Književnost u senci bestselera

„Sve bismo volele da smo sponzoruše! Koja devojka ne voli da obuče firmiranu garderobu, da ruča u otmenom restoranu, otputuje na egzotičnu destinaciju? Problem je što neke u tome uspeju, a druge im zavide. Mnoge žene isključivo hoće bogataša. Međutim, novac nije najvažnija stvar na svetu. Takvi muškarci često ne posvećuju dovoljno vremena i pažnje svojim ženama. Zato su često njihove žene zapostavljene i nesrećne. Kao ‘diplomirana’ sponzoruša morate biti spremne na to.“

Ovako govori autorka bestselera Kako uloviti muža Zorica Karanović, koji je prodat u više od 50.000 primeraka. Kao veoma čitana autorka ona je sigurno imala mesto u razgovoru organizovanom u Politikinom kulturnom dodatku na temu „Popularna književnost između trivijalnog i elitnog“. Ova debata objavljena u tri nastavka pokazala nam je svu ogoljenost i trijumfalizam trivijalnosti i površnosti u razmatranju izuzetno značajnog pitanja naše kulture – Šta Srbija čita. Neki učesnici ovog panela imali su nameru da odbrane ne samo trivijalizaciju književnosti već i produkciju i dominaciju domaćih bestselera, tvrdeći pri tome da je velika čitanost jedan od glavnih činilaca u funkcionisanju naše književne javnosti ili, kolokvijalno rečeno, književne čaršije.

Ovaj razgovor i jeste bio slika i prilika bestseler autora i njihovog shvatanja književnosti u našem kulturnom prostoru. Ma koliko su se Tatjana Rosić i Zoran Paković trudili da daju neku vrstu akademskog i književno teorijskog nivoa, u tome ih nisu sledili naši najčitaniji pisci. Njima očigledno nije dovoljno što su najčitaniji, oni pretenduju da budu i arbitri u kreiranju naših književnih prilika. Nije u tom razgovoru nedostajalo neodmerenih reči, psovki i uvreda kao deo njihove „stvaralačke poetike“ i kreativne frustracije. Najniži nivo je postignut upravo u onom delu kada se diskvalifikatorski govorilo o piscima koji takođe dostižu velike tiraže ali ne pripadaju obavezujućem trendu ideološke i političke korektnosti. I tu se nisu koristili književno-teorijski i estetski kriterijumi već se poseglo za ideološkom denuncijacijom i ličnom netrpeljivošću. Vezivati isključivo književni populizam i okrenutost verskim i nacionalnim pitanjima samo za autorke kao što su Ljiljana Habijanović-Đurović i Mirjana Bobić-Mojsilović svojevrsna je ideološka simplifikacija.

Tatjana Rosić je pokušala da ukaže na delovanje tržišta koje kao da nema posla sa fenomenom hibridnih žanrova nastalih u susretu visoke i popularne književnosti, već sa fenomenom inflacije knjige i kulturnog populizma u kome nema mesta ni za kakvu kvalitetnu i ozbiljnu književnost. Kulturni populizam se ne može vezati samo za autore koji obrađuju verske, istorijske i nacionalne teme već i za one koji nastupaju kao pisci koji predstavljaju izraz urbanog i politički korektnog načina govora. To su samo dva lica populizma u kulturi i oni se sučeljavaju na sve suženijem literarnom tržištu.

I površan pogled na knjige na vrhu liste može nam pokazati kako funkcioniše naša verzija proizvodnje knjižarskih hitova. I u tome nismo nikakav izuzetak u odnosu na razvijenije kulturne sredine. Ali problem nastaje kada naši najčitaniji pisci nastoje da se njihova na tržištu veoma uspešna „literatura“ tretira ne samo kao proizvod određene medijske i marketinške mašinerije, već kao respektabilna književnost koja uspostavlja određeni standard. Jer imamo lažnu istoriju književnosti, kako to tvrdi Isidora Bjelica, nastalu kao rezultat partijskih uticaja na formiranje estetskih standarda i književno teorijskih ocena. To je deo potpune vulgarizacije književnog prostora u kome najčitaniji pisci sebi dodeljuju ulogu jedinih mogućih presuditelja. Kao da danas ne može da se prepozna partijski i politički uticaj u formiranju bestseler lista.

Čitanost postaje jedino važna i ona svemu određuje meru i sudbinu. Tako se stvara posebna politizacija u kojoj se izgubilo teorijsko rasuđivanje o estetskim dostignućima naše književnosti. Tatjana Rosić je pružila najbolji odgovor navodeći da se po otvaranju dosijea u Mađarskoj intelektualna elita morala pomiriti sa činjenicom da su neki od najboljih mađarskih pisaca druge polovine 20. veka bili policijski komunistički doušnici. Ipak to nije promenilo mnogo, ti doušnici su bili i ostali njihovi najbolji pisci. Bojim se da bi otvaranje dosijea u Srbiji pokazalo samo ogoljenu stvaralačku nemoć naših književnih doušnika.

Najčitaniji pisci se i u ovom razgovoru pozivaju ili na svoju disidentsku prošlost ili na ličnu frustraciju. Marko Vidojković nam otkriva da su njegove knjige višeslojne, ali je nekima dovoljno što u Kandžama ima puno seksa, puno „gudre“ a ova knjiga je duboko antipolitički roman jer je on kao autor izvukao svoju frustraciju kao nešto najlepše u životu. On kaže da je čitao tekst Slobodana Vladušića o Kandžama kao o govoru mržnje i ideološko- marketinškoj operaciji „Vidojković“. „To je ludilo“, ističe Vidojković jer Slobodan Vladušić nije polemisao sa idejama njegovog junaka iz prve trećine knjige. A šta je Slobodan Vladušić zaista rekao. On je argumentovano pokazao da je roman Kandže dobro orkestiranom medijskom kampanjom proizveden u nezaobilazno bestseler štivo u kome su se jasno mogle prepoznati ideološke odrednice tzv. Druge Srbije – negiranje svake tradicije, nacionalnog osećanja i insistiranje na ličnoj frustraciji kao osnovnom fonu na kome se odigrava besomučno razaranje jednog ideološkog obrasca i to u ime tzv. politički korektnog ideološkog govora. Po Vidojkoviću, reč je o oceni da je napisao knjigu u kojoj strastveno mrzi Miloševića, sve što je on značio i sve što je vezano za njega. Ali stvaralačko osmišljavanje nihilizma i društvenog haosa traži mnogo veće pre svega književno majstorstvo. „To je potpuno retardirano. Mrzim kada je neko zlonameran prema meni. Jako mi je žao što je među srpskim piscima nestao taj stari dobri običaj da se sa nekim pošibaš. Ja se ne užasavam fizičke reakcije kada je neko bezobrazan. Ako čovek nije mogao da skapira osnovne teze i to u vrlo čitanim novinama“, tako objašnjava svoju poetiku autor bestselera Kandže.

Nevolja nastaje kada se neko usudi da pokvari ideološku idilu čitanog pisca kome su pesnice glavni argument u raspravi. Za Isidoru Bjelicu reagovanje na te opaske je patetično. To je potpuno nevažno. Ali Slobodan Vladušić je argumentovanom književnom analizom narušio zadovoljstvo autora Kandži koji koristi svaku priliku da pokaže frustrirajuće shvatanje književnih obračuna. A kritičarsko procenjivanje estetskog dometa bestselera Kandži je sasvim patetično i nepotrebno jer je reč o jednom od najčitanijih i nagrlatijih bestseler pisaca koji je uvek spreman da furiozan opis ličnih frustracija i adolescentinog egzibicionizma brani ako treba i dobrim šibanjem.

Svetislav Basara je u ovom razgovoru izabrao da bude tolerantan prema trivijalnoj literaturi Mirjane Bobić-Mojsilović, ali zato ne propušta da po ko zna koji put pomene Novu srpsku političku misao čiji čitaoci sigurno neće čitati Marka Vidojkovića jer je on navodno anti-Srbin. Svetislav Basara se žali na siromaštvo tema i po njemu čak i knjige iz visoke literature počinju da bivaju bilteni određenih političkih grupacija. On s pravom kaže da jedan Borhes danas ne bi imao nikakvu prođu ali ne daje odgovor zašto prolaze knjige Marka Vidojkovića, koji savim sigurno nije novi Borhes. Za Svetislava Basaru je najvažnije da u romanu Slobodana Vladušića Forvard nema srbovanja, zato je on u nastavku razgovora velikodušno amnestiran od napada i diskvalifikacija.

Iznenađuje veoma prizeman nivo ovog razgovora, nedostatak ozbiljne analize fenomena bestselera i uticaja na formiranje literarnog ukusa i kulturnog obrasca. Velika čitanost sama po sebi ne diskvalifikuje nijednu knjigu, ali ona sigurno nije glavni i jedini argument u književno-teorijskim raspravama. Čitalačka publika se danas formira putem jasno profilisanih medijskih i političkih kampanja, ali publika sigurno nije beslovesna stoka, kako ju je okvalifikovao Svetislav Basara. Čitanje je takođe iskustvo ne manje intimno i ne manje važno za proživljavanje, ističe Borhes. A suština čitanja i jeste u odupiranju razarajućoj lavini populizma, sveopštoj banalizaciji i ispraznosti koje često možemo prepoznati u najčitanijim knjigama.

Miloš Crnjanski je u reagovanjima na recepciju njegovog književnog dela zapisao: „Pre svega kod nas postoji običaj, koga se pridržavaju svi pigmeji koji rade po suterenima literature – da se mrzi, strasno mrzi svaki onaj koji piše sa talentom. Od najnovijih malo će njih ostati. Treba se uzdati u se. Još iz vremena Skerlića, kod nas je kritika bila skoro uvek lična, politička, klikaška a vrlo retko prikaz knjiga za čitaoca. Kritika i od nas neće biti samo vika na pijacama nego će pisac moći da računa sa ljudima koji će zapaziti i ono što je u delu bila intelektualna intensija pisca.“

Ovaj pretenciozno upriličen razgovor o najčitanijim knjigama na stranicama kulturnog dodatka Politike više je ličio na viku na pijaci nego na ozbiljno razmatranje problema bestselera i njihov uticaj na naš književni i kulturni život. Na delu je shvatanje literature kao licence za ispoljavanje frustirajućeg „individualizma“, koji je daleko od kreativnog književnog postupka. Ovaj ambiciozno zamišljen razgovor pokazao nam je profil i aktuelne dosege kulturnog dodatka Politike.