Kulturna politika | |||
Mnogo smo mali |
ponedeljak, 11. jul 2011. | |
Zamislite tenisera koji u jednoj godini osvoji Australian Open, odbrani titulu na Rolan Garosu, zbog povrede (istezanja mišića potkolenice) preskoči Vimbldon – ali pobedi na Otvorenom prvenstvu Amerike. I sve to ponovi i sledeće godine. I još, naravno, za sve to vreme bude prvi reket sveta. Da li je ovo tekst o Novaku Đokoviću? Ne. Ma koliko mu autor teksta želeo ovakve uspehe ipak kada se piše o tenisu, ne mora ovaj nacionalni junoša biti uvek glavni glumac. Ko je vlasnik svih onih nabrojanih uspeha koji deluju tako neverovatno? Kako li je sretna zemlja koja ima takvog sportistu? Koliko parkova ispred Narodne skupštine bi takav jedan atleta napunio kada dolazi da otadžbini donese pune ruke trofeja, koliko reklama bi snimio, sa koliko se predsednika sastao, koliko bi se dokumentaraca napravilo? Da li zvuči čudno da je jedan takav sportista pre "samo" dvadeset godina branio boje naše države?! Reč je o – Moniki Seleš. Mali dodatak – godinu dana kasnije osvojila je i treće Otvoreno prvenstvo Australije a njen skor na Grand slem turnirima bio je 55-1. Tako je bilo te davne 1991. Dvadeset godina kasnije drugi teniser koji pod našom zastavom osvaja najveće teniske turnire jeste svojevrsna sportska "ikona", pred kojom se klanjaju čak i oni koji su reket videli samo na televiziji ili u izlogu ili pak oni koji ne pamte "stara dobra vremena". U slatkorečivom zanosu neretko se otimaju i izjave o najboljem srpskom sportisti svih vremena. Nekoliko je razloga za ovakvu neodmerenost. Prvo, uspeh Novaka Đokovića bez sumnje je fantastičan. Osvojiti Vimbldon u teniskoj karijeri garantuje besmrtnost i puno je onih kojima je to ostao nedosanjani san. Postati broj jedan na svetu je, bar u Novakovom slučaju, logičan sled događaja, jer je u trci trojice najboljih tenisera današnjice postalo izvesna da jednom i naš reprezentativac mora doći na red da se popne na tron. Koliko dugo će tu biti nije toliko bitno. Sigurno neće napasti rekord Federera od 285 nedelja na toj poziciji, ili Pita Samprasa sa jednom nedeljom više, ali ako se tu zadrži do kraja godine – krunisaće na pravi način ovu sezonu onako kako ju je i započeo. Analizirajući koliko je truda uložio, koliko je sezona potrošio zbog kikseva, predaje mečeva, umora, nepovoljnog žreba, plašeći se da je ovo prerani zenit njegove karijere i da će se teže održati na vrhu nego što se na njega popeo, može se u punom svetlu sagledati neverovatan uspeh Monike Seleš koja je, kao i Nole, ispred sebe imala dve, po mnogima, najbolje teniserke svih vremena – Štefi Graf i Martinu Navratilovu. Te daleke 1991. uspostavila je dominaciju kako na WTA listi tako i na Grand slem turnirima i jedino nije uspela da trijumfuje na travnatoj podlozi. Dakle, dostignuće koje Novaku možemo samo poželeti. Pa ipak, Monika nikada nije dočekana na način kao što je njen muški "naslednik". Nikada nije odigrala zvanični meč u domovini. Nikada nije bilo pesama spevanih u njeno ime i nije joj pripisivan nadimak "nacionale". Daleko od toga da bivša Juga nije bila ponosna na nju, da se nije buljilo u ekran strepeći da li će "čelična Švabica i njen muški forhend" biti ukroćeni ponovo. Ali, to je bio slatki dodatak u bogatoj sportskoj ponudi bivše nam zemlje. To je onaj drugi razlog predimenzioniranja Novakovog uspeha. On, jednostavno, nema pandana na srpskom sportskom meniju. Sem vaterpolista, mi ni u jednom "popularnom" sportu nismo favoriti, strah i trepet, noćna mora. Mala je ovo zemlja da bi imala dovoljno kapaciteta za tako nešto, reklo bi se. Ako se vratimo opet na tu famoznu 1991. može se doći do logičnog objašnjenja zašto su svi ti uspesi Monike Seleš prošli kroz nas gotovo nezapaženo. Jednostavno, bili smo navikli na uspehe. A i tenis tada, iako sa fantastičnim rezultatima kako u muškoj tako i u ženskoj konkurenciji, nije spadao u "najpopularnije" sportove. Naravno, neopravdano. Godine 1991. reprezentacija u fudbalu – koja je na Svetskom prvenstvu u Italiji penal lutrijom ispala od tada zvaničnog prvaka sveta Argentine – uspešno je započela kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Švedskoj i njih će završiti kao prva u grupi, a drugoplasiranu Dansku poslati da osvoji zlato umesto nje. Danas, naša reprezentacija gubi kao domaćin od Estonije i uspehom se smatra sam odlazak evropsku smotru. Iste, 1991, godine jugoslovenski šampion Crvena zvezda postala je i svetski klupski prvak. Danas, srpski šampion prolazi tri kvalifikacione utakmice da bi uopšte učestvovao u najelitnijem klupskom takmičenju, a osvajanje Lige šampiona odavno je rezervisano za bogate klubove sa Zapada. Godine 1991. košarkaška reprezentacija koju predvode Divac, Rađa, Kukoč, Paspalj kao svetski prvak iz Argentine dominira i u Rimu brani titulu evropskog vladara. Danas, ulazak u finale našeg mladog tima predstavlja čudo "Dudinih beba" i jedina je svetla tačka posle legendarnog Indijanopolisa. Dalje, 1991. "POP 84" ili "Jugoplastika" po treći put uzastopno osvaja Kup evropskih šampiona! Danas, srpski šampion kao cilj sezone postavlja ulazak u TOP 16, a ode li korak dalje više je stvar sportske sreće, čuda ili izuzetka koji potvrđuje pravilo da su apetiti i najvećih ex-yu klubova samo da prežive na evropskom tržištu. Rukometna reprezentacija 1991. bila je zvanično olimpijski bronzana i četvrta na svetu a Proleter iz Zrenjanina vice-prvak evrope. Te godine RK Zagreb postao je šampion SFRJ, a sledeće godine biće i najbolji klub starog kontinenta. Danas, rukomet u Srbiji jedva daje znake života. Možda će predstojeće Evropsko prvenstvo u našoj zemlji biti odlučujući zahvat u reanimaciji ovog nekada trofejnog sporta. Ova nepregledna niska značajnih uspeha jugoslovenskog sporta pre dve decenije i suša srpskog sporta današnjice razlog je zašto Novakova londonska kruna tako jasno sija. Pustinja – koju su u srpskom sportu napravila tranzicija, loš menadžament, kolonijalno ponašanje bogatih klubova, nezainteresovanost države da zaštiti ovaj "prirodni" resurs – ostavila je ovog tenisera usamljenog i bez konkurencije ko bi mogao poneti srpsku trobojku na otvaranju predstojeće Olimpijade. Pre samo jedne decenije baštinili smo poslednje darove plodonosne jugoslovenske sportske industrije. Imali smo vedete u najboljim fudbalskim klubovima (Mijatović, Jugović, Mihajlović...), bili smo evropska noćna mora u košarci (Đorđević, Danilović, Bodiroga...), jedini konkurenti Mađarima u bazenu (Vujasinović, Ikodinović, Šapić...), najbolji igrač sveta u odbojci bio je naš kapiten a tek tada se stvarao neko ko će ga možda i preteći (Vladimir i Nikola Grbić, Ivan Miljković...). Te 2001. spojili smo triplu krunu – bili smo evropski prvaci u košarci (Turska), vaterpolu (Slovenija) i odbojci (Češka). Danas takvi uspesi su retkost, a jedini čuvari te pobedničke vatre su srpski delfini. Upravo zbog tog deficita Đokovićev uspeh izgleda tako velik, zbog nedostataka na drugim poljima mi ga gledamo kroz drugu dioptriju i čini nam se većim nego što jeste – jer je naša potreba za uspehom velika. To nas još drži u uverenju da možemo da se nadmećemo sa najboljima makar na teniskoj travi ako ne na fudbalskoj, makar na teniskom betonu ako ne na košarkaškom parketu, makar na teniskoj šljaci ako ne na odbojkaškom tarafleksu, zaboravljujući da će na Olimpijadi možda već posle prve nedelje takmičenja Nole ostati sam da brani boje našeg nekada moćnog sporta. On i kolega iz DŽibutija. |