Бенгази, циљано бомбардовање војних аеродрома и све то уз одобрење, које је већ добио, Арапске лиге”[2].
Да су појмови демократије и људских демократија и људска права прилично растегљиви појмови потврђује и недавни сукоби у Бахреину, у коме је чак дошло и до масовних анти-америчких демонстрација[3] и у Саудијској Арабији где се нико не позива на угрожавање људских права иако је убијено 5 демонстраната.[4] А шта је са људским правима у Саудијској Арабији у којој се немилосрдно суди по шеријатском праву што нико од Западних “хуманитараца” и не помиње. Наравно, нема потребе да помињемо злочине Аугуста Пиночеа против соственог народа да би смо увидели колико захтеви наведених “интелектуалаца” и бораца за мир делују испразно и шупље. Признати и контроверзни синеиста Мајкл Мур с правом је бомбардовање Либије упоредио са Ираком и Авганистаном мада је чини се био превиша благ у својој “осуди”[5]. Обама је 2009. год. добио Нобелову награду за мир (!) као још један у низу “миротвораца” али је небројено пута до сада потврђено шта заправо та награда представља[6]. Зар је Обама заиста зашлужио поменуту награду након изјава о томе како је бомбардовање Либије заправо хумано и како је циљ кампање заштита цивила и спречавање кршења елементарних људских права?
Савремено информатичко доба представља идеално место злочина а починитељ је свакако познат. Актуелна политика САД базирана је на принципу интервенционизма који подразумева третирање “непослушних” земаља у виду једне врсте клишеа. Што потврђују и говори америчких председника и њихово обраћање јавности која сва личе једно на друго у шта се можемо и уверити на примеру Ирака, Косова и Либије тако да и не морамо да залазимо даље у прошлост[7] и да помињемо изјаве Клинтона, Буша и Регана које се односе на „одбрану америчких виталних националних интереса који су угрожени од стране оних који угрожавају људска права, било то Срби, Совјети, Ирачани, Либијци или народ Никарагве.[8] Битно је поменути да је сценарио готово увек исти: најпре се почиње жестоком медијском кампањом која за свој циљ има да се непогодни режим представи као тирански и аутократски и све је подређено том циљу што подразумева фабриковање доказа и конструисање једне “истините медијске слике” уз помоћ савремених средстава информисања која су постала више него прецизно оружје у рукама западних политичара. Сцена злочина је постављена и зове се информатичко доба у коме живимо. Међутим, нема начина да напустимо ту представу у којој одавно више нема разлике између истине и лажи јер су фикција и реалност постале променљиве у политичкој једначини.
Сасвим је небитно да ли извештаји медијских кућа одговарају стварности јер је већина јавности на Западу потпуно отворена и спремна да прихвати сваку врсту медијске пропаганде као што је било у случају Садамовог непостојећег оружја за масовно уништење и фамозних соба за мучење Моамера Гадафија о којима се, од када су његове снаге почеле да потискују побуњенике и “ненаоружане демонстранте”, више и не говори. Наравно не смемо да заборавимо ни исценирани напад на пијаци Маркале као и случај Рачак који су послужили као директни поводи за даље “акције” међународне заједнице. Међутим, такође сви врло добро знамо да лаж која је поновљена хиљаду пута постаје реалност. Када се сада на овај начин “купи“ јавност западних земаља онда се приступа конкретним корацима ради заштите фамозних “људских права“. Ово довољно говори о томе да је залагање за заштиту људских права одраз лицемерја западних лидера. Сетимо се само у поменутом контексту изјава Тонија Блера и Била Клинтона по питању Косова и Ирака и одмах ће нам постати јасан читав концепт наметања демократије силом. [2]http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-sveta/78435-figaro-filozof-savetovao-sarkoziju-da-bombarduje-libiju.html |