Министар и црна дама

Уз неколико других награда за 2008. годину, протекле недеље је уручена и "награда за борбу против дискриминације". Ту награду додељује тзв. Коалиција за борбу против дискриминације. Њу чине десет НВО: Геј Стрејт Алијанса, Лабрис – организација за лезбејска права, Gayten ЛГБТ, Иницијатива за инклузију Велики Мали, Удружење студената са хендикепом, Антитрафикинг центар, Шведски хелсиншки одбор за људска права, Центар за унапређење правних студија, Иницијатива младих за људска права и CHRIS – Мрежа одбора за људска права у Србији.

Ова награда би била још једна од многобројних коју једна НВО додељује другој, да у њеној додели није учествовао и сам министар за људска и мањинска права, Светозар Чиплић. Министар је не само одржао леп и похвални говор. Управо из Чиплићевих руку награђени су добили трофеј, "дрвену чигру, која симболише веселост, живост и енергију"1. Тако је Чиплић, у име државе Србије, благославио награду и награђене.

Први благословени, "у категорији медија и медијских запосленика", био је наш стари познаник Динко Грухоњић. За Динка смо већ видели да се у 2008. години изузетно истакао хвалећи страним новинарима Србију: "Тешко је веровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору"2. Такође је Динко основао и сајт www.autonomija.info, са циљем да објасни наивним грађанима северно од Саве и Дунава, да им главно зло долази од Србије и да Војводина што пре треба да постане, ако не независна, онда барем (кон)федерална република3.

Али, како је то Грухоњић пао као жртва сурове полицијске репресије? Тога дана, 11. априла, новосадски "Отпор" је на главном градском тргу био уприличио још један "антинационалистички" и "проевропски" перформанс (у то време је трајала кампања за парламентарне изборе). Међу малобројном публиком био је и храбри Грухоњић. Онда су, како описује и сам Динко, наишла двојица позорника и од организатора затражила пријаву скупа. Покрај полицајаца се одмах нацртао Грухоњић, који је очигледно нешто добацио. Зато су га полицајци замолили да се склони. Грухоњић је то одбио и наставио са провоцирањем. Онда су му полицајци затражили личну карту. Храбри Грухоњић је био чврст као стена и није желео да се легитимише. Онда су полицајци позвали патролу и Грухоњић је одведен у станицу ради утврђивања идентитета. Чим је утврђено ко је, а за то је требало петнаестак минута, пуштен је из станице.

Дакле, сва "репресија" државе Србије над "истакнутим борцем за слободу медија" била је у томе што је Динко провоцирао полицијску патролу и одбио да се легитимише7. Да је Грухоњић позорницима показао макар новинарску легитимацију, могло би се рећи да су она двојица полицајаца имали нешто против новинара. Али, Грухоњић се понашао провокативно, одбивши да покаже било какву исправу. Шта су друго могли да ураде полицајци? Да ли је то неко ново људско право – не померити се када то од вас затражи полиција и не идентификовати се полицајцу који је на дужности? То најновије људско право мора да се широко примењује у САД или у Немачкој, само што ми, заостали Срби то још нисмо чули. Сигурно је баш тамо храбри Грухоњић научио да полицајцима говори "не", сваки пут када га лепо замоле да се удаљи или да покаже своја документа. Сигурно су му се тамо полицајци, након таквог његовог јуначког чина "грађанског отпора", клањали до земље и по сто пута понављали: "Извините, Ваша светлости што смо Вас дискриминисали, опростите на овом репресивном чину, неће се поновити!".

И тако је храбри Динко, та јуначка жртва српске полиције и дискриминације, сада, као утеху за претрпљени бол, добио "награду за борбу против дискриминације". Ту награду је добио из руку самог министра Чиплића. Министар је, тако, у име државе Србије, благословио храброг Динка. Министар му је дао за право, у тој херојској борби против репресије београдског централизма и великосрпског национализма. Јер, очигледно, и сам министар Чиплић сматра да је "дискриминација" када се закон примењује на НВО активисте, "другу Србију" и "прву Војводину". И сам министар Чиплић, изгледа, мисли да је "тешко веровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору". И сам министар Чиплић, изгледа, сматра да Динко није никакав егзибициониста и политички провокатор, већ "истакнути борац за слободу медија", "за аутономију Војводине" и " борац против великосрпске репресије и дискриминације".

Али, није великомученик Грухоњић једини лауреат који је добио благослов лично од министра Чиплића. Министарски имприматур о грађанској врлини и политичкој коректности добиле су Сташа Зајовић и "Жене у црном". И оне су се у 2008. години истакле у борби против великосрпског хегемонизма и национализма. Погледајте, рецимо, њихов саопштење, од 25. септембра 2008, под насловом "Силовање је ратни злочин". Ту се каже: "Током српске агресије на Босну и Херцеговину, силовање је од стране српских оружаних, војних, паравојних, полицијских формација коришћено као инструмент етничког чишћења и геноцида усмереног против бошњачког становништва као таквог, а нарочито против жена – Бошњакиња, Хрватица и жена осталих етничких припадности"8. "Српска агресија на Босну" и "силовање као инструмент геноцида против Бошњакиња и Хрватица " – заиста објективан и уравнотежен приказ онога што се у протеклом рату дешавало у БиХ, нема шта!

Таквих објективних и уравнотежених саопштења "Жена у црном", у 2008. години, било је тушта и тма. Тако се у саопштењу од 22. јула, поводом хапшење Радована Караџића, каже да се "још једном показало да су власти у Србији спремне да одговарају својом обавезама само уколико се на њих изврши одговарајући притисак било из Брисела, Вашингтона или Хага"9. У саопштењу од 13. септембра стоји да "држава Србија не само да наставља своју добро познату праксу порицања државно организованих злочина, него делом амнестира и саме злочинце".10 А у саопштењу од 4. августа, поводом годишњице Олује, уместо Туђмановог режима и усташких бојовника, за главне кривце се проглашавају "режим Слободана Милошевића и његови крајишки сателити, као и српска интелектуална елита". "Нека нам Олуја буде још једна опомена камо води лажни патриотизам заснован на финансијским и политичким интересима, који кроз ширење мржње и праксу етничког чишћења доводе до трагедије обичног народа и профита за одабрану интелектуалну и криминалну елиту", закључак је ове објективне и уравнотежене невладине организације11.

Још објективнија и уравнотеженија је сама Сташа Зајовић, "оснивачица и координаторица Жена у црном"12. "Ми смо се од првог дана српске агресије", објашњава Зајовићева, "јавно супротстављале злочиначким подухватима режима који је наступао у име читаве заједнице. И који је, не треба то да заборавимо, у једном моменту имао већинску подршку становништва"13. И као што су "злочиначки подухвати", током деведесетих, уживали "већинску подршку становништва", тако и сада "нема више од 10 до 15 посто становништва које је спремно на оздрављење друштва"14. "Тек када се број оних који устрајавају на континуитету са злочиначком прошлошћу сведе испод једне петине, моћи ћемо да говоримо како је процес оздрављења Србије успешно приведен крају", вели Зајовићева15. А до тога је још дуг пут, посут разним НВО саопштењима, НВО грантовима и НВО наградама.

Наравно, објективна и уравнотежена, Зајовићева упозорава да нису сви злочини исти. То је зато што су Срби били агресори, па су њихови злочини, по дефиницији, кудикамо већи од злочина бранилаца. "Треба разликовати позицију жртава злочина и агресије од позиције припадница заједнице у чије име су злочини почињени", подучава Сташа Зајовић. "Нама у Србији је морално и људски много једноставније осуђивати све злочине почињене са српске стране, него што је родбини жртава српских злочина могуће да виде како се и у одбрамбеним ратовима могу чинити злочини"16. Док Зајовићева, дакле, има пуно разумевања за све оне у Хрватској и Босни који негирају злочине над Србима, или их недовољно осуђују, дотле "за нас (Жене у црном – А. С) сваки грађанин и грађанка Србије који се не дистанцирају од тога (од српских злочина – А. С), а то су огромни злочини, представља део културе саучесништва у злочинима"17. Дакле, по рачуници саме "оснивачице и координаторице" ове НВО, 85 посто грађана Србије су заправо "саучесници (српских злочина), а то су огромни злочини".

Као промотера те "културе саучесништва у злочинима" Зајовићева посебно истиче Српску православну цркву. СПЦ је, каже она, "након одласка Милошевића попунила идеолошку и духовну празнину насталу пропашћу милошевићевско-шешељевског пројекта Велике Србије"18. СПЦ, објашњава даље наша оснивачица, проповеда да "православни хришћани смеју убијати оне који нису Срби: заповест `Не убиј!` односи се искључиво на Србе, а не и на друге"19. И данас, упозорава она, "великодостојници СПЦ на различите начине угрожавају мир. Уместо да мир за њих буде највиши етички и морални принцип, они својим деловањем стално потврђују тезу да је рат неминован и да на овом простору у последњих 200 година треба да се ратује јер је сваких 14 година вођен један рат"20. Уз СПЦ, алармира Зајовићева САД и ЕУ, "у Србији су проблем институције, национална интелигенција, медији, универзитет"21. Сви они производе национализам и културу саучесништва. Зато, логичан закључак се сам намеће: очистимо Србију од "реметилачки чимбеника" из "СПЦ, институција, националне интелигенције, медија, универзитета..."!

Посебно су објективни и уравнотежени погледи Сташе Зајовић по питању Косова и Републике Српске. "Елита у Србији мора да престане да претендује на такозване српске земље", каже она, "и да се уоквири у своје границе. РС није српска земља, није саставни део Србије. Није ни Косово ни Црна Гора. (...)Србија мора да се стави у своје границе. Нема велике Србије. Косово није Србија, оно је независно"22.

Када су Сташу Зајовић питали да прокоментарише састав нове Владе Србије, она је одговорила: "Ужас! То је ударац нама који се већ 17 година боримо против ратне политике Слободана Милошевића. Ово је континуитет Милошевићеве политике, (...)а то је политика пљачке, ескадрона смрти"23. "Ужас!", кажемо и ми за владу чији министар оваквој политичкој личности додељује награду. Јер, какве то нарочите заслуге имају "Жене у црном" и против какве су се то "дискриминације" оне избориле у 2008. години да сада министар Чиплић учествује у њиховом награђивању? Сва њихова "борба" састојала се у издавању саопштења у којима су заступале екстремне политичке ставове. Сав њихов "пацифизам" састојао се у понављању општих места ратне пропаганде, са једином разликом што та ратна пропаганда није српска, већ хрватска, муслиманска и америчка. Како такве екстремисте и ратне пропагандисте може да награђује један српски министар – осим ако и он потајно не мисли што и они?

Јер, заиста, ако некога награђујете буквално низашта, човек не може а да помисли да је то због његових политичких ставова. Онда је такође оправдано закључити да можда и ви имате сличне политичке ставове. Дакле, вероватно и сам министар Чиплић мисли, као Жене у црном, да је рат у Босни и Хрватској само резултат "српске агресије", да су 85 посто грађана Србије "саучесници огромних српских злочина", да "СПЦ проповеда да православни хришћани смеју убијати оне који нису Срби", да "Србија мора да се стави у своје границе, а да Косово није Србија", итд? Вероватно и сам министар Чиплић мисли, као и бледолики Грухоњић, да Војводина треба да буде (кон)федерална република и да је "тешко веровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору"?

Можда Чиплић све то и сам потајно мисли (као, уосталом, и цела "другосрбијанско-војвођанска" фракција Демократске странке), само се не усуђује то јавно да каже? Зато он трчи на доделу ове НВО награде. Зато он преузима улогу конферансијеа. Зато он ставља ловоров венац на главу великомученика Грухоњића и премудре Зајовићеве, поносан што је део њиховог друштва, што је и он део "еврореформских" и "денацификаторских" снага, све се надајући да ће га, као министра, Грухоњић и Зајовићева похвалити код својих страних пријатеља...

Када један министар уради овакву ствар, онда је то, на симболичком нивоу, добар показатељ докле је стигао својеврсни културни преврат у овој држави. То је од једнаке симболичке важности као и недавно додељивање 3.000 евра контроверзном геј порталу "Квирија", од стране Министарства културе24. Институције и ресурси ове државе, установе и новац овог народа, стављени се у погон тако да раде директно против интереса ове државе и народа. Грађани Србије сада могу јасно да виде до које фазе је стигло "културно преузимање " Србије. Србија се више не "денацификује" и "еурепеизира" из страних пропагандно-обавештајих фондова. Србија се, сада, кроз српске институције, а о трошку српских пореских обвезника, "ослобађа" од историје, идентитета и културе. Порез који сви плаћамо одлази на систематско подривање основних вредности и основних националних интереса. У случају Чиплића, Грухоњића и Зајовићеве – на подршку најсировијем антисрпском национализму, сецесионизму и култури негативних стереотипа о Србији и Србима.

Да ли су за то гласали грађани Србије у мају 2008? Они су, изгледа, доста наивно мислили да свој глас дају за "европски стандард" и "европске пасоше". Сада испада као да су гласали за сецесионистички Статут Војводине, за државно донирање "Квирије" и за министарско награђивање Грухоњића, "оснивачица" и "боркиња". Ко нас је то преварио, ко нас је све, тако европски, "израдио"? Или је цела та превара од самог почетка и у тој мери била део "евро-атлантских интеграција", да само слеп или наиван човек није могао а да је не уочи?

(Краћа верзија текста објављена је у "Печату", бр. 48)