"Noć knjige" ili "smrt knjige" - pitanje je sad

Kod nas u Srbiji već nekoliko godina govori se o pojedinim kulturnim manifestacijama kojima se daju imena „Noć knjige“, Noć muzeja“, „Noć pozorišta“,“Noć bioskopa“ itd.

Sve su to izuzetno loši nazivi i imaju loše značenje u srpskom jeziku.

Ako se dobro sećam, to se počelo preuzimati s „kulturnog“ i „naprednog Zapada“ bez upuštanja u to da li je to dobro prevedeno i da li je usaglašeno sa značenjima u srpskom jeziku. To je po onoj logici: „Sve što je sa Zapada dobro je za Srbiju“.

Razmislimo kakvo je značenje sintagmi/naziva manifestacija u kulturi: „Noć knjige“, „Noć muzeja“, „Noć pozorišta“... Šta to može da znači?

Može svašta da znači, a ništa lepo i dobro. Kad se u srpskom jeziku kaže „noć nečega“, to je negativno. Zašto. Istorija i život nas tome uče. Ljudi se odavno boje noći i mraka. Ne bez razloga. U prošlosti, a bogami i danas, mnogo češće se sva zla čine noću nego danju, jer je u tami, na neosvetljenim mestima teže otkriti počinioca zla. Zato se i ubistva, daleko bilo, i silovanja, daleko bilo, dešavaju noću da bi se izbegle osude i kazne. Zato kad se kaže „Noć knjige“ isto je kao kada bismo kazali „Smrt knjige“.

U duhu našeg jezika i u skladu s pozitivnim značenjem bilo bi ispravno i lepo ili makar mnogo ispravnije i bolje nazvati tu manifestaciju u slavu knjige: „Knjiga noću“. Jedino se tako može dati pravo značenje i efekat te manifestacije koja je posvećena knjizi, popularisanju knjige, čitanju knjiga i sl. „Noć knjige“, dakle, kod nas je jako loše preveden termin. I to je jako loš naziv za kulturne manifestacije u Srbiji.

Ne znam da li će me čuti odgovorni za ovakve nazive kulturnih događaja, ali moje je da na to skrenem pažnju.

A to što naše institucije koje te „Noći knjige“ organizuju i reklamiraju na neustavnom pismu u srpskom jeziku, posebna je priča. To je znak da se u Srbiji i dalje masovno preko institucija krši Član 10 Ustava Srbije i većinska narodna volja da su po Članu 10 Ustava Srbije „u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo“. Kod nas se, nažalost, već šest godina od Ustava Srbije primenjuje i dalje većinski u praksi Član 12 Ustava Hrvatske, što je nezabeležen slučaj u svetu izvan Srbije. Svuda drugde zvanično se koristi jezik dotične države i pismo u dotičnom jeziku. Za Srbiju i srpske institucije i vlast još ne važi ustav Srbije u Srbiji.