"Koka-Kola socijalizam" i amerikanizacija Srbije

Teško je ne složiti se sa stavom istoričarke Radine Vučetić, iznetim u tekstu o „koka-kola” socijalizmu i amerikanizaciji u Novom magazinu, da je amerikanizacija jedan od kulturoloških i političkih procesa koji su obeležili 20. vek, te da su američke kulturne vrednosti bile i globalne vrednosti proteklog stoleća. Ona u svom specifičnom ispovednom tonu navodi sveprisutnu materijalizaciju amerikanizacije oličene u „koka–koli”, „Mekdonaldu”, cigaretama „marlboro”, te navodi da je tek baveći se intenzivnije ovom temom shvatila koliko je i sama amerikanizovana.

U ovom tekstu, autorka je iznela mnogo dokaza o nekritičkom i jednostranom problemu amerikanizacije u jugoslovenskom socijalističkom društvu. Međutim, ona to svoje lično otkriće nastoji da pretvori u opštu odrednicu socijalizma u Jugoslaviji, i to naročito kad su u pitanju šezdesete godine, nakon velikih ideoloških lomova i sukoba sa Sovjetskim Savezom, te mukotrpnog i nikad do kraja obavljenog odvajanja od ideološke osnove tzv. realnog socijalizma.

Radina Vučetić našu varijantu socijalizma označava kao neku vrstu ideološkog hibrida i smatra da se, dakle, radilo o „koka-kola” socijalizmu, u kome je bilo moguće spajati neizgled nespojive stvari: rokenrol i pesme o Titu, filmove o NOB-u i holivudske vesterne, odrastanje uz Diznijeve crtane filmove, pri čemu se polagala i pionirska zakletva; pila se koka-kola i proizvodio ruski kvas, išlo se na gitarijadu, ali i na majske sletove, živelo se, kako je to list Tajm naznačio, u zemlji „dopola Karla a otpola Gručo Marksa”.

Međutim, ono što je u najmanju ruku zbunjujuće jeste da Radina Vučetić, bez ikakvih dubljih uvida, nastoji da apsolutizuje amerikanizaciju jugoslovenske socijalističke svakodnevice, to jest da podupre svoj ideološki stav kako nije samo njena mladost bila trajno zaražena američkom kulturom. Pri tom, ona s puno prava ističe da je američka administracija koristila uticaj popularne kulture kao jedno od najvažnijih sredstava spoljne politike, i da je upravo zahvaljujući delovanju te politike, koja je Jugoslaviji darovala tekovine svoje kulture, američki san makar na trenutak postao deo jugoslovenske realnosti, koja se na taj način menjala. Autorka, naravno, ne zaboravlja da pomene ni otvorenost i pragmatizam jugoslovenskih vlasti. Ali Radina Vučetić nastoji da nam nametne svoje viđenje šezdesetih godina kao vremena u kojem je značaj amerikanizacije svih vidova jugoslovenskog socijalističkog društva bio neizmeran. To je, kako smo i napomenuli, samo jedan pogled istoričarke koja želi da uopšti svoju predstavu i lični doživljaj američkog sna i amerikanizacije, stvarajući jednostranu i površnu sliku pomenutog razdoblja jugoslovenskog društva, koje se u stvarnosti veoma teško i sporo oslobađalo ideološkog nasleđa državnog socijalizma, autoritarnog načina vladavine – bez obzira na veliku podložnost mladih ljudi amerikanizaciji. Ta je slika mnogo složenija i ne može se svoditi na nečiju ličnu vezanost za američku kulturnu moć i uverenje u blagotvorno delovanje američke meke državno-političke moći, koja je i u to vreme, kao i danas, umela da pokaže svoju neumoljivu gvozdenu pesnicu.

Ovakva apologija amerikanizacije jugoslovenske varijante socijalizma, koju nam podastire Radina Vučetić, izraz je specifične ideološke simplifikacije i težnje da se prikaže sveprisutni emancipatorski uticaj SAD u Jugoslaviji, a da se pri tom zaobiđe izuzetno značajan kulturni i idejni uticaji zapadne Evrope, ali i istočnoevropskih zemalja. Naime, sloboda u jugoslovenskom socijalizmu nije osvajana samo zahvaljujući kulturnom i političkom uticaju američke popularne kulture, već i kreativnim prožimanjima s kulturama i stremljenjima evropskih naroda. Ne može se nikako zanemariti izuzetno važan uticaj evropskog filma (Bergman, Viskonti, Bertoluči, Felini, Mencl, Vajda, Kjubrik, Skolimovski, Jančo, Mencl, Tarkovski), evropskih pisaca i filozofa (Kolakovski, Kosik, Anžejevski, Solženjicin, Sartr, Pasternak, From, Kundera, Škvorecki, Bloh, Kami, Moren) na procese liberalizacije i demokratizacije u socijalističkoj Jugoslaviji. Taj proces nije bio tako idiličan i jednoznačan, kako se može zaključiti ako se primeni univerzalna formula Radine Vučetić o koka-kola socijalizmu i prihvati njena gotovo dirljiva, ali i otužna apologija amerikanizacije.

Naime, upravo ova, na momente sladunjava i kičerska oda amerikanizaciji treba da posluži istoričarki društvenih i kulturnih procesa u Jugoslaviji šezdesetih godina da iznese svoj ideološki stav i političko ubeđenje, pitajući se kakav je naš odnos prema Americi danas. I to je u stvari prava svrha njene jednostrane ideološke i političke glorifikacije. Njen se odgovor lako može uočiti u stavu da mi nismo pokazali dovoljno zahvalnosti za sve blagodeti koje nam je amerikanizacija donela, ne samo u šezdesetim godinama dvadesetog veka, već i danas, kada u pomoć pozivamo „slovenskog brata“, a trebalo bi, je li, neprestano da se podsećamo ko je bio naš pravi i darežljivi istorijski saveznik, kao i da nam je od 2000. godine najveća pomoć stizala sa Zapada – iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. I ne smemo, ni po koju cenu, da podsetimo tu istu, nama tako naklonjenu savezničku Ameriku na njenu sramnu ulogu u medijskoj satanizaciji srpskog naroda u vreme razbijanja amerikanizovane socijalističke Jugoslavije, na vojnu i logističku pomoć koju je pružala hrvatskoj vojsci u operaciji „Oluja” – kada je izvršeno temeljno etničko čišćenje srpskog naroda u Hrvatskoj – na odlučujuću ulogu SAD u priznavanju tzv. nezavisne države Kosovo i razbijanju teritorijalnog integriteta Srbije, na primenu dvostrukih standarda u građanskom ratu u Jugoslaviji, i konačno na vodeću ulogu Amerike u agresiji NATO-a na SR Jugoslaviju, bez mandata Ujedinjenih nacija, kada je poginulo nekoliko hiljada civila u Srbiji i Crnoj Gori.

Da li se u amerikanizaciju može svrstati i primena preventivnih humanitarnih intervencija koje za cilj, pre svega, imaju odbranu strateških interesa SAD? Radina Vučetić ima odgovor i na ova pitanja, i on se ogleda u njenom jasnom i nedvosmislenom ideološkom stavu, iznetom kao zaključak u tekstu:

„Možda je problem u tome što mi, bez obzira na amerikanizaciju i zagledanost u Zapad, nikada nismo prihvatili fundamentalne vrednosti Zapada. Načela zapadne demokratije, višepartijski sistem, suštinsko značenje reči sloboda ostale su daleko od jugoslovenske realnosti tokom hladnoratovskog perioda, ali i danas.“

Očigledno je da je ova patetična i ideološki obeležena priča o „koka-kola” socijalizmu i blagotvornom i oslobodilačkom učinku amerikanizacije imala u stvari jasno profilisan ideološki, ali i politički motivisan cilj: da se pokaže kako smo mi, i pored trajne zaraženosti američkom popularnom kulturom, ostali u stanju političke nepunoletnosti, nespremni da prihvatimo fundamentalne vrednosti zapadne civilizacije i shvatimo suštinsko značenje slobode. Ovakvim stavom Radina Vučetić samo je potvrdila da pripada onoj političkoj grupaciji koja istrajava u nastojanju da dokaže našu nezrelost i nesposobnost da usvojimo proces modernizacije, a amerikanizaciju shvatimo i oživotvorimo kao jedino prihvatljiv politički i kulturološki ideal. Samo tako ćemo moći da dostignemo deo američkog sna, koji je i samim Amerikancima, zapravo, sve dalji i dalji.