Krleža kao privremeni Beograđanin

Festival jednog pisca organizuje se u Kulturnom centru Beograda po četvrti put, i nakon Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera i Momčila Nastasijevića biće ovog puta posvećen delu Miroslava Krleže povodom stogodišnjice njegovog prvog dolaska u Beograd. Datum i godina uzeti su samo kao asocijacija jer ideja festivala nije da obeležava godišnjice, već da pozove širu javnost na nova čitanja i promišljanja dela iz književne tradicije. I Krležin opus poslužio je samo kao polazište za nova kreativna tumačenja, a predstavljen je kroz nove kreativne medije i sve umetničke produkcije rađene specijalno za ovu priliku.

Interesantno je zapaziti da kako je predviđeno u programu ove manifestacije u raspravi o krležofiliji i krležofobiji neće učestvovati najbolji poznavaoci i tumači Krležinog opusa iz Beograda, ali je tu zato neizbežni i nezaobilazni Teofil Pančić.

Festival jednog pisca od svog nastanka bavi se piscima važnim za istoriju, ali i savremeni identitet Beograda, kaže Olivera Stojšić-Rakić, autorka koncepcije ovog festivala. U najavi ovog događaja se navodi da na festivalu jednog pisca Krleža pokazuje kroz svoja i naša lica i naličja, tačno na stotu godišnjicu prvog dolaska ovog Zagrepčanina u Beograd na jednu od svojih brojnih drugih obala. Baveći se piscima važnim za istoriju, ali i savremenim autorima, Kulturni centar Beograda pokušava da u fokus javnosti stavi teme koje omogućavaju da bolje razumemo sebe i zajednicu čiji smo deo. Delo Miroslava Krleže povremenog Beograđanina neodvojivi je deo jugoslovenske kulture. Bora Ćosić, pisac koji otvara ovaj festival, kaže da je „Krležin čitač od malih nogu. Neprekidno sam tokom života kopao po njegovim knjigama, što se danas retko dešava, jer su ljudi totalno nezainteresovani za Krležu. Mit o Krleži danas više ne postoji. Taj mit je potpuno pokopan, pogotovo u Hrvatskoj, u Zagrebu“.

Iz ovog uvodnog teksta jasno se može videti šta je programska osnova ovog obnoviteljskog festivala posvećenog Miroslavu Krleži. Jedan od glavnih ciljeva je da se osvetli značaj povremenog Beograđanina Miroslava Krleže za razvoj identiteta Beograda, oživljavanje i dodatnu afirmaciju jugoslovenske kulture, podgrejavanje stare mitologizacije Krleže i poziv na novo čitanje njegovog dela u Beogradu jer je u Zagrebu i Hrvatskoj on prećutkivan i gotovo zaboravljen pisac, što je svakako najveća šteta pre svega za hrvatsku kulturu. Sam Miroslav Krleža je uvek izazivao velike ideološke i političke kontroverze, pa sledstveno tome ni ovaj festival posvećen njegovim povremenim beogradskim stazama sigurno otvara mnoga važna politička, ideološka i kulturološka pitanja. Tim više što se u najavi ovog događaja u Politici objavljuje intervju Tomislava Brleka koji navodi belešku Miroslava Krleže iz njegovog dnevnika koja je zabeležena 1968. godine. “Pitamo se zašto ne bi mogla postojati jedinstvena jugoliteratura. U smislu Svetozara Markovića ona nesumnjivo postoji, a u smislu Slobodana Jovanovića dakako, te jugoliterature nema, niti biti može“. Ova toliko puta ponavljana ideološka diskvalifikacija Slobodana Jovanovića samo nam govori da se na ovom festivalu neće samo raspravljati o Krležinom doprinosu razvoju beogradskog identiteta već će se otvarati i podgrejavati stare ideološke i političke rasprave o pravovernosti krležijanskog jugoslovenstva i pogubnoj ulozi i delovanju srpskog nacionalizma kao glavnog antipoda spasonosnom jugoslovenstvu.

Interesantno je zapaziti da, kako je predviđeno u programu ove manifestacije, u raspravi o krležofiliji i krležofobiji neće učestvovati najbolji poznavaoci i tumači Krležinog opusa iz Beograda, ali je tu zato neizbežni i nezaobilazni Teofil Pančić. Međutim, osnovno je pitanje da li je festival jednog pisca sada u ovim politički korektnim vremenima i sam po svojoj programskoj i ideološkoj koncepciji postao deo sve življeg političkog i ideološkog konstukta o oživljavanju jugosfere u oblasti kulture jer se to uklapa u nastojanje da se gradi novi kulturni obrazac u kome će Beograd opet biti okosnica stvaranja novih mitova i ideloških jugoslovenskih opsena i iluzija.

Zašto festival jednog pisca ove godine nije mogao biti posvećen jednom od najznamenitijih srpskih pisaca Borislavu Pekiću koji je umro pre dvadeset godina. Zar ova godišnjica nije mogla biti obeležena na isti način kako je to učinjeno povodom 100-godišnjice prvog dolaska Miroslava Krleže u Beograd. Borislav Pekić je sigurno dao veći i dalekosežniji literarni, društveni i kulturni doprinos razvoju i oblikovanju identiteta Beograda, a napisao je briljantne i neprevazilazne stranice posvećene istoriji, kulturi i tradiciji našeg glavnog grada. Ali verovatno da se Borislav Pekić ne uklapa u nastajući anacionalni kulturni obrazac u kome nema pravog mesta za pisce koji su bili zagovornici ideje o važnosti uspostavljanja racionalne ravnoteže između demokratije i nacije. Borislav Pekić nije bio deo jugoslovenske kulture na način kao je to bio Miroslav Krleža, koji je delovao kao nerazlučivi i veoma uticajni faktor tadašnje dvorske vladajuće nomenklature u kulturi.

Sama činjenica da ne postoji ozbiljna inicijativa za obeležavanje dve decenije od smrti književnog velikana Borislava Pekića najjasnije svedoči o našoj kulturnoj politici u kojoj se kao u velikom vrtlogu zaborava i nebrige gube tragovi i spomeni na najveće srpske pisce i intelektualce.

Milo Lompar je na veoma ubedljiv način problematizovao ovako shvaćenu funkciju državnih pisaca. “Jer, umetnik može biti vredan i kao čovek vlasti: Ivo Andrić u Kraljevini Jugoslaviji ili Miroslav Krleža u titoističkoj Jugoslaviji. Ali, zašto se to skriva. Zašto se preko Konstantinovića ili preko Koče Popovića, ili preko srpskih “liberalnih“ komunista na mala vrata rehabilituje jedan totalitarističko-autoritarni poredak“.

Sama činjenica da ne postoji ozbiljna inicijativa za obeležavanje dve decenije od smrti književnog velikana Borislava Pekića najjasnije svedoči o našoj kulturnoj politici u kojoj se kao u velikom vrtlogu zaborava i nebrige gube tragovi i spomeni na najveće srpske pisce i intelektualce. Posebno je zanimljivo što su pokrovitelji (verovatno i finansijski) ovog festivala Sekreterijat za kulturu grada Beograda i ministarstvo za kulturu, informisanje i informaciono društvo Srbije, jer ovi državni, a posebno gradski organi nisu našli za shodno da realizuju mnogobrojne inicijative Zadužbine Miloša Crnjanskog da se reše ne samo prostorni problemi ove izuzetno značajne fondacije, čije se sedište sada nalazi u nekoliko neuslovnih kvadrata u Udruženju književnika Srbije. Verovatno da Miloš Crnjanski svojom apoteozom Beogradu u nenadmašnoj pesmi „Lament nad Beogradom“ nije zaslužio ovako pompezno organizovan festival jer je danas mnogo važnije da se preispita Krležino iskrcavanje na drugu beogradsku obalu.

Verovatno da Miloš Crnjanski svojom apoteozom Beogradu u nenadmašnoj pesmi „Lament nad Beogradom“ nije zaslužio ovako pompezno organizovan festival.

I Miloš Crnjanski se kao i Borislav Pekić očigledno ne uklapa u ovaj novi kulturni jugonostalgičarski obrazac koji forsiraju neke kulturne ustanove u Beogradu. Zaborav i prenebregavanje naših kulturnih vrednosti do sada su nas veoma mnogo koštali, zar je moguće da mi i dalje ponavljamo iste greške i nedoslednosti i ne možemo da prepoznamo i realizujemo prioritete u razvoju pre svega naše kulturne tradicije kao temeljne pretpostavke za racionalan odnos prema univerzalnim vrednostima balkanske i evropske kulture i civilizacije kojoj pripadamo.