Културна политика | |||
Камеронов Аватар – нове димензије виртуалног |
недеља, 03. јануар 2010. | |
Развојни пут Џемса Камерона
Живимо у време у коме је људима потребно изузетно много да би се одушевили. Човечанство као да је изгубило своју машту, па су потребна све већа техничка средства, све моћнији рачунари и све скупљи специјални ефекти, како би оно могло да се тргне из своје поспане равнодушности. Ништа нас више не узбуђује, ни свемир, ни епски историјски догађаји, ни истраживање непознатог. Када гледамо неки филм, занима нас само да ли смо то „већ видели“ и да ли компјутерски створена реалност делује потпуно убедљиво (или пак, подсећа на нешто што смо могли видети „пре пет година“), при чему је неколико „чињеничких недоследности“ довољно да филм одбацимо као безвредан. Док су људи некада били способни да се облију знојем читајући напету књигу, уз свима познате приче о падању у несвест на пројекцијама Спилбергових Раља (Jaws, 1975.), те масовној хистерији коју је изазвао Рат светова Орсона Велса, данашње време као да је „порасло“ и, самим тим, „престало да се забавља“. Тек нешто сасвим ново, „нова генерација специјалних ефеката“, „највећи број статиста у историји“ или „радикално другачији начин“ да се цела планета дигне у ваздух (и од истог тог дизања у ваздух спасе) може да ускомеша дух савремене публике и измами јој покоји уздах одушевљења на изласку из биоскопа. Ако ико од савремених холивудских режисера зна да одговори на ову размажену захтевност, то је Џемс Камерон. Филмографија овог човека скоро у потпуности се састоји од револуционарних и пионирских дела, која су постављала стандарде жанра у научној фантастици и, пре свега, у коришћењу специјалних ефеката. Терминатор (1984.) и Терминатор 2 (1991.) представљају култне филмове, у свету као и у Србији, Туђини (1986.) и Амбис (1989.), ако и јесу шаблонизовани и предвидљиви „класично-холивудски“ филмови, плене својом напетошћу и техничком изведбом, док његов Титаник (1997.) до дана данашњег држи рекорд као најуноснији филмски пројекат свих времена, због кога подједнако људи који су плакали у биоскопу док су га гледали, као и они за које он представља три-и-нешто сата досађивања, не могу да одоле а да, када год се нађу на прамцу неког брода, не повичу „I'm the king of the world!“. Укратко, Камерон је аутор који је показао велики таленат да угоди публици. Његови филмови су понекад означавани као детињасти и плитки, понекад као холивудски препатетични и морализаторски, али му то никада није сметало да свако своје остварење уновчи на више него задовољавајући начин. А касе биоскопа, знамо, оно су што се на окрутном холивудском борилишту, када се сведу сви рачуни, једино признаје као успех. Чаробни свет Аватара Са својим последњим филмом, Камерон је очигледно знао шта хоће и није се стидео да своје ново остварење најави као револуцију у компјутерски генерисаној графици и нови стандард у жанру научне фантастике. Зналци су одмах потврдили да, заправо, „тек са Аватаром тродимензионалне филмске пројекције добијају свој пуни смисао“, али филм се није зауставио само на томе. У планском походу на обарање властитог рекорда, Камерон је на неки начин успео да у један филм сабије читав низ жанрова који су се у последње време показали као нарочито омиљени код публике. Аватар истовремено гледаоцима нуди научнофантастичну авантуру на трагу Туђина, Звезданих стаза или ненадмашних Звезданих ратова, епску фантазију, блиску љубитељима Господара прстенова, Последњег самураја или Три стотине, те компликовану метафизику личног идентитета и виртуалне стварности, по којој су се прославили филмови Матрица и Отвори очи. Што је најзанимљивије, овај ауторов жанровски еклектицизам ни најмање не штети филму, већ унеколико представља природан избор у контексту нивоа спектакуларности специјалних ефеката који је унео у свој филм. Камерон је очигледно намеравао да се са својим филмом огледа са свим наведеним пионирским остварењима, о чему сведочи и самоуверено позивање на, такође револуционарног, Чаробњака из Оза, чија је седамдесетогодишњица прослављена ове године (пуковник Кварич подсећа своје најамнике да „више нису у Канзасу“). Успех сваког остварења из области фантастике зависи од убедљивости измаштаног света који његов аутор ствара, приповедајући своју причу. Звездани ратови постигли су свој незапамћени успех пре свега због тога што је њихова „далека галаксија“ пружала неограничене могућности за сваку врсту заплета и расплета, толеришући сваку неравнину или недоследност и допуштајући публици да, сартровски речено, сама „довршава“ и надограђује недоречену радњу. Свет Камероновог Аватара од почетка није био у тако позитивној позицији, будући да је редитељ инсистирао да нам исприча причу о нашем свемиру, у коме важе она иста правила која начелно важе и у нашој сивој свакодневици. Планета Пандора, земљолики гасног џина Полифема, у орбити оближњег сунчевог система Алфа Кентаури А, представља свакако једно од најупечатљивијих остварења визуалне, филмске фантастике, и очаравајући живи свет који је насељава свакако је сврстава у врхунске производе жанра. Безобзирни колонизатори, добри дивљаци и јунак у дилеми Радња филма доследно се држи доброг, класичног холивудског заплета. Планета Пандора („свиме обдарена“), поред изванредно богате фауне и флоре повезане у напето хармоничан животни систем, богата је и рудом фантастичних својстава по имену Unobtainium („неоствариви“, физички немогући материјал, заправо свесна референција на алхемичарско злато, те магијску фетишизацију енергената којој је подложна савремена западна цивилизација). Планета је „налик Земљи“, али не толико налик да се људи на њој осећају пријатно. Ваздух је отрован, а гравитација таман толико мања да локална жива бића поприме огромне размере, довољно велике да представљају значајан проблем по рударску технику и пратеће снаге обезбеђења. Најзад, интелигентни становници Пандоре, антропоморфни трометраши по имену На'ви, равноправни су са људима по умним способностима (те је са њима могуће комуницирати и научити их енглески језик, што публику поштеђује дугих и напорних дијалога на измишљеном „на'вијском“), али до те мере културно и религијски различити (и ратоборни), да их је немогуће очарати технологијом и застрашити да препусте тражене руднике (који се, дакако, налазе на светој земљи, од највећег значаја по домороце). Необични сплет физичких и политичких околности на Пандори доводи до централног места Камероновог филма, Пројекта „Аватар“. Генетским инжењерингом, земаљски научници успевају да одгоје На'вије засноване на људској ДНК, у потпуности налик становницима Пандоре, са једином разликом што су „бездушни“ и служе као тело-сурогат у који се може „учитати“ свест и дух човека (одговарајуће ДНК, наравно – не бисмо да претерујемо!). Ови На'вији представљају „аватаре“, фантоме/утваре које домороци називају „спавачи“, а преко којих им се „демони са онога света“ (тј. људи) приказују. Замисао Пројекта „Аватар“ јесте да се, преко ових „тела на даљинско управаљање“, приближи домороцима, како би се изучио њихов језик и култура, али пре свега како би стекло њихово поверење, не би ли се они „дипломатским путем“ убедили да препусте руду дошљацима. Као коначна тачка заплета, главни јунак, маринац-инвалид Џејк Сали, у последњем тренутку замењује свог погинулог брата-научника у управљању једним од „аватара“, добивши истовремено налог од војне управе колоније на планети да се, поред „упознавања и преговора“, бави и шпијунажом. Док се догађаји развијају и похлепни представници неименоване енергетске компаније, праћени осионим оружаним снагама, одлучују да до потребне руде дођу преко покоља домородаца и уништења њихових светилишта, Сали се затиче у (шаблонској холивудској) дилеми између неугледне и бесмислене људске „јаве“ и очаравајућег и часног на'вијевског „сна“. Технологија, дијалог култура и еко-морализаторство У много чему Аватар, поред свег свог пионирства и револуционарности, представља „већ виђено“. Сукоб бездушне технократије прогреса и русоовске „првобитне заједнице у складу са природом“ опште је место низа холивудских филмова. Прича је, у основи, скоро идентичнаса Последњим самурајем (2003.), у коме само историјски оквир није допуштао потпуни тријумф „природне хармоније“, тј. самураја, над изопаченим прогресом капитализма и реалполитике, оличених у ватреном оружју и митраљезима. Ближе жанру научне фантастике, епопеја Аватара представља технички савршенију и спектакуларнију репризу битке за Ендор из Лукасовог Повратка Џедаја (1983.), ако са овом другом, руку на срце, и не може да се мери на симболичком нивоу. Најзад, постављање крупних колонијалних корпорација, са њиховим типским среброљубљем које не зна ни за Бога, ни за вредности, ни за људске животе, за главне негативце у филму стара је традиција, доминантна у серијалима Туђин и Пирати са Кариба, а маестрално хиперболисана у Пиксаровом Волију (2008.). На то треба додати да Камеронов Аватар на моменте заиста постаје напоран са „гринписовским“ морализаторством (без кога би филм био, не само упечатљивији, него и екологичнији), као што дуге сцене са На'вијима с времена на време превише подсећају на безбројне и безличне „покајничке“ филмове о америчким Индијанцима, преко којих се Холивуд посипао пепелом за „саучешће у геноциду“ некада бескрајно популарног жанра вестерна. Када се све то стави на страну, а када се узму у обзир заиста очаравајући специјални ефекти (пречесто се заборавља да је филмска индустрија управо „фабрика чаролија“ и „остваривање немогућег“), не може се отети утиску да је Камерон снимио одличан филм, одличан управо зато што је у питању остварење фантастике. И није реч само о чињеници да у Аватару има неупоредиво мање непотребне патетике него у Амбису или Титанику. Ствар је у томе што у питању није ниједан од шаблонских холивудских остварења на које Аватар толико очигледно подсећа, али на које не може да се сведе. Да се прича филма одигравала на Земљи почетком XX века, да је неименована галактичка корпорација замењена тексашким нафташима, а На'вији поносним племеном Команча, филм би представљао класично, тупо холивудско морализаторство због кога је ова, некада поносита фабрика црно-белог погледа на свет, на толико лошем гласу данас. Да је, са друге стране, Џејк Сали амерички маринац који се инфилтрира у неко талибанско село, тамо прихвата ислам и придружује се борби овог народа архаичних веровања који живи „у складу са природом“, филм би свакако представљао прворазредни скандал. Он се свакако може тумачити и на један, и на други начин. Али будући да се његова радња ипак дешава на измишљеној планети у измишљеној будућности, није фер повлачити овакве плитке паралеле како би се сасвим солидан и технички савршен Камеронов филм помутио тупавошћу или идеологизованошћу других филмова, који на њега подсећају. Уосталом, управо то то је стваралачка слобода коју фантастика пружа својим ауторима, који не морају да се плаше „нереалности“ и „контрачињеница“, пошто су они ти који одређују шта јесте „реално“, а шта „чињеница“. Камерону ово удаљавање од свакодневице, ако се изузме пар непотребних парола са скоро завршеног скупа у Копенхагену, углавном одлично полази за руком. Чаролија без импликација Аватар је један од оних филмова који нас подсећају да постоји огромна разлика између нереалног и нестварног. Док је прво разлог због којих смо многе холивудске филмове послали на ђубриште, друго је прворазредни комплимент који се може указати неком филму, синоним за „изванредно“, „чаробно“ и „фантастично“. Аватар је снимљен да би нас све подсетио која је поента филмова попут Бена Хура, Звезданих ратова или Господара прстенова, да је филмска чаролија ту да нам надомести недостатак правде, врлине и вредности у нашој сопственој, претерано профанисаној стварности. Није спорно да је Камерон снимио један класичан, типичан, шаблонски, холивудски, односно „амерички“ филм. Он истовремено глорификује науку која настоји да „разуме и упозна“, по моделу документараца са Дискавери канала, и критикује празну, утилитаристичку технократију, подсећајући да нема те технологије која ће моћи да се издигне изнад природе из које је потекла. Њен главни јунак је „маринац“, способнији од свих осталих („најбољи од најбољих“), истовремено дубоко моралан и у суштинској потрази за самим собом. Уосталом, сви протагонисти и антагонисти су шаблонизовани, али управо њихово доследно и убедљиво придржавање шаблона јесте оно што их у филму чини убедљивим (нпр. др Августин је емиријски научник коју сва чудеса којима присуствује не могу да одврате од материјалистичке потребе да „сакупља узорке“, док је пук. Кварич парадигматски „пас рата“, који је изгубио самог себе у крвожедности и нагону за уништавањем). Али ако хоћемо да будемо искрени према Камерону, морамо му признати да нису у питању амерички маринац, харвардска докторка, нити руска енергетска компанија, већ крајње уопштени типови које слободно можемо истргнути из контекста америчког самопотврђивања, и похранити убило који други контекст који нам се допадне. Најзад, и еколошка хармонија Пандоре мами нас да повлачимо паралеле са нашом планетом, али у основи представља један лепо измаштан свет са доследним унутрашњим закономерностима, који, истина, темељно одговара неким платонистичким или пантеистичким филозофским погледима на свемир, али је у основи суштински различит од нашег. Камерон је свакако био спреман да искористи све еколошке импликације да би свој филм боље продао на глобалном тржишту, али више је него очигледно да се њему чини значајна штета ако се сведе да пуку алегорију. Поново ради биоскоп Камеронов филм представља у јаком смислу „оно што Холивуд ради најбоље“ – ствара измаштане светове и унутар њих узбудљиво приповеда о врлини, храбрости, пријатељству и љубави, без крупних претензија и нападних инсинуација. По чему су велики били Терминатор 2, Звездани ратови или Господар прстенова,по томе је велик и Аватар. Ко је спреман да одбаци све наведене као „испразну холивудску забаву“ и „проамеричку криптопропаганду“, њему се Аватар никако неће допасти. Али једна ствар је сигурна – у питању је парадигма филма који људе враћа у биоскопе. У свету „кућних биоскопа“ и 5+1 звучних система, у свету у коме техно-пирати најновија издања чине светски доступним преко интернета, Аватар је филм који се не може, нити га треба гледати ван модерног 3D биоскопа, јер кућна технологија, једноставно, није узнапредовала толико да може пружити ту врсту угођаја. Ако ништа друго, барем утолико, уколико је колективно искуство биоскопа неупоредиво боља ствар од индивидуализованог и отуђеног ДВД-плејера, Камеронов поход ка новим милијардама долара представља значајан допринос седмој уметности. Истовремено, Аватар је филм унутар кога тродимензионална технологија чини саставни део стваралачког израза који губи своју вредност и тежину када се апстрахује од мунуциозног и детаљног рада армије програмера, аниматора, сценографа и костимографа. Али он је свакако и нешто више од пуког тријумфа најновије компјутерске графике, било зато што враћа заборављену чаролију на велико платно, било зато што приповеда једну узбудљиву, емотивну и унутарње кохерентну причу, ако и не више од тога. Није у питању филм који може да се пореди са врхунцима холивудског приповедања, али његова прича далеко је од тупаве, досадне или празне, а његови јунаци од беживотних и извештачених. Свакако се ниједно досадашње холивудско остварење не може поредити са Аватаром у његовом техничком савршенству. Када се све то сабере, у питању је филм који вреди погледати, и коме се вреди вратити, бар док се још даје у биоскопима. А колико ће његово место у кинематографији заиста бити епохално, знаћемо када се појаве прва остварења која ће му парирати на технолошком плану. У Москви, 30. децембра 2009. год. |