Културна политика | |||
"Ноћ књиге" или "смрт књиге" - питање је сад |
четвртак, 20. децембар 2012. | |
Код нас у Србији већ неколико година говори се о појединим културним манифестацијама којима се дају имена „Ноћ књиге“, Ноћ музеја“, „Ноћ позоришта“,“Ноћ биоскопа“ итд. Све су то изузетно лоши називи и имају лоше значење у српском језику. Ако се добро сећам, то се почело преузимати с „културног“ и „напредног Запада“ без упуштања у то да ли је то добро преведено и да ли је усаглашено са значењима у српском језику. То је по оној логици: „Све што је са Запада добро је за Србију“. Размислимо какво је значење синтагми/назива манифестација у култури: „Ноћ књиге“, „Ноћ музеја“, „Ноћ позоришта“... Шта то може да значи? Може свашта да значи, а ништа лепо и добро. Кад се у српском језику каже „ноћ нечега“, то је негативно. Зашто. Историја и живот нас томе уче. Људи се одавно боје ноћи и мрака. Не без разлога. У прошлости, а богами и данас, много чешће се сва зла чине ноћу него дању, јер је у тами, на неосветљеним местима теже открити починиоца зла. Зато се и убиства, далеко било, и силовања, далеко било, дешавају ноћу да би се избегле осуде и казне. Зато кад се каже „Ноћ књиге“ исто је као када бисмо казали „Смрт књиге“. У духу нашег језика и у складу с позитивним значењем било би исправно и лепо или макар много исправније и боље назвати ту манифестацију у славу књиге: „Књига ноћу“. Једино се тако може дати право значење и ефекат те манифестације која је посвећена књизи, популарисању књиге, читању књига и сл. „Ноћ књиге“, дакле, код нас је јако лоше преведен термин. И то је јако лош назив за културне манифестације у Србији. Не знам да ли ће ме чути одговорни за овакве називе културних догађаја, али моје је да на то скренем пажњу. А то што наше институције које те „Ноћи књиге“ организују и рекламирају на неуставном писму у српском језику, посебна је прича. То је знак да се у Србији и даље масовно преко институција крши Члан 10 Устава Србије и већинска народна воља да су по Члану 10 Устава Србије „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Код нас се, нажалост, већ шест година од Устава Србије примењује и даље већински у пракси Члан 12 Устава Хрватске, што је незабележен случај у свету изван Србије. Свуда другде званично се користи језик дотичне државе и писмо у дотичном језику. За Србију и српске институције и власт још не важи устав Србије у Србији. |