Kameronov Avatar – nove dimenzije virtualnog

Živimo u vreme u kome je ljudima potrebno izuzetno mnogo da bi se oduševili. Čovečanstvo kao da je izgubilo svoju maštu, pa su potrebna sve veća tehnička sredstva, sve moćniji računari i sve skuplji specijalni efekti, kako bi ono moglo da se trgne iz svoje pospane ravnodušnosti. Ništa nas više ne uzbuđuje, ni svemir, ni epski istorijski događaji, ni istraživanje nepoznatog. Kada gledamo neki film, zanima nas samo da li smo to „već videli“ i da li kompjuterski stvorena realnost deluje potpuno ubedljivo (ili pak, podseća na nešto što smo mogli videti „pre pet godina“), pri čemu je nekoliko „činjeničkih nedoslednosti“ dovoljno da film odbacimo kao bezvredan. Dok su ljudi nekada bili sposobni da se obliju znojem čitajući napetu knjigu, uz svima poznate priče o padanju u nesvest na projekcijama Spilbergovih Ralja (Jaws, 1975.), te masovnoj histeriji koju je izazvao Rat svetova Orsona Velsa, današnje vreme kao da je „poraslo“ i, samim tim, „prestalo da se zabavlja“. Tek nešto sasvim novo, „nova generacija specijalnih efekata“, „najveći broj statista u istoriji“ ili „radikalno drugačiji način“ da se cela planeta digne u vazduh (i od istog tog dizanja u vazduh spase) može da uskomeša duh savremene publike i izmami joj pokoji uzdah oduševljenja na izlasku iz bioskopa.

Ako iko od savremenih holivudskih režisera zna da odgovori na ovu razmaženu zahtevnost, to je DŽems Kameron. Filmografija ovog čoveka skoro u potpunosti se sastoji od revolucionarnih i pionirskih dela, koja su postavljala standarde žanra u naučnoj fantastici i, pre svega, u korišćenju specijalnih efekata. Terminator (1984.) i Terminator 2 (1991.) predstavljaju kultne filmove, u svetu kao i u Srbiji, Tuđini (1986.) i Ambis (1989.), ako i jesu šablonizovani i predvidljivi „klasično-holivudski“ filmovi, plene svojom napetošću i tehničkom izvedbom, dok njegov Titanik (1997.) do dana današnjeg drži rekord kao najunosniji filmski projekat svih vremena, zbog koga podjednako ljudi koji su plakali u bioskopu dok su ga gledali, kao i oni za koje on predstavlja tri-i-nešto sata dosađivanja, ne mogu da odole a da, kada god se nađu na pramcu nekog broda, ne poviču „I'm the king of the world!“.

Ukratko, Kameron je autor koji je pokazao veliki talenat da ugodi publici. Njegovi filmovi su ponekad označavani kao detinjasti i plitki, ponekad kao holivudski prepatetični i moralizatorski, ali mu to nikada nije smetalo da svako svoje ostvarenje unovči na više nego zadovoljavajući način. A kase bioskopa, znamo, ono su što se na okrutnom holivudskom borilištu, kada se svedu svi računi, jedino priznaje kao uspeh.

Čarobni svet Avatara

Sa svojim poslednjim filmom, Kameron je očigledno znao šta hoće i nije se stideo da svoje novo ostvarenje najavi kao revoluciju u kompjuterski generisanoj grafici i novi standard u žanru naučne fantastike. Znalci su odmah potvrdili da, zapravo, „tek sa Avatarom trodimenzionalne filmske projekcije dobijaju svoj puni smisao“, ali film se nije zaustavio samo na tome. U planskom pohodu na obaranje vlastitog rekorda, Kameron je na neki način uspeo da u jedan film sabije čitav niz žanrova koji su se u poslednje vreme pokazali kao naročito omiljeni kod publike. Avatar istovremeno gledaocima nudi naučnofantastičnu avanturu na tragu Tuđina, Zvezdanih staza ili nenadmašnih Zvezdanih ratova, epsku fantaziju, blisku ljubiteljima Gospodara prstenova, Poslednjeg samuraja ili Tri stotine, te komplikovanu metafiziku ličnog identiteta i virtualne stvarnosti, po kojoj su se proslavili filmovi Matrica i Otvori oči. Što je najzanimljivije, ovaj autorov žanrovski eklekticizam ni najmanje ne šteti filmu, već unekoliko predstavlja prirodan izbor u kontekstu nivoa spektakularnosti specijalnih efekata koji je uneo u svoj film. Kameron je očigledno nameravao da se sa svojim filmom ogleda sa svim navedenim pionirskim ostvarenjima, o čemu svedoči i samouvereno pozivanje na, takođe revolucionarnog, Čarobnjaka iz Oza, čija je sedamdesetogodišnjica proslavljena ove godine (pukovnik Kvarič podseća svoje najamnike da „više nisu u Kanzasu“).

Uspeh svakog ostvarenja iz oblasti fantastike zavisi od ubedljivosti izmaštanog sveta koji njegov autor stvara, pripovedajući svoju priču. Zvezdani ratovi postigli su svoj nezapamćeni uspeh pre svega zbog toga što je njihova „daleka galaksija“ pružala neograničene mogućnosti za svaku vrstu zapleta i raspleta, tolerišući svaku neravninu ili nedoslednost i dopuštajući publici da, sartrovski rečeno, sama „dovršava“ i nadograđuje nedorečenu radnju. Svet Kameronovog Avatara od početka nije bio u tako pozitivnoj poziciji, budući da je reditelj insistirao da nam ispriča priču o našem svemiru, u kome važe ona ista pravila koja načelno važe i u našoj sivoj svakodnevici. Planeta Pandora, zemljoliki gasnog džina Polifema, u orbiti obližnjeg sunčevog sistema Alfa Kentauri A, predstavlja svakako jedno od najupečatljivijih ostvarenja vizualne, filmske fantastike, i očaravajući živi svet koji je naseljava svakako je svrstava u vrhunske proizvode žanra.

Bezobzirni kolonizatori, dobri divljaci i junak u dilemi

Radnja filma dosledno se drži dobrog, klasičnog holivudskog zapleta. Planeta Pandora („svime obdarena“), pored izvanredno bogate faune i flore povezane u napeto harmoničan životni sistem, bogata je i rudom fantastičnih svojstava po imenu Unobtainium („neostvarivi“, fizički nemogući materijal, zapravo svesna referencija na alhemičarsko zlato, te magijsku fetišizaciju energenata kojoj je podložna savremena zapadna civilizacija). Planeta je „nalik Zemlji“, ali ne toliko nalik da se ljudi na njoj osećaju prijatno. Vazduh je otrovan, a gravitacija taman toliko manja da lokalna živa bića poprime ogromne razmere, dovoljno velike da predstavljaju značajan problem po rudarsku tehniku i prateće snage obezbeđenja. Najzad, inteligentni stanovnici Pandore, antropomorfni trometraši po imenu Na'vi, ravnopravni su sa ljudima po umnim sposobnostima (te je sa njima moguće komunicirati i naučiti ih engleski jezik, što publiku pošteđuje dugih i napornih dijaloga na izmišljenom „na'vijskom“), ali do te mere kulturno i religijski različiti (i ratoborni), da ih je nemoguće očarati tehnologijom i zastrašiti da prepuste tražene rudnike (koji se, dakako, nalaze na svetoj zemlji, od najvećeg značaja po domoroce).

Neobični splet fizičkih i političkih okolnosti na Pandori dovodi do centralnog mesta Kameronovog filma, Projekta „Avatar“. Genetskim inženjeringom, zemaljski naučnici uspevaju da odgoje Na'vije zasnovane na ljudskoj DNK, u potpunosti nalik stanovnicima Pandore, sa jedinom razlikom što su „bezdušni“ i služe kao telo-surogat u koji se može „učitati“ svest i duh čoveka (odgovarajuće DNK, naravno – ne bismo da preterujemo!). Ovi Na'viji predstavljaju „avatare“, fantome/utvare koje domoroci nazivaju „spavači“, a preko kojih im se „demoni sa onoga sveta“ (tj. ljudi) prikazuju. Zamisao Projekta „Avatar“ jeste da se, preko ovih „tela na daljinsko upravaljanje“, približi domorocima, kako bi se izučio njihov jezik i kultura, ali pre svega kako bi steklo njihovo poverenje, ne bi li se oni „diplomatskim putem“ ubedili da prepuste rudu došljacima. Kao konačna tačka zapleta, glavni junak, marinac-invalid DŽejk Sali, u poslednjem trenutku zamenjuje svog poginulog brata-naučnika u upravljanju jednim od „avatara“, dobivši istovremeno nalog od vojne uprave kolonije na planeti da se, pored „upoznavanja i pregovora“, bavi i špijunažom. Dok se događaji razvijaju i pohlepni predstavnici neimenovane energetske kompanije, praćeni osionim oružanim snagama, odlučuju da do potrebne rude dođu preko pokolja domorodaca i uništenja njihovih svetilišta, Sali se zatiče u (šablonskoj holivudskoj) dilemi između neugledne i besmislene ljudske „jave“ i očaravajućeg i časnog na'vijevskog „sna“.

Tehnologija, dijalog kultura i eko-moralizatorstvo

U mnogo čemu Avatar, pored sveg svog pionirstva i revolucionarnosti, predstavlja „već viđeno“. Sukob bezdušne tehnokratije progresa i rusoovske „prvobitne zajednice u skladu sa prirodom“ opšte je mesto niza holivudskih filmova. Priča je, u osnovi, skoro identičnasa Poslednjim samurajem (2003.), u kome samo istorijski okvir nije dopuštao potpuni trijumf „prirodne harmonije“, tj. samuraja, nad izopačenim progresom kapitalizma i realpolitike, oličenih u vatrenom oružju i mitraljezima. Bliže žanru naučne fantastike, epopeja Avatara predstavlja tehnički savršeniju i spektakularniju reprizu bitke za Endor iz Lukasovog Povratka DŽedaja (1983.), ako sa ovom drugom, ruku na srce, i ne može da se meri na simboličkom nivou. Najzad, postavljanje krupnih kolonijalnih korporacija, sa njihovim tipskim srebroljubljem koje ne zna ni za Boga, ni za vrednosti, ni za ljudske živote, za glavne negativce u filmu stara je tradicija, dominantna u serijalima Tuđin i Pirati sa Kariba, a maestralno hiperbolisana u Piksarovom Voliju (2008.). Na to treba dodati da Kameronov Avatar na momente zaista postaje naporan sa „grinpisovskim“ moralizatorstvom (bez koga bi film bio, ne samo upečatljiviji, nego i ekologičniji), kao što duge scene sa Na'vijima s vremena na vreme previše podsećaju na bezbrojne i bezlične „pokajničke“ filmove o američkim Indijancima, preko kojih se Holivud posipao pepelom za „saučešće u genocidu“ nekada beskrajno popularnog žanra vesterna.

Kada se sve to stavi na stranu, a kada se uzmu u obzir zaista očaravajući specijalni efekti (prečesto se zaboravlja da je filmska industrija upravo „fabrika čarolija“ i „ostvarivanje nemogućeg“), ne može se oteti utisku da je Kameron snimio odličan film, odličan upravo zato što je u pitanju ostvarenje fantastike. I nije reč samo o činjenici da u Avataru ima neuporedivo manje nepotrebne patetike nego u Ambisu ili Titaniku. Stvar je u tome što u pitanju nije nijedan od šablonskih holivudskih ostvarenja na koje Avatar toliko očigledno podseća, ali na koje ne može da se svede.

Da se priča filma odigravala na Zemlji početkom XX veka, da je neimenovana galaktička korporacija zamenjena teksaškim naftašima, a Na'viji ponosnim plemenom Komanča, film bi predstavljao klasično, tupo holivudsko moralizatorstvo zbog koga je ova, nekada ponosita fabrika crno-belog pogleda na svet, na toliko lošem glasu danas. Da je, sa druge strane, DŽejk Sali američki marinac koji se infiltrira u neko talibansko selo, tamo prihvata islam i pridružuje se borbi ovog naroda arhaičnih verovanja koji živi „u skladu sa prirodom“, film bi svakako predstavljao prvorazredni skandal. On se svakako može tumačiti i na jedan, i na drugi način. Ali budući da se njegova radnja ipak dešava na izmišljenoj planeti u izmišljenoj budućnosti, nije fer povlačiti ovakve plitke paralele kako bi se sasvim solidan i tehnički savršen Kameronov film pomutio tupavošću ili ideologizovanošću drugih filmova, koji na njega podsećaju. Uostalom, upravo to to je stvaralačka sloboda koju fantastika pruža svojim autorima, koji ne moraju da se plaše „nerealnosti“ i „kontračinjenica“, pošto su oni ti koji određuju šta jeste „realno“, a šta „činjenica“. Kameronu ovo udaljavanje od svakodnevice, ako se izuzme par nepotrebnih parola sa skoro završenog skupa u Kopenhagenu, uglavnom odlično polazi za rukom.

Čarolija bez implikacija

Avatar je jedan od onih filmova koji nas podsećaju da postoji ogromna razlika između nerealnog i nestvarnog. Dok je prvo razlog zbog kojih smo mnoge holivudske filmove poslali na đubrište, drugo je prvorazredni kompliment koji se može ukazati nekom filmu, sinonim za „izvanredno“, „čarobno“ i „fantastično“. Avatar je snimljen da bi nas sve podsetio koja je poenta filmova poput Bena Hura, Zvezdanih ratova ili Gospodara prstenova, da je filmska čarolija tu da nam nadomesti nedostatak pravde, vrline i vrednosti u našoj sopstvenoj, preterano profanisanoj stvarnosti.

Nije sporno da je Kameron snimio jedan klasičan, tipičan, šablonski, holivudski, odnosno „američki“ film. On istovremeno glorifikuje nauku koja nastoji da „razume i upozna“, po modelu dokumentaraca sa Diskaveri kanala, i kritikuje praznu, utilitarističku tehnokratiju, podsećajući da nema te tehnologije koja će moći da se izdigne iznad prirode iz koje je potekla. Njen glavni junak je „marinac“, sposobniji od svih ostalih („najbolji od najboljih“), istovremeno duboko moralan i u suštinskoj potrazi za samim sobom. Uostalom, svi protagonisti i antagonisti su šablonizovani, ali upravo njihovo dosledno i ubedljivo pridržavanje šablona jeste ono što ih u filmu čini ubedljivim (npr. dr Avgustin je emirijski naučnik koju sva čudesa kojima prisustvuje ne mogu da odvrate od materijalističke potrebe da „sakuplja uzorke“, dok je puk. Kvarič paradigmatski „pas rata“, koji je izgubio samog sebe u krvožednosti i nagonu za uništavanjem). Ali ako hoćemo da budemo iskreni prema Kameronu, moramo mu priznati da nisu u pitanju američki marinac, harvardska doktorka, niti ruska energetska kompanija, već krajnje uopšteni tipovi koje slobodno možemo istrgnuti iz konteksta američkog samopotvrđivanja, i pohraniti ubilo koji drugi kontekst koji nam se dopadne.

Najzad, i ekološka harmonija Pandore mami nas da povlačimo paralele sa našom planetom, ali u osnovi predstavlja jedan lepo izmaštan svet sa doslednim unutrašnjim zakonomernostima, koji, istina, temeljno odgovara nekim platonističkim ili panteističkim filozofskim pogledima na svemir, ali je u osnovi suštinski različit od našeg. Kameron je svakako bio spreman da iskoristi sve ekološke implikacije da bi svoj film bolje prodao na globalnom tržištu, ali više je nego očigledno da se njemu čini značajna šteta ako se svede da puku alegoriju.

Ponovo radi bioskop

Kameronov film predstavlja u jakom smislu „ono što Holivud radi najbolje“ – stvara izmaštane svetove i unutar njih uzbudljivo pripoveda o vrlini, hrabrosti, prijateljstvu i ljubavi, bez krupnih pretenzija i napadnih insinuacija. Po čemu su veliki bili Terminator 2, Zvezdani ratovi ili Gospodar prstenova,po tome je velik i Avatar. Ko je spreman da odbaci sve navedene kao „ispraznu holivudsku zabavu“ i „proameričku kriptopropagandu“, njemu se Avatar nikako neće dopasti. Ali jedna stvar je sigurna – u pitanju je paradigma filma koji ljude vraća u bioskope. U svetu „kućnih bioskopa“ i 5+1 zvučnih sistema, u svetu u kome tehno-pirati najnovija izdanja čine svetski dostupnim preko interneta, Avatar je film koji se ne može, niti ga treba gledati van modernog 3D bioskopa, jer kućna tehnologija, jednostavno, nije uznapredovala toliko da može pružiti tu vrstu ugođaja. Ako ništa drugo, barem utoliko, ukoliko je kolektivno iskustvo bioskopa neuporedivo bolja stvar od individualizovanog i otuđenog DVD-plejera, Kameronov pohod ka novim milijardama dolara predstavlja značajan doprinos sedmoj umetnosti.

Istovremeno, Avatar je film unutar koga trodimenzionalna tehnologija čini sastavni deo stvaralačkog izraza koji gubi svoju vrednost i težinu kada se apstrahuje od munucioznog i detaljnog rada armije programera, animatora, scenografa i kostimografa. Ali on je svakako i nešto više od pukog trijumfa najnovije kompjuterske grafike, bilo zato što vraća zaboravljenu čaroliju na veliko platno, bilo zato što pripoveda jednu uzbudljivu, emotivnu i unutarnje koherentnu priču, ako i ne više od toga. Nije u pitanju film koji može da se poredi sa vrhuncima holivudskog pripovedanja, ali njegova priča daleko je od tupave, dosadne ili prazne, a njegovi junaci od beživotnih i izveštačenih. Svakako se nijedno dosadašnje holivudsko ostvarenje ne može porediti sa Avatarom u njegovom tehničkom savršenstvu. Kada se sve to sabere, u pitanju je film koji vredi pogledati, i kome se vredi vratiti, bar dok se još daje u bioskopima. A koliko će njegovo mesto u kinematografiji zaista biti epohalno, znaćemo kada se pojave prva ostvarenja koja će mu parirati na tehnološkom planu.

U Moskvi, 30. decembra 2009. god.