Kosovski mit i srpski nacionalni identitet

Tekst razgovora Svetlane Slapšak i Ivana Čolovića „Vojna nadmoć Srba na onom svetu“, iako ima nameru da nam pokaže kako izgleda razgradnja i dekonstrukcija kosovskog mita, demonstrirao je samo kako funkcioniše ogoljena politička i ideološka instrumentalizacija jednog političkog mita.

Svetlana Slapšak ne spori da je kosovski mit jedan od ključnih državotvornih srpskih mitova i da je on u osnovi srpskog nacionalnog identiteta. Po njenom stanovištu prihvaćena je najdosadnija i najgluplja verzija, a kosovski mit se doživljava kao ideološki konstrukt, zakon, pravilo. Prihvaćena verzija je koliko-toliko vezana za epski ciklus, kome se ona sporadično divi i u kome ima raznovrsnih značenja, ali naše poimanje kosovskog mita odgovara malom narodu u kome živi opsesija da smo se mi eto žrtvovali, ali nismo dobro plaćeni za to, a naše žrtvovanje samo otvara mogućnost za stvaranje novih neprijatelja zavisno od potreba naše unutrašnje politike. Ovo je poznata ideološka matrica koja se neprestano ponavlja u pokušaju da se dovede u pitanje i samo postojanje srpskog nacionalnog identiteta i tradicije. Mali narodi su ophrvani težnjom da naplate svoje žrtvovanje, a imaju i nerazuman i neshvatljiv poriv da opstanu i u najtežim vremenima.

Upravo Svetlana Slapšak kaže da je jako zanima šta to znači opstati. Opstati znači negovati literaturu, imati pismenost, imati nekakvu tradiciju pisanja. To sasvim sigurno nije zavisilo od društvenih posledica nastalih nakon kosovske bitke. Ja mislim, navodi Svetlana Slapšak, da je to jedna od retoričkih floskula kojima se ne objašnjava ništa. A šta bi trebalo objašnjavati i dokazivati – da je i pre kosovske bitke postojala u Srbiji pismenost, tradicija pisanja, literatura. Pa to su opšta mesta naše kulturne istorije. Negirati činjenicu da je nakon kosovske bitke i gubitka srednjovekovne države sve do konačnog pada Srbije 1459. godine usledio i dramatičan i dugotrajan proces kulturne i civilizacijske razgradnje uspostavljanjem turske prevlasti nije samo retorička floskula, već ideološka i politikantska egzibicija učesnice u ovom razgovoru. Upravo se na primeru kosovskog mita vidi šta znači opstanak jednog malog naroda u vremenima kada su živi zavideli mrtvima. Pri tome Svetlana Slapšak svoju retoričku dekonstrukciju kosovskog mita podupire tvrdnjom da se ne govori o dušama, o prelasku na onaj svet, govori se zapravo o vojnoj nadmoći Srba na onom svetu. I to je prilično zastrašujuće jer je kult mrtvih potreban da se svi nekako pomire. Međutim, u osnovi kosovskog mita nije kult mrtvih i nebeska vojna nadmoć Srba, kako to ističe Svetlana Slapšak, već temeljni moralni kodeks jednog malog naroda spremnog da kroz svoju istoriju neprestano bira između slobode i ropstva, žrtvovanja i preživljavanja, izdaje i herojstva. Ove pre svega etičke odluke su u temelju svakog nacionalnog i državotvornog mita i neprestano isticanje nebeske Srbije i kulta mrtvih kao suštinskih obeležja kosovskog mita govori o nerazumevanju njegove funkcije i težnji da se srpski narod prikazuje kao iracionalan i samoubilački.

Ivo Andrić u tekstu „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“ navodi: „Ova drama počela je na Kosovu. Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je ’lafe’ pretvorila u ’ratare’, ostavivši im u duši ’strašnu misao Obilića’, da tako žive razapeti između svoje ’ratarske’, rajinske stvarnosti i viteške obilićevske misli. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd, a koja je u stvari životna istina sama. Neka bude što biti ne može! Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez tog upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena. To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom.“

U kosovski mit je ugrađena živa i delatna snaga etičkog izbora i istorijska tradicija srpskog naroda koji je kao i svaki drugi, pogotovo mali, narod koji je živeo pod tuđinskom vlašću čuvao sećanje na izgubljenu slobodu i svoju tradiciju, pri čemu je kosovski ep upravo bio ta životvorna misao u koju su ugrađeni ne samo mitski elementi, već i principi hrišćanstva i pravoslavlja. Kosovski mit je u sebe utkao najznačajnije elemente hrišćanskog predanja, kao i čvrstu veru da je moguća obnova jednog porobljenog naroda koji je nastojao da opstane i stvori svoju nacionalnu državu.

Svetlana Slapšak ovakvo tumačenje kosovskog mita ne može i ne želi da razume jer joj je on dosadan, a i ne razume šta to znači opstati. Istorija srpskog naroda svakako najdramatičnije svedoči o tome kako je uprkos velikim izazovima, iskušenjima i stradanjima opstao jedan mali narod. To iskustvo nije nepoznato ni Grcima, Bugarima, Rusima, Česima, Poljacima, zašto bi onda Srbi bili izuzetak. Svetlana Slapšak nije ni ovog puta odolela da nas podseti da nema unutrašnjeg osvešćivanja o srpskom kolonijalizmu, o srpskom rasizmu, o srpskom ponašanju prema Albancima, o srpskom aparthejdu na Kosovu, o svim tim stvarima koje su, na kraju krajeva, morale dovesti do formiranja nove države. Nije moglo drugačije. Ona je i ovim svojim stavovima pokazala svoju ideološku uskogrudost i isključivost, ponavljajući staru i izanđalu mantru o srpskom rasizmu, aparthejdu i kolonijalizmu. Pri tome nije našla za shodno da išta kaže o nasilju i aparthejdu kojem su danas izloženi Srbi u tzv. nezavisnoj državi Kosovo. Po njoj Srbi nisu ništa drugo ni zaslužili, stigla ih je zaslužena istorijska kazna.

Ivan Čolović ne zaostaje nimalo za svojom sagovornicom, samo što se on više bavi političkom dimenzijom kosovskog mita. U njegovom tumačenju kosovski mit je pre svega ideološki i politički mit, jedna vrsta političke priče o famoznoj bici na Kosovu polju 1389. godine. To je mit o nacionalnom identitetu srpskog naroda, on zapravo govori o junačkoj smrti protagonista kosovske bitke. On je priča ispričana po jednom poznatom modelu, čija politička instrumentalizacija traje i danas. Glavni junaci kosovskog mita nisu ni Miloš Obilić, ni knez Lazar, niti ma koja ličnost poznata iz srpske istorije. To je junak koji se nikada ne menja, on ima svoj karakter, svoju veru, svoj jezik i svoju kulturu. Rezime Ivana Čolovića sadrži tvrdnju: „I, naravno, taj narod, taj glavni junak uvek radi isto – ratuje sa neprijateljima, ubija i strada. Dakle, žrtvuje se i sveti se, samo se okolnosti menjaju, okolnosti u kojima se posle osvajanja i pobeda pojavljuju iskušenja i porazi, a posle poraza dolaze vaskrsenja i nove pobede, pa opet ispočetka.“

Ne čini li zapravo ova cikličnost dinamiku istorije? Zašto bi to bila nekakva specifičnost srpskog naroda? Cikličnost u istoriji postoji kao neumitna pravilnost. Međutim, očigledno je da u interpretaciji kosovskog mita Ivanu Čoloviću najviše smeta postojanje mita o nacionalnom identitetu i on nastoji da ga što je više moguće dekonstruiše i relativizuje. U osnovi on nastoji da razori mit o nacionalnom identitetu, ako se uopšte radi o mitu, i predstavi srpski narod kao glavnog junaka mita koji se neprestano u svojoj istoriji vrti u zatvorenom krugu ratovanja, osvete, ubijanja i stradanja. Potrebno je pre svega dovesti u pitanje ne samo postojanje mita o srpskom nacionalnom identitetu već pokazati da srpski narod ne može da izađe iz senke osvete i samoubilačke cikličnosti. Svaka racionalizacije srpskog nacionalnog identiteta smatra se znakom za uzbunu za sve one dežurne ideološke dušebrižnike koji su večito na oprezu da se ne pojavi avet srpskog nacionalizma i Velike Srbije. Zato i nije slučajno što je kosovski mit na ovaj način politički i ideološki instrumentalizovan upravo u stavovima Ivana Čolovića koji se uporno zalaže za njegovu dezideologizaciju. On upravo čini suprotno, kosovski mit koristi u političke i ideološke svrhe da bi dokazao da je srpski narod nepovratni zarobljenik nebeske Srbije kao neke vrste utopijske zemlje u kojoj će doći do konačnog izmirenja i ujedinjenja srpske nacije. Sledeći logiku ovog ekstremnog tumačenja, ujedinjenje srpske nacije moguće je samo u smrti – kao konačni izraz svojevrsne političke i ideološke nekrofilije.

Ivan Čolović je i ovoga puta iskoristio priliku da govori o negativnim posledicama hristanizacije kosovskog mita i stradanja za veru kneza Lazara. Interesantno je da on za razliku od Svetlane Slapšak govori da stradanje srpskog naroda neće ostati bez nagrade – večnog spasenja i nebeske Srbije. To je otvorena banalizacija i trivijalizacija plemenitog nastojanja da se narodno predanje ugradi u način doživljavanja i tumačenja pravoslavnog hrišćanstva u srpskom narodu.

Ne treba pri tome prenebregnuti činjenicu da su kosovski mit i proslava Vidovdana dobili svoj konačni oblik i smisao u vreme stvaranja srpske nacionalne države i narastanja srpskog nacionalnog pokreta jer je tada došlo do punog oživljavanja ne samo kosovske istorijske tradicije. Tada se nije slavio poraz, već je na 500-godišnjicu obeležavanja kosovske bitke Srbija bila u crnini i tišini, a nije bilo ni političke instrumentalizacije kosovskog mita, što se kasnije veoma često dešavalo.

Ivan Čolović se pozabavio i srednjovekovnom baštinom Kosova nakon kritike ministra spoljnih poslova Srbije pokušaja albanskih predstavnika da na zasedanju Uneska srednjovekovne manastire sa Kosova pripišu albanskom kulturnom nasleđu. „A onda je tim srednjovekovnim manastirima, podignutim više vekova pre nastanka bilo koje nacije, pripisao srpski nacionalni identitet i o njima govorio kao o srpskom nasleđu na Kosovu. Dakle, ono što je zloupotreba kulturnog nasleđa u političke svrhe, kad je reč o drugima, potpuno je legitimno, kad je reč o našoj strani, jer, bože moj, svi znamo da je srpska nacija na tom prostoru prisutna od tako reći pamtiveka, a u svakom slučaju od srednjeg veka.“ Opet taj za Ivana Čolovića iritantni srpski nacionalni identitet koji mu toliko smeta da je na kraju došao do zaista neverovatnog zaključka da kulturno nasleđe na Kosovu ne može biti srpsko nasleđe i baština jer srpski identitet može biti vezan za nastanak srpske nacije, a srednji vek je epoha u kojoj se ne može utvrditi koji narod je stvarao i oblikovao kulturno nasleđe na Kosovu.

Radovan Samardžić, izuzetan poznavalac kosovskog mita, u tekstu „Kosovsko opredeljenje Srba“ izneo je svoje viđenje sudbine srpskog naroda: „Srbi su dočekali Turke kao narod duhovno dozreo i u tom pogledu u znatnoj meri ujednačen. U epohi Nemanjića, s delom Svetog Save u temeljima te pojave, u Srbiji je ostvareno jedinstvo države, crkve i naroda. Predstava o kosovskom boju kao središnjem događaju srpske istorije nije se odmah preobrazila u životodavno jezgro sveukupnih napora jednog naroda da se održi. Najkasnije tokom 18. veka Kosovo je postalo podsticajna snaga srpskog naroda u njegovoj borbi za oslobođenje, glavni simbol njegovih pregnuća i prvi cilj u svim njegovim smišljenim planovima i spontanim željama. Kosovski zavet bio je glavni zakon po kome su se Srbi vekovima vladali, pripremajući se za potonja vremena. To je bila ona unutrašnja snaga koja je taj narod spajala da živi za oslobođenje, da se drži ujedno i da se ne osipa. Zbog toga su njegovi neprijatelji, upućeni u njegov duhovni sastav, od pre sto i više godina nastojali da rešenjem kosovskog pitanja na način suprotan srpskim namerama ostave taj narod bez onog idejnog jezgra koje ga drži na okupu.“

Svetlana Slapšak u nekoj vrsti zaključka kaže da je potrebno da se kosovski mit stavi tamo gde pripada, u ruke poštenih istoričara, a ko su pošteni istoričari i poštena inteligencija, određivaće verovatno ona i Ivan Čolović. Ona pri tome ne propušta da kaže da je krajnje vreme da se narodu ponudi nešto drugo, nešto zanimljivije, modernije, nešto što će možda i mladima biti zanimljivo. Ovo mišljenje deli i Ivan Čolović, tvrdeći da je kosovski mit kao mit o ubijanju, osveti i stradanju samo jedna od prepreka u evropeizaciji naše zemlje. Zato se treba što pre osloboditi dosadnih i anahronih nacionalnih mitova i nacionalnog identiteta i okrenuti se budućnosti u kojoj neće biti zamornih priča o istoriji, tradiciji, žrtvovanju, etici i časti.

Do koje mere se u političkim i ideološkim krugovima tzv. građanski orijentisane Srbije izgubio svaki osećaj za ozbiljnost i dramatičnost istorijskih izazova pred kojima se Srbija nalazi nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, mogu nam posvedočiti ne samo stavovi Svetlane Slapšak i Ivana Čolovića već i izvod iz teksta Vladimira Gligorova „Mišljenje o secesiji“: „Šta bi moglo da bude mišljenje Međunarodnog suda u Hagu o secesiji Kosova? To zavisi od toga kako će ovaj sud razumeti šta se pita. Prvobitno je bilo rečeno da bi pitanje trebalo shvatiti veoma usko: da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom? To je kao pitanje da li je neko načinio prekršaj ako je pretrčao ulicu kada je na semaforu bilo crveno svetlo.“ Porediti proglašenje tzv. nezavisnosti Kosova sa saobraćajnim prekršajem samo je odraz nepoštovanja tradicije i istorije srpskog naroda. Crveno svetlo je odavno upaljeno kada su Srbija i održanje srpskog nacionalnog identiteta u pitanju.