Još jednom o liku i delu Slobodana Jovanovića

Tribinu je otvorio Aleksandar Nedić koji je u kratkom obraćanju podsetio da je inicijativa o rehabilitaciji potekla iz bivše Srpske liberalne stranke (čiji je sadašnji Srpski liberalni savet programski naslednik) još 2004. godine, posebno se osvrnuvši na činjenicu da se zadnjih dana mnogi javljaju kao zaslužni za ovaj čin, iako su pripadali političkim krugovima koji su donedavno zabranjivali Jovanovićeva dela.

- Ipak, najbitnije je da se ispoštuje Jovanovićev lik i delo - zaključio je Nedić.

Vladan Glišić se složio sa konstatacijom je delo Slobodana Jovanovića impresivno i da je njime zadužio celokupni srpski narod, međutim, najveći deo izlaganja je posvetio kritici tadašnje intelektualne elite u Srbiji kojoj je pripadao i sam Jovanović, čije su se ideje o ujedinjenju sa ostalim narodima na Balkanu pokazale kao pogubne po sam srpski narod.

- Pripadam grupi ljudi koji se bore protiv sadašnjeg sistema koji je imao korene i u Miloševićevom, kao i u vremenu posle Drugog svetskog rata. Međutim, reklo bi se da su i ti koreni samo logičan nastavak zablude koja je nastala krajem 19. i početkom 20. veka u srpskim intelektualnim krugovima pod uticajem naših intelektualaca koji su se školovali u Evropi o svom trošku, kako bi ta stečena saznanja primenili u svojoj zemlji, a tim krugovima je pripadao i Slobodan Jovanović. On jeste bio iskreni patriota, ali se čitajući njegova dela može videti da je naučnu istinu stavio u centar važnosti u formiranju političkih stavova, dok ja lično, i to sam spreman da kažem, smatram da se istina mora žrtvovati zarad opstanka naroda ukoliko je to potrebno. Kao što znate Jovanovićev Srpski kulturni klub je, upravo vođen evropskim progresivnim idejama, imao poznati stav „jaka Srbija, jaka Jugoslavija“, no, više je nego očigledno da ideja jugoslovenstva u srpskom narodu pre i posle Jasenovca jednostavno ne može biti ista.-

Primećujući da je današnji Zapad u sve dubljoj krizi jer je zapravo nosi u sopstvenim temeljima na kojima je i nastao, i na kojima je takođe nastala i ideja jugoslovenstva u srpskim političkim krugovima krajem 19. veka, Glišić je svoje izlaganje završio konstatacijom da je danas ipak potrebno načiniti distancu ne prema samom Jovanoviću, već prema nekim od njegovih ideja.

- Postaje očigledno da ukoliko želimo da ostanemo Srbi, mi ne bismo trebali da se mešamo sa drugim narodima, ni u nekoj jugoslovenskoj ideji, niti u tzv. evropskoj - zaključio je on.

Profesor Dragoljub Kavran je započeo svoje izlaganje konstatacijom da se zapravo ne vraća Slobodan Jovanović u Srbiju, već da se više Srbija vraća njegovim idejama i pogledima samim tim što je smogla snage na sve poteze koji se čine prema njegovom liku i delu zadnjih godina. Objašnjavajući današnje geo-političke procese i njihovu složenost, on je takođe izrazio čuđenje na ponašanje današnje Nemačke koja bi trebalo da dosta bolje poznaje srpski mentalitet nego što je to slučaj sa SAD koja vodi po Srbe pogubnu politiku zadnjih 20 godina. Primećujući da Kosovo nije zaista država i da to još dugo neće biti, iako se kreće u pravcu da to jednog dana postane, prof. Kavran je kostatovao svu apsurdnost toga što se danas jedan takav entitet stavlja u istu ravan sa Republikom Srbijom, pa joj se čak i u pregovorima daje veći značaj bez ikakvog logičnog razloga.

- Takođe, međunarodno pravo više ne postoji, jer pravo postaje samo ono što u ovom trenutku najmoćniji za određeni prostor smatra da je pravedno. To je samo još jedan pokazatelj velike turbulencije u kojoj se našao savremeni svet - istakao je on.

Svoje izlaganje prof. Kavran je završio zaključkom da, kao što je smatrao i Slobodan Jovanović, svaka nacija mora imati nešto što joj je sveto i od čega se ne sme ni po koju cenu odreći, i da je ovakvom vrstom ucena naš narod bio izlagan i ranije, i da je tada odgovor uvek bio – otpor.

- Mi imamo tradiciju i istoriju kao malo koji narod na svetu, i potpuno je pogrešno odbacivati je zbog neke evropske ideje. Da li je zaista vredno odreći se Kosova, moguće Raške oblasti, pa i verovatno i Vojvodine zarad nekih dve hiljade činovničkih mesta u Briselu? Sam Slobodan Jovanović je smatrao da ne treba nikada klonuti duhom, već da je samo dovoljno da svako ko je sposoban da uvidi ispravnost svog stava pruži najviše što je u stanju za njegovo ostvarivanje -  rekao je na kraju prof. Kavran.

Izlaganje prof. Mila Lompara je započeto njegovom konstatacijom da ponovni dolazak Slobodana Jovanovića u svoju zemlju mnogima smeta što je, kako je naveo, primetno po jednom mlakom i nedovoljno izraženom publicitetu koji bi taj događaj trebao da ima. Razlozi za takvu vrstu nelagodnog stava prema Slobodanu Jovanoviću prof. Lompar je našao u činjenici da je Jovanović bio svedok tri različite politike koje su danas spojene u jednu jedinstvenu čiji je glavni slogan da „Evropa nema alternativu“.

- Slobodan Jovanović je bio svedok engleske, titoističko-jugoslovenske i hrvatske politike. Englesku politiku je sopstvenoj sestri opisao rečima da su oni (Engleti) za nas fatalniji nego Nemci, u kojima možemo raspoznati gorčinu, ali i jednu posebnu poruku za sve nas. Titoističko-jugoslovenska politika se prema njemu odnosila sa prezirom, te je jedva 1960. jedan njegov rad objavljen i to zbog istupanja Ive Andrića, da bi 1971. bio potpuno zabranjen i to od strane tadašnjih tzv. srpskih liberalnih komunista. Na kraju, bio je svedok hrvatske politike, koja je ostala verna habsuburgovškom viđenju Balkana u kojem država Srbija ne sme da se proširi izvan granica utvrđenih na Berlinskom kongresu. Zbog toga, čak i liberalnija i umerenija struja hrvatske političke scene svaki potez srpskih vlasti tumači u skladu sa takvim viđenjem – istakao je on.

Na kraju, zaključivši da su sve tri politike inkorporirane u današnju politiku „bezalternativnih“ evroatlantskih integracija, Lompar je konstatovao da se zapravo tu krije pravi razlog slabog publiciteta povratku Jovanovićevih posmrtnih ostataka, jer je samo njegovo političko delovanje bilo suštinski takvo da se suprotstavlja današnjoj tendenciji vladajuće političke elite u Srbiji. Kao dodatni dokaz za tu tvrdnju prof. Lompar je naveo nedavna istupanja Jovice Trkulje u kojima je ukazao na nelogičnosti koje jedino mogu da navedu na zaključak da su takvi istupi – lažni.

- Jovica Trkulja je rekao da je inicijativa za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića došla od SLS-a i DSS-a da bi oni došli do političkih poena pred izbore, pa ako je tako zašto on nije pokrenuo tu inicijativu i tako pomogao sebi? Rekao je i da sad trebaju da se konačno štampaju dela Slobodana Jovanovića, a radi se o čoveku koji je urednik „Službenog glasnika“, pa se postavlja pitanje zašto onda sam nije pokrenuo tu inicijativu i štampao ta dela? Još je i spomenuo da bi Slobodan Jovanović trebao da ima neku reprezentativniju ulicu u Beogradu, a ne sokak u Mirjevu, a na vlasti u Beogradu je već 15 godina politička stranka koju on predstavlja, pa se postavlja pitanje zašto nije tu inicijativu pokrenuo sam? – upitao se Lompar.

Čedomir Antić se zadnji obratio prisutnima, rekavši da je zapravo jako srećan zbog svega što je učinjeno zadnjih godina na rehabilitaciji i povratku posmrtnih ostataka Slobodana Jovanovića u otadžbinu, jer je time pre svega ostvarena jedna velika pobeda u kulturnom, intelektualnom pa i političkom pogledu.  Prethodno se zahvalivši onima koji su spadaju među nazaslužnije za pokretanje postupka za rehabilitaciju, Antić je naveo da je Jovanović zapravo očigledan primer jedne nepravde koja se vršila nad mnogim ljudima od strane jednog režima koji je mnoge ljude poslao u masovne grobnice koje se i danas otkrivaju na teritoriji cele Srbije.

- U tom smislu, možemo reći da je ovo i pobeda jednog malog, običnog čoveka nad velikim zlom, što se uglavnom retko dešava kod nas i na šta nismo navikli, jer u ovom društvu već decenijama vlada uverenje da je takav, običan čovek, stvoren samo da bi trpeo svakakve životne nedaće a da nije u stanju da sopstvenim snagama pokuša da učini nešto za svoju bolju budućnost. Samim tim je ova pobeda i veća jer je to značajan osećaj, kada osetite da je pravda pobedila – rekao je Antić.

Primećujući da je Slobodan Jovanović praktično već odavno rehabilitovan od strane samog naroda budući da se pojavljuje u raznim vidovima kulture, pa čak i na najvrednijoj novčanici koja je kod nas izdata još od kraja Drugog svetskog rata, Antić je rekao da je bitno da se po njemu nazivaju ulice bez obzira u kakvom su stanju, jer je i to samo još jedan u nizu pokazatelja da se preovlađujuće razmišljanje o ovom pravnom teoretičaru menja na bolje.

- Mislim da sada kada se bliži 14 vekova srpske države i kada trebamo da razmislimo kako da preživimo, primer Slobodana Jovanovića nam upravo pokazuje sve naše vrednosti koje su nam potrebne za to, svu tu hrabrost, svu tu upornost, svu tu mudrost koji su nam potrebni, i koji pokazuje, ja to moram da kažem, određenu dozu žrtve, koja nadam se neće morati kao ranije da bude u krvi, ali koja će sigurno morati da bude velika – zaključio je Antić.

Na kraju tribine prisutnima se još jednom obratio g. Aleksandar Nedić koji je podsetio da Slobodan Jovanović nije jedina osoba koja je zaslužila da bude sahranjena u Srbiji jer je takvih koji su zadužili Srbiju a koji počivaju u inostranstvu mnogo. Primetivši da su rehabilitacije ljudi poput Tome Maksimovića i pukovnika Živana Kneževića ostale praktično nezapažene, g. Nedić je rekao da je to sramota svih nas koji smo pokazali da nismo u stanju da poštujemo one koji su doprineli da srpsko ime nešto znači u Evropi.

(NSPM)