Izvitoperena "rijaliti" stvarnost, ili nepodnošljiva lakoća postojanja

Organizatori, producenti, urednici su se vodili logikom da su dosadašnje emisije tog tipa dosegle dno dna (jesu) i da su gledaoci siti primitivizma i bestijalnosti, da su siti i prljavštine jezika učesnika i enterijera i eksterijera i da žele jedan različit šou, kakav će baš oni, genijalci, da im ponude. Šou, (na koji su kupili prava?) predviđa da takmičari budu poznati (VIP) parovi, ali će biti dozvoljena i „odstupanja“, npr. „bivši supružnici, braća i sestre, potomak i roditelj, dvoje koji se zabavljaju, nevenčani parovi koji žive zajedno, dvojica muškaraca ili žena... razne kombinacije“, kako se navodi u jednoj od bezbroj najava. Dakle, i homoseksualcima će biti dozvoljeno učešće. Posle „Parade nastranih“ sve je moguće. Uostalom posle režimske promocije te skarednosti 10. oktobra, mnogo je manja skarednost učešće homoseksualaca u nekom opet, skarednom „rialiti“ šou.

Na sajtu „Parovi“ na koji se pozivaju mnoge vesti, o ovom šou se kaže da „su u igri jaki likovi a ne š-liga javnih ličnosti“ – udarac konkurenciji na B92 i Pinku, koji su takođe uvek najavljivali zvučna VIP imena ali su redovno završavali sa š-ligom javnih ličnosti, što će se, verovatno desiti i ovaj put. Najavljena je pozamašna nagrada od pola miliona evra, pretpostavljam za pobednički par. Mada se pre čini da je taj podatak pušten kao reklamni trik i mamac, jer se podaci o visini nagrade razlikuju. Negde se pominje iznos koji sam naveo, a negde onaj već uobičajen, sto hiljada evra. Takođe, ako imamo u vidu poslovičnu škrtost časnog gospodina Peconija, treba sumnjati u to da će onaj veći iznos biti stvarna nagrada. Kao nedeljni honorar se pominje iznos od 2000 evra po osobi.

Reklamna kampanja je veoma agresivno lansirana preko bilborda, interneta, štampe i televizije. Plakat na bilbordu prikazuje versajoliku zgradu ispred koje stoji par u kostimima koji asociraju na sedamnaesti ili osamnaesti vek. Fotografije dnevne i spavaćih soba pokazuju da se radi o „stilskom nameštaju“ i enterijeru iz doba Lujeva. Sve zajedno izgleda pre kao ultrakič od koga zastaje dah. Radi se o pseudobaroku, odnosno baroknom stilu, kako ga je najbolje zamišljao i u svojim vilama prezentovao Bogoljub Karić. U jednoj najavi se ističe neviđen glamur „od koga zastaje dah“, gde će se učesnici „baškariti i uživati u đakuziju, ispijajući šampanjac, kušajući razne kulinarske specijalitete... imati brojne privilegije i živeće kao carevi“! U drugoj – „Poznate face kao grofovi“, da će „gledaoci bez cenzure moći da vide kako se poznati snalaze u neviđenom glamuru od kojeg zastaje dah, zatim, koliko njih zaista živi u ovakvim uslovima, a ko sanja o ovakvom krevetu, dnevnoj sobi iz snova. Istovremeno parovi će pokazati svu svoju ljubav, svađe, otkriće da li ljubav negde jenjava, ili se rasplamsava“. Navodi se i da će „šou trajati 101 dan u luksuznoj vili iz 101 noći, površine 800 kvadrata“. Nadamo se samo da se ova vila gradi legalno, za razliku od kuće „Velikog brata“?

Koncepcija predviđa da postoji i bračni par, navodni vlasnici kuće, glumiće ih Milan Gutović i Vanja Kostić, koji će se ukućanima dnevno javljati baš iz Pariza! Gledaoci koji glasaju, će i sami dobiti priliku da učestvuju u šou, kao par iz naroda. U objektu, čije je opremanje pri kraju, će boraviti 12 do 14 parova. U javnost su puštene spekulacije i informacije da će učesnici biti: Isidora Bjelica i Nebojša Pajkić, čija imena kruže u najavama, iako su odbili da učestvuju, Severina Vučković i Slavko Šainović, za koje važi isto kao i za prethodnike, te oni koji za sada nisu odbili (pregovaraju?), Nataša Bekvalac i Danilo Ikodinović, Vesna Radusinović i Milomir Marić (glodur te iste „Srećne tv“ – nije li to sukob interesa? Naravno da nije!), Slađa Delibašić... ovde smeh dostiže vrhunac, sa bivšim (Igor) ili sadašnjim (Vanja)„dečkom“ ili što bi ona sama najviše volela, sa bivšim mužem, Đoletom Đoganijem (koji je to s indignacijom odbio jer je oženjen i ima sina sa drugom ženom).

Najveća pažnja je posvećena najavi da su u toku pregovori sa bivšim ministrom kulture, glumcem Branislavom Lečićem, bivšim LDP-ovcem, a sadašnjim demohrišćaninom tj. Batićevim DHSS-ovcem i njegovom suprugom Ninom Radulović.

Najveća pažnja je posvećena najavi da su u toku pregovori sa bivšim ministrom kulture, glumcem Branislavom Lečićem, bivšim LDP-ovcem, a sadašnjim demohrišćaninom tj. Batićevim DHSS-ovcem i njegovom suprugom Ninom Radulović, koja je i trudna, što je naglašeno u svim najavama. Gospodin Lečić je bio ministar u vladi Zorana Đinđića, kao predlog DS-a. Uz Čedomira Jovanovića je osnivač LDP-a, inače, antimonarhističke, antiklerikalne stranke, koju je napustio jer nije postao njen potpredsednik. Potom je osnovao sopstvenu stranku. Onda se kolektivno učlanio u monarhističku i klerikalnu, demohrišćansku stranku i čak postao zamenik predsednika. Toliko o doslednosti i političkom nervu…

Ako je istina, kao što organizatori ovog šoua tvrde, da se utanačuju samo sitnice pre potpisivanja ugovora i da će ovaj par učestvovati, onda možemo konstatovati da gospodin Lečić misli samo na sebe, na slavu i novac, jer je na putu da pristane da svoju trudnu, dvadesetčetvorogodišnju suprugu uvede u jedno, gotovo izvesno, nezdravo i stresno okruženje. Sve to bi vodilo ka sumnji u nečiji karakter, a postavlja se i pitanje na osnovu kojih kriterijuma je gospodin Lečić postao baš ministar kulture? Njegovo učešće u ovom nekulturnom „rialitiju“, koje još nije sto posto sigurno, bi dalo jasnu naznaku o kakvom se karakteru radi i jasno bi stavilo do znanja da je ministarski položaj dobio samo na osnovu partijskog kriterijuma. Doduše, ni njegovo neučešće neće dati naznake i odgovore suprotne onima koji se pominju u prethodnoj rečenici. Inače, pedesetpetogodišnji gospodin Lečić je miljenik štampe i beogradskog džet set društva, kao i većina mogućih učesnika nove šou emisije.

Oni koji poznaju mehanizme manipulacije „rialiti“ emisija, znaju da se neće raditi o nečemu novom i drugačijem već o nečem starom i već viđenom, samo uvijenom u novu oblandu. A kakva je ta oblanda? Stare forme (koje se negde i poklapaju sa suštinom) „rialiti“ emisija su lažni luksuz i kič („Veliki brat“), teskobnost, neudobnost („Veliki brat“ i „Farma“), ruralnost, rudimentarnost („Farma“), duh kasarne, bolnice ili zatvora („Farma“ i „Veliki brat“). „Nova“ forma „Parova“ nije glamur, već pseudoglamur, nije ni luksuz već superkič, lažni istoricizam – nazovibarok. Jedino će, pretpostavlja se po najavama, teskobnost, neudobnost, i atmosfera kolektivnog smeštaja ovde biti manji.

Suština ovih serijala koji prikazuju „stvarnost“ je gruba karikatura svega što se, sudeći po početnim reklamama, promociji i marketingu, želi (na početku gladac, a posle jadac). A i to što organizatori javno žele, nije ono što stvarno žele, i to istovremeno mnogo i ne kriju. Vlasnici, organizatori i producenti upravo žele tu karikaturu, žele primitivizam i niskosti, prostakluk i skarednost, jer se to najbolje prodaje. Antiutopija je uvek privlačnija od utopije, u tom sistemu vrednosti, tj. u sistemu vrednosti potrošačkog društva. Inače, radi se o isčašenom tipu antiutopije.

Prava antiutopija je, na primer, literarno delo DŽordža Orvela „1984“. Tom knjigom, odnosno jednim likom iz tog dela, Velikim bratom, besramno se poigrao osnivač kompanije „Endemol“ i najpoznatijeg „rialiti“ šoua „Veliki brat“ (do sada prikazivan tj. izvođen u preko 70 zemalja sveta), DŽon de Mol. „Endemol“ su osnovali Jup van den Ende i de Mol. Trenutni većinski vlasnik „Endemola“ je Berluskonijeva kompanija „Medijaset“. Zapanjuje podatak da „Endemol“ ima 21 produkciju „rialiti“ emisija, i 21 produkciju kvizova i tv igara. Orvelovo remek delo je žestoka kritika totalitarizma, manipulacije, terora i kontrole nad pojedincem i društvom, pa je apsurd veći time što se vrhunski manipulatori poigravaju Orvelom i „pozivaju“ baš na Orvela.

Ova i druge „predstave stvarnosti“ se „pozivaju“ na, odnosno zloupotrebljavaju i mnoga druga popularna dela i ideje. Na primer, još jednu distopiju i odlično delo Reja Bredberija „Farenhajt 451“, u kome ima početnih ideja o „rialiti“ emisijama, o dvosmernim televizorima (prvobitno kod Orvela) i lajt motiv – spaljivanje knjiga, koji je u „rialiti“ programima pretočen u zabranu unošenja knjiga.

Ova i druge „predstave stvarnosti“ se „pozivaju“ na, odnosno zloupotrebljavaju i mnoga druga popularna dela i ideje. Na primer, još jednu distopiju i odlično delo Reja Bredberija „Farenhajt 451“, u kome ima početnih ideja o „rialiti“ emisijama, o dvosmernim televizorima (prvobitno kod Orvela) i lajt motiv – spaljivanje knjiga, koji je u „rialiti“ programima pretočen u zabranu unošenja knjiga, i bilo kakvog sredstva za pisanje, u tzv. „kuće“, odnosno u zabranu čitanja i pisanja, koja je nama poznata iz „Velikog brata“ i sa „Farme“. Kada govorimo o „Farmi“, tu se takođe radi o produkciji čiji je vlasnik „Endemol“ ovaj put sa švedskom firmom „Striks“ („Farma“ je prodata u više od 40 zemalja). Slučajno ili ne i ovde asocijacije vode do jednog drugog znamenitog dela DŽordža Orvela, „Životinjske farme“. Sličnosti „Farme“ i „Životinjske farme“ su višestruke, i formalne (odigravaju se na farmi) i suštinske (na kraju, svi u kući, postaju isti – odnosno svinje). Takođe, i strane i domaće produkcijske kuće i učesnici bivaju svojim postupcima izjednačeni, kao i junaci završne scene „Životinjske farme“.

Eventualne razlike se svode na nijansu, na razliku, npr. između divljih i običnih svinja. Greh je to što svi koje sam naveo pokušavaju i od gledalaca da načine svinje. Greh je i to što se takve svinjarije prikazuju na svim važnijim televizijama, odnosno što se nameću gledaocima. Otrcana fraza da gledaoci to ne moraju da gledaju je samo primer nedostojne demagogije. Na ovom mestu navire sećanje na završne pasuse „Životinjske farme“ DŽordža Orvela: „Dok su spolja posmatrale taj prizor, životinjama se učinilo da se događa nešto čudno. Šta se to promenilo u izgledu svinja ? Kloverine ostarele, mutne oči prelazile su s jedne na drugu. Neke od njih imale su pet podvoljaka, neke četiri, a neke tri. Ali šta je to izgledalo kao da se preobražava i menja? Pljesak se utišao, društvo je uzelo karte i nastavilo prekinutu igru, a životinje su se potiho odšunjale nazad.

Ali, zastadoše posle dvadesetak metara. Iz kuće se čulo urlikanje. Potrčale su nazad i ponovo provirile kroz prozor. Oštra svađa je postajala sve bučnija. Galamilo se, lupalo po stolu, gledalo oštro i sumnjičavo, odlučno negiralo. Svađa je počela u trenutku kada su Napoleon i gospodin Pilkington istovremeno odigrali pikovog asa.

Dvanaest glasova besno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno šta se promenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje i ponovo od svinje do čoveka. Ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek“.

„Rialiti“ programi, su postali planetarna pošast. Postali su najefikasnije sredstvo za zaglupljivanje i kontrolu masa, mnogo efikasnije nego dosadašnja sredstva, serije, sportski programi, tok šou i informativne emisije (sama tv je to osnovno sredstvo). Posledice i štete su mnogobrojne i široke. Promovišu se i nameću nasilje, nerad, lenjost, beskrupuloznost, neznanje, laž, primitivizam, mnogi oblici nastranosti itd. U „rialiti“ programima je prisutno sistematsko ponižavanje, organizatora nad učesnicima, i učesnika međusobno. Kod gledalaca se stvara tolerancija prema ponižavanju.

Već sam naziv „raliti tv“ ili „rialiti šou“ je netačan i manupulativan. Za razliku od nekih drugih programa, „rialiti“ tv postoji isključivo da donese profit velikim korporacijama i ostalima u lancu. Druga svrha ne postoji.

Već sam naziv „raliti tv“ ili „rialiti šou“ je netačan i manupulativan. Za razliku od nekih drugih programa, „rialiti“ tv postoji isključivo da donese profit velikim korporacijama i ostalima u lancu. Druga svrha ne postoji. U tom cilju „rialiti“ služi da plasira ogroman broj reklama. „Rialitiji“ se odvijaju u veštačkom i neprirodnom okruženju, čak i kada se radi o eksterijerima u prirodi. Prisutni su izveštačenost, predumišljaj, režirane aktivnosti, a odsutni spontanost, prirodno ponašanje, opuštenost (naravno, kada se retko, pojavi neko sposoban za to, on postaje instant popularan i neretko pobednik). Drastično se nameće pojam „trenutne slave“ (instant fejm) kao posebno poželjan, pogotovo mladima, promovišu se narcisoidnost i egoizam, čime se snažno podstiče stvaranje „generacije JA“, odnosno generacije mladih sa predimenzioniranim egom i pomerenom svešću o sopstvenoj važnosti.

Organizatori takođe, neprestano, i učesnike i gledaoce dovode u zabludu, navodeći ih na pogrešne pretpostavke. Jednostavno, svaki „rialiti“ je jedna velika manipulacija. Svaki učesnik svesno pristaje da bude žrtva manipulacije. Gledaoci nesvesno, ali za razliku od učesnika imaju bolju mogućnost izbora. Tu mogućnost, npr. da ne gledaju program, slabo koriste iz istog onog razloga zbog koga bilo kakav zavisnik ne može da se odupre uzroku zavisnosti. „Rialiti“ tv, odnosno televizija uopšte, kao i internet, stvara zavisnost. Ne treba da nas čudi podatak da su istraživanja u Srbiji (AGB Nilsen) pokazala da smo krajem prošle, i početkom ove godine pretekli Amerikance u dužini gledanja televizije, i postali svetski šampioni, pri čemu prosečan gledalac u Srbiji troši preko pet sati dnevno pred televizorom. Jasno je da tako nastaju tv zombiji, bića koja sve manje žive svoj, a sve više tuđ život.

Tako nastaju pokorne i pasivne osobe, prijemčive na razne vrste, uglavnom neprihvatljivih poruka, pogodne za manipulisanje. Sada postaje uverljiva tvrdnja da su „rialitiji“, odnosno tv uopšte, sredstvo za kontrolu i zaglupljivanje masa. Hleba nikada dovoljno, zato igara ima napretek. Ovom režimu koji je odveo ovu zemlju u propast, kao i onaj Miloševićev, je ovo sredstvo neophodno, i zato smo postali prvaci sveta u dužini gledanja televizije. To je sredstvo za opstanak na vlasti. Svakako, uz režimu neophodnu, u ranijoj istoriji nezabeleženu, kontrolu nad svim elektronskim medijima. Onda i ne čudi podatak iz istraživanja organizacije Reporteri bez granica, da se Srbija na rang listi zemalja rangiranih po stepenu medijskih sloboda, strmoglavila sa 62. na 85. mesto u svetu.

Ne treba zaobići ni produkcijske kuće koje haraju televizijama. Nezaobilazna i radioaktivna „Grand produkcija“ (vlasnici-Saša Popović, Fahreta Jahić i Slobodan Živojinović), se ipak ograničila na „muziku“, tj. turbo folk i samo dve emisije („Zvezde Granda“ i „Grand Šou“) koje imaju elemente „rialitija“. Lider „rialitija“, “Imoušn“ (stvarni vlasnik Dragan Đilas, Goran Stramenković-paravan) je („patentirao“) ili kupio prava na deset dragulja poput „48 sati svadba“, „Leteći start“, „Sve za ljubav“, „Menjam ženu“, „Veliki brat“, „Operacija Trijumf“, „Uzmi ili ostavi“, „Ruski rulet“, „Piratska TV“ i „1 protiv 100“. Nezaobilazna je i produkcija „Adrenalin“, koja drži bisere kao što su „Piramida“, „Marko Živić šou“, „Katarina dnevni šou“, „Genijalni šou“, „Karaoke obračun“, „Ja imam talenat“, „Tehničari“, „Moj TV Dnevnik “, „Draga mama“ i „Familijada“. Među manje štetočine spadaju još i kuće „Intermedija netvorks“ (nepoznat vlasnik) i „Adventidž“ (stvarni vlasnik Ivan Zeljković?).

Na kraju ne treba zaboraviti ni „Pink“ koji ima i sopstvenu produkciju, osim medijskog carstva na prostoru bivše Jugoslavije. Tri glavna skaredna „rialiti“ šoua („Velikog brata“, „Farmu“ i najavljene „Parove“) nam donose trojica ljudi koji imaju neke zajedničke karakteristike. Prvo, nejasno je kako su se obogatili (a bogatstva im se kreću od stotinak miliona evra (Đilas), preko više stotina miliona evra, a kažu i blizu milijarde (Mitrović), pa do milijardu i po (Ranković). Drugo, postoje osnovane sumnje u način na koji su to bogatstvo stekli. I treće, iza ili ispred, kako vam drago, sve trojice, stoji sadašnji režim.

Potrebno je vratiti se priči sa početka ovog teksta, novom tv hitu „Parovima“. Taj „rialiti“, navodno, treba da ponudi prikaz života, prve klase VIP ličnosti, a ne š-klase, kako sami kažu, prikaz života u neviđenoj raskoši, glamuru, sjaju i luksuzu, uz naglašenu činjenicu da će učesnici biti bračni ili životni parovi (tim više čude i dozvoljena odstupanja), čime se šalje jedna povoljnija slika o nekim vrednostima koje nosi ovaj šou (bračni par upućuje na porodične vrednosti). Međutim sva iskustva, bez izuzetka, sa ovakvim programima pokazuju suprotno. Prvo, a manje važno, najavljeni i željeni gosti, uglavnom, nisu i oni koji će se zaista pojaviti u emisijama. Drugo, proklamovane (reklamne) namere nisu stvarne namere. Prva namera je profit, koji donosi gledanost, a gledanost ne dolazi od prikazivanja pristojnosti i porodičnih vrednosti, već primitivizma, svađa, sukoba, seksa i nasilja. Ako je to upakovano u glamur, tim bolje. Računa se da će gledaoci, koji uglavnom žive u skromnim, često siromašnim uslovima, biti zadovoljni što su te poznate ličnosti, ti recimo, bogataši, tako „ružni, prljavi i zli“, tj. sušta suprotnost njima gledaocima. I kao i uvek podilaziće se najnižim strastima gledalaca.

Dobro je prisetiti se tri značajna svetska filma da bi bila dočarana atmosfera (ambijent je već opisan) koja će vladati u novom šou.

Luis Bunjuel je 1972. snimio legendarni film „Diskretni šarm buržoazije“, satiričnu dramu, nemilosrdnu kritiku licemerja visokih građanskih krugova-buržoazije. Grupa od šestoro nesumnjivo uglednih, gotovo besprekornih ljudi, pripadnika gornje srednje klase pokušava da večera ali bivaju neobjašnjivo prekidani. Prekidi postaju sve nadrealniji kako film odmiče jer na površinu izranjaju njihove potisnute, tajne želje, fantazije i košmari – sušta suprotnost prividu savršenosti i neranjivosti.

Marko Fereri je 1973. snimio sjajan film „Veliko ždranje“. U pitanju je gorka satira u kojoj četvorica uspešnih, sredovečnih muškaraca odluči da ždere do smrti. Društvo im prave tri prostitutke i lokalna učiteljica. Film se odigrava u luksuznoj vili na selu, u atmosferi obilja i raskoši vile, vrta i hrane, uz parkirani Bugati kabrio. Radi se o uznemirujućoj vivisekciji savremenog društva koja vešto balansira između crnog humora, „nepriličnog“ seksa i nevine romanse.

Maestro Bunjuel je 1974. snimio još jedan veliki i kultni film „Fantom slobode“, satiru i komediju apsurda koja razbija buržoaske konvencije i kritikuje hipokriziju ustaljene moralnosti. Zauvek će se pamtiti scena kada gosti dolaze za trpezarijski sto gde umesto stolica stoje klozetske šolje. Gosti podižu daske, muškarci spuštaju pantalone, žene zadižu suknje, sedaju, konverzacija teče. Povremeno gosti odlaze da jedu sami u malu „toaletnu“ prostoriju...

Nije teško predvideti da će ovaj „rialiti“ biti pravi vatromet buržoaske malograđanštine, licemerja, eksplozija snobizma, izveštačenosti, frustracija, kompleksa, pokondirenosti ali i slabo prikrivene palanačke filozofije. Kako vreme bude odmicalo a fasade pucale i ovaj šou će poprimiti sve karakteristike i „Velikog brata“ i „Farme“ – primitivizam, prostakluk, skarednost, nasilnost, ponižavanje... Šta se drugo može i očekivati kada neko uskoči u kanalizaciju? Makar ona bila u „baroknom“ stilu, optočena pozlatom, oslikanim tavanicama i mermerom, opremljena đakuzijem, zlatnim slavinama, persijskim tepisima i markar u njoj tekao šampanjac. Kao i svi „rialiti“ programi i ovaj će biti neopisivo dosadan.

Na kraju, treba predložiti organizatoru, velikom bratu „Parova“, da umesto neudobnih masivnih stilskih stolica, za trpezarijski sto postavi nove hibridne stilske (Luj XIV) Dolomit šolje sa automatskim ispiranjem i peračem pozadine. U šolje treba ugraditi i specijalne kamere pa gledaocima neće promaći ni jedan detalj. Tako će onaj ko želi moći uživo i stalno da posmatra kako „VIP“ takmičari, skidaju veš, sedaju... Diskretno i šarmantno.Fantomski slobodno.