Много смо мали

Замислите тенисера који у једној години освоји Australian Open, одбрани титулу на Ролан Гаросу, због повреде (истезања мишића потколенице) прескочи Вимблдон – али победи на Отвореном првенству Америке. И све то понови и следеће године. И још, наравно, за све то време буде први рекет света.

Да ли је ово текст о Новаку Ђоковићу?

Не.

Ма колико му аутор текста желео овакве успехе ипак када се пише о тенису, не мора овај национални јуноша бити увек главни глумац.

Ко је власник свих оних набројаних успеха који делују тако невероватно?

Како ли је сретна земља која има таквог спортисту?

Колико паркова испред Народне скупштине би такав један атлета напунио када долази да отаџбини донесе пуне руке трофеја, колико реклама би снимио, са колико се председника састао, колико би се документараца направило?

Да ли звучи чудно да је један такав спортиста пре "само" двадесет година бранио боје наше државе?!

Реч је о – Моники Селеш.

Мали додатак – годину дана касније освојила је и треће Отворено првенство Аустралије а њен скор на Гранд слем турнирима био је 55-1.

Тако је било те давне 1991.

Двадесет година касније други тенисер који под нашом заставом осваја највеће тениске турнире јесте својеврсна спортска "икона", пред којом се клањају чак и они који су рекет видели само на телевизији или у излогу или пак они који не памте "стара добра времена".

У слаткоречивом заносу неретко се отимају и изјаве о најбољем српском спортисти свих времена.

Неколико је разлога за овакву неодмереност.

Прво, успех Новака Ђоковића без сумње је фантастичан. Освојити Вимблдон у тениској каријери гарантује бесмртност и пуно је оних којима је то остао недосањани сан.

Постати број један на свету је, бар у Новаковом случају, логичан след догађаја, јер је у трци тројице најбољих тенисера данашњице постало извесна да једном и наш репрезентативац мора доћи на ред да се попне на трон.

Колико дуго ће ту бити није толико битно. Сигурно неће напасти рекорд Федерера од 285 недеља на тој позицији, или Пита Сампраса са једном недељом више, али ако се ту задржи до краја године – крунисаће на прави начин ову сезону онако како ју је и започео.

Анализирајући колико је труда уложио, колико је сезона потрошио због киксева, предаје мечева, умора, неповољног жреба, плашећи се да је ово прерани зенит његове каријере и да ће се теже одржати на врху него што се на њега попео, може се у пуном светлу сагледати невероватан успех Монике Селеш која је, као и Ноле, испред себе имала две, по многима, најбоље тенисерке свих времена – Штефи Граф и Мартину Навратилову.

Те далеке 1991. успоставила је доминацију како на WTA листи тако и на Гранд слем турнирима и једино није успела да тријумфује на травнатој подлози. Дакле, достигнуће које Новаку можемо само пожелети.

Па ипак, Моника никада није дочекана на начин као што је њен мушки "наследник". Никада није одиграла званични меч у домовини. Никада није било песама спеваних у њено име и није јој приписиван надимак "национале". Далеко од тога да бивша Југа није била поносна на њу, да се није буљило у екран стрепећи да ли ће "челична Швабица и њен мушки форхенд" бити укроћени поново. Али, то је био слатки додатак у богатој спортској понуди бивше нам земље.

То је онај други разлог предимензионирања Новаковог успеха.

Он, једноставно, нема пандана на српском спортском менију.

Сем ватерполиста, ми ни у једном "популарном" спорту нисмо фаворити, страх и трепет, ноћна мора.

Мала је ово земља да би имала довољно капацитета за тако нешто, рекло би се.

Ако се вратимо опет на ту фамозну 1991. може се доћи до логичног објашњења зашто су сви ти успеси Монике Селеш прошли кроз нас готово незапажено.

Једноставно, били смо навикли на успехе.

А и тенис тада, иако са фантастичним резултатима како у мушкој тако и у женској конкуренцији, није спадао у "најпопуларније" спортове. Наравно, неоправдано.

Године 1991. репрезентација у фудбалу – која је на Светском првенству у Италији пенал лутријом испала од тада званичног првака света Аргентине – успешно је започела квалификације за Европско првенство у Шведској и њих ће завршити као прва у групи, а другопласирану Данску послати да освоји злато уместо ње.

Данас, наша репрезентација губи као домаћин од Естоније и успехом се сматра сам одлазак европску смотру.

Исте, 1991, године југословенски шампион Црвена звезда постала је и светски клупски првак.

Данас, српски шампион пролази три квалификационе утакмице да би уопште учествовао у најелитнијем клупском такмичењу, а освајање Лиге шампиона одавно је резервисано за богате клубове са Запада.

Године 1991. кошаркашка репрезентација коју предводе Дивац, Рађа, Кукоч, Паспаљ као светски првак из Аргентине доминира и у Риму брани титулу европског владара.

Данас, улазак у финале нашег младог тима представља чудо "Дудиних беба" и једина је светла тачка после легендарног Индијанополиса.

Даље, 1991. "ПОП 84" или "Југопластика" по трећи пут узастопно осваја Куп европских шампиона!

Данас, српски шампион као циљ сезоне поставља улазак у ТОП 16, а оде ли корак даље више је ствар спортске среће, чуда или изузетка који потврђује правило да су апетити и највећих еx-yu клубова само да преживе на европском тржишту.

Рукометна репрезентација 1991. била је званично олимпијски бронзана и четврта на свету а Пролетер из Зрењанина вице-првак европе. Те године РК Загреб постао је шампион СФРЈ, а следеће године биће и најбољи клуб старог континента.

Данас, рукомет у Србији једва даје знаке живота. Можда ће предстојеће Европско првенство у нашој земљи бити одлучујући захват у реанимацији овог некада трофејног спорта.

Ова непрегледна ниска значајних успеха југословенског спорта пре две деценије и суша српског спорта данашњице разлог је зашто Новакова лондонска круна тако јасно сија.

Пустиња – коју су у српском спорту направила транзиција, лош менаџамент, колонијално понашање богатих клубова, незаинтересованост државе да заштити овај "природни" ресурс – оставила је овог тенисера усамљеног и без конкуренције ко би могао понети српску тробојку на отварању предстојеће Олимпијаде.

Пре само једне деценије баштинили смо последње дарове плодоносне југословенске спортске индустрије.

Имали смо ведете у најбољим фудбалским клубовима (Мијатовић, Југовић, Михајловић...), били смо европска ноћна мора у кошарци (Ђорђевић, Даниловић, Бодирога...), једини конкуренти Мађарима у базену (Вујасиновић, Икодиновић, Шапић...), најбољи играч света у одбојци био је наш капитен а тек тада се стварао неко ко ће га можда и претећи (Владимир и Никола Грбић, Иван Миљковић...).

Те 2001. спојили смо триплу круну – били смо европски прваци у кошарци (Турска), ватерполу (Словенија) и одбојци (Чешка).

Данас такви успеси су реткост, а једини чувари те победничке ватре су српски делфини.

Управо због тог дефицита Ђоковићев успех изгледа тако велик, због недостатака на другим пољима ми га гледамо кроз другу диоптрију и чини нам се већим него што јесте – јер је наша потреба за успехом велика.

То нас још држи у уверењу да можемо да се надмећемо са најбољима макар на тениској трави ако не на фудбалској, макар на тениском бетону ако не на кошаркашком паркету, макар на тениској шљаци ако не на одбојкашком тарафлексу, заборављујући да ће на Олимпијади можда већ после прве недеље такмичења Ноле остати сам да брани боје нашег некада моћног спорта.

Он и колега из Џибутија.