Ослобођење Старе Србије 1912. године

Први балкански рат 1912-1913. године спада у оне историјске догађаје на које је незаслужено пала тама заборава. Томе је вероватно допринела и бурна историја потоњих деценија 20. века, али и својеврсно обезвређивање тековина овога рата. Ослобођење Старе Србије и Македоније као и осталих неослобођених балканских области, представљало је историјску и цивилизацијску прекретницу не само у историји српског и осталих балканских народа већ, несумњиво, и у историји Европе. Било је то окончање дуге борбе за ослобођење Средње и Југоисточне Европе од османске власти, која је, кад је Европа у питању, започела после пораза великог везира Кара Мустафе под Бечом 1683. године а завршила се Првим балканским ратом 1912/13. године. Срби су у тој великој борби предвођеној Светом лигом били увек на страни европске коалиције плаћајући то, поред бројних жртава и страдањем своје културне баштине, у првом реду својих цркава и манастира, али и великим егзодусима из старосрпских области крајем 17. и почетком 18. века, под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Савезничке стране су се у међувремену мењале, па су некадашњи предводници антиосманског фронта, као што је Хабсбуршка монархија, од почетка 19. века постали савезници Османског царства у борби против ослободилачког покрета српског народа. У томе је својеврстан парадокс српске и балканске историје — напори за ослобођењем и тежња за реинтеграцијом у европске друштвене и културне токове, наилазили су на отпор управо у тој Европи, пре свега Средњој Европи на челу са Аустро-Угарском. Уосталом, српска национална мисао и тежња за ослобођењем и уједињењем подстакнути су у великој мери европским национализмом, пре свега националним покретима Немаца и Италијана.

Први балкански рат 1912/13. и ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније нису дошли изненада, није то био само стицај историјских околности, већ дуго негована мисао у свим деловима српског друштва. Нема готово ни једног значајнијег српског песника или писца, или уметника, на пример, до 1912. године који се различитим жанровима — драмом, епом, песмом, историјским романом — није огледао у старосрпским, на првом месту косовским темама и митовима: од Захарија Орфелина и Доситеја Обрадовића, преко Лукијана Мушицког, Стерије, Симе Милутиновића Сарајлије, Његоша, Бранка Радичевића, Петра Прерадовића, Јакова Игњатовића, Љубе Ненадовића, Марка Миљанова, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава и Драгутина Илића, Стевана Сремца па све до Алексе Шантића, Дучића, Ракића, Симе Пандуровића и многих других. Јован Јовановић Змај је, на пример, оставио у цртежу Пројекат за споменик на Косову[1]. Од 1804. па до 1912. није било ниједног српског државника нити политичког вође, нити једне политичке партије, у чијим политичким мислима или политичким програмима није стајала мисао о Косову и Старој Србији и њиховом ослобођењу.[2]Постојала су различита виђења простора и граница Старе Србије. Вук Карацић у своме Српском рјечнику, објављеном у Бечу 1852. године, на пример, Стару Србију види као земљу „народа нашега с ону страну Старе планине. У гдјекојијем мјестима Старе Србије, као н.п. у Метохији говори се и данас чисто Српски, а у многима се заноси мало на Бугарски“.[3] У науци се крајем 19. и почетком 20. века искристалисало становиште да се под Старом Србијом сматрају области Старе Рашке (покрајине „између Кома, Дурмитора и Новог Пазара“, како пише Јован Радонић), Косово и Метохија, као и Кумановско-скопско-тетовска област.[4] Процес дуготрајног распадања Османског царства погодовао је свеопштој анархији и насиљима над православним српским и уопште хришћанским становништвом Југоисточне Европе настањеним у европском делу Царства. О томе сведочи огромна објављена и необјављена историјска грађа, како домаћа тако и страна. Наслови дела дечанског архимандрита Хаџи Серафима Ристића Плач Старе Србие (Земун 1864) или Србина Србиновића (Ивана Иванића) Из најцрње Европе, убиства, пљачке, отимачине и зулумиу Старој Србији, Арнаутлуку, Дебру и Маћедонији (Београд 1896) довољно говоре сами за себе. О готово свакодневном терору и насиљима поред многе друге грађе сведочи и британска дипломатска преписка с почетка 20. века. Тако, на пример, британски дипломата Јанг у извештају своме шефу Ленсдауну од 9. септембра 1901. изричито констатује: „Стара Србија је још увек немирна област због безакоња, освете и расне мржње Албанаца.“[5]Све су ово били општи политички, социјални и друштвени разлози да две српске државе — Србија и Црна Гора, заједно са Бугарском и Грчком, крену 1912. године у ратну акцију ради ослобођења својих сународника од османске власти. Политика балканског савеза је овога пута дала резултате, за разлику од више таквих покушаја током претходних деценија.

У складу са ратним планом Краљевине Србије војне снаге су биле груписане у пет одвојених групација на пет различитих праваца према територији Старе Србије. Врховни командант био је краљ Петар I Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде генерал, доцније војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал, касније такође војвода, Живојин Мишић. До детаља је припремљен план концентрације и стратегијског развоја борбених групација. Главну ударну снагу чинила је Прва армија под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, јачине 126.000 војника од којих 90.000 бораца. С обзиром да је Моравско-вардарско бојиште сматрано главним, снаге Прве армије концентрисане су на простору Врањског Поморавља са задатком да наступају између Скопске Црне Горе и Козјака у правцу Овчег Поља и у садејству са крилним армијама туку главне непријатељске снаге управо на Овчем Пољу где је српска Врховна команда очекивала главну битку са турском Вардарском армијом. Друга армија под командом генерала Степе Степановића, јачине 61.000 војника, од којих 45.000 бораца, имала је у свом саставу Тимочку дивизију првог позива и бугарску Седму Рилску дивизију (Срба је било 28.650 а Бугара 32.350), као и армијску артиљерију. Концентрисана на територији Ћустендил-Дупница имала је задатак да наступа криворечким и брегалничким правцем и да као српско лево крило дејствује против десног крила турске главне групације. Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића, јачине 67.000 војника, од којих 50.000 бораца, била је организована у две групе: Топличку (45.000 војника) и Медвеђску (22.000 војника). Имала је задатак да, наступајући из долине река Топлице и Медвеђе, заузме Приштину, разбије непријатељске снаге у области Косова, осигуравајући тиме бок и позадину главне Прве армије, као и да, под претпоставком да ће доћи до одсудне битке на Овчем Пољу, наступањем са Косова према Скопљу чини десно крило српских главних снага. Ибарска војска под командом генерала Михаила Живковића, јачине 22.000 војника, од којих 17.500 бораца, прикупљена у рејону Рашке, имала је задатак да наступајући ибарским правцем заузме Нови Пазар, а затим преко Косовске Митровице наступа у правцу Метохије и да садејствујући са црногорском војском, ослобађа крајеве око Пећи и Ћаковице. Јаворска бригада, под командом потпуковника Миливоја Анђелковића, имала је у свом саставу 12.000 војника, од тога 8.500 бораца. Прикупљена у рејону села Кушићи изнад Ивањице имала је задатак да се ту задржи у одбрани, због неизвесности у погледу држања Аустро-Угарске, а затим да са Јавора наступа према Сјеници, Пријепољу и Пљевљима. Главни војностратегијски задатак Ибарске војске и Јаворске бригаде био је да разбијањем непријатељских снага у области Старе Рашке, елиминишући коридор који је деценијама раздвајао Србију и Црну Гору, осигурају позадину главних српских снага, нарочито бок и позадину Треће армије.[6]

Главне турске снаге на балканском ратишту, Источна војска, биле су усмерене на Тракију, док су на западном делу балканског ратишта концентрисане снаге мање јачине у саставу турске Западне војске. На оба фронта предвиђена су офанзивна дејства. Командант турске Западне војске био је Али Риза-паша, док је командант Вардарске армије која је наступала у правцу српске Прве армије био Зеки-паша. Командант Вардарске армије добио је наредбу да предузме офанзиву према српској Првој армији и да тукући непријатеља на линији Овче Поље — Куманово спречи наступање српске војске према Куманову, а у сваком случају да одсудно брани Скопље и Штип.[7]

КраљПетар I Карађорђевић је 18. октобра 1912. у Нишу објавио рат Турској, обраћајући се прокламацијом српском народу: „Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва — каже се у прокламацији — па с тим и судбину Старе Србије, те славне али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе, старих краљева и царева, где су славне Немањићке престонице: новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен, где живе наша браћа по крви, по језику, по обичајима, по народној свести жељама и тежњама. Освајачка и непријатељска отоманска влада истребљује већ вековима ову нашу браћу.“ Говори се, даље, о убијању Срба, одвођењу у Азију, и „до последњег дана“ насилном расељавању, турчењу „женскиња и мушкиња“ непризнавању вере, језика и имена српског; говори се о „разоравању Старе Србије“ и под новом „уставном владавином“, мислећи на младотурски режим, који је каже се, прегнуо да и „економски сатре Србе“. Ово неиздрживо стање, стоји даље у Краљевој прокламацији, „гонило је стотинама година Србе да се селе из Старе Србије, а од последњега нашега рата с Турском сваке године прелазе у нашу Краљевину хиљаде очајних и голих бегунаца. Њих је данас препуна Србија“. Истиче се, поред осталих проблема, и одбијање Порте да дâ одобрење за грађење железничке пруге од границе Србије до Јадранског мора. „Моја ће војска у Старој Србији — истиче краљ Петар — поред хришћана затећи и Србе муслимане који су нама тако исто драги а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима и срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима“.[8] Одмах по објави рата Краљ је прешао у Врање одакле је пратио операције војске, а касније у Скопље — након његовог ослобођења.

Нешто раније, пре објаве рата од стране Србије, учинио је то исто на Цетињу 9. октобра и црногорски краљ Никола у чијој прокламацији се поред осталог каже: „Црногорци! Тужни вапај који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће не може се даље подносити. Онамо жалосно кољу не само људе него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се робље потуца по горама и око згаришта својијех домова кликујући вас да га заштитите и избавите. Дужност и љубав рода налажу вам да похитате браћи у помоћ.“ Своју објаву рата Турској краљ Никола завршава следећим речима: „Нека се благословом Божијим и Светог Петра остваре снови из моје младости кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске груди вјером да оружани морамо поћ: онамо, онамо, за брда она!“[9]

Србија и Црна Гора ушле су у рат за ослобођење Старе Србије са великим друштвеним полетом, са вером да је дошао час за остварење једне велике националне мисије. Покренуло се цело друштво, сви његови слојеви, готово сва интелигенција. Бројни су примери такве ангажованости. Познати српски научник академик Јован М. Жујовић, бивши министар, једно време и председник Српске краљевске академије, упутио је на почетку рата писмо председнику владе Николи Пашићу. Писмо је врло уверљива илустрација стања друштвене и родољубиве свести, карактеристична за српску водећу интелигенцију почетком 20. века. Доносимо га овде у целини:

Драги Председниче,

Првог дана мобилизације дошао сам у Београд, а другог се јавио окружној команди, где ми рекоше да због година немам нити ћу имати какве личне војне обавезе. Дадох комору коњску и воловску. Помогох шест седам војних обвезника, сељака, да оду на бојно поље. На бојиште отпратих брата и пет рођених синоваца. Дадох на два три места прилог за ратнике и рањенике.

Али, поред радости од наших војних успеха све једнако ме нешто тишти: што сам сада ја овако мало користан, па осећам потребу да бар са ово мало имања што сам га сачувао, будем од помоћи нашој Отаџбини.

Молим те, дакле, да за нашу ратну касу примиш овај прилог од 12 хиљада динара које имам код Управе фондова. Нека га Министарство Војно употреби на које хоће циљеве.

Исто тако осећам потребу, да ти учиним ову изјаву: ако би држави у овом рату затребало да чини позајмице у земљи ја јој стављам на расположење цело моје имање, и покретно и непокретно, и очевину и уштеђевину.

Твој Јован М. Жујовић[10]

Један други велики српски научник, филолог, академик Љубомир Љуба Стојановић, бивши председник Владе, пошао је у рат са Ибарском војском и са њом прошао све крајеве које је она пролазила.[11] У рат су кренули многи други млади српски интелектуалци — песници, књижевници, научници. Косовска идеја стајала је у темељима националног осећања и мишљења српских генерација 19. и почетка 20. века. Пуковник Милутин Д. Лазаревић, писац вишетомног дела Наши ратови за ослобођење и уједињење, с правом је указао на то стање духова: „Косово! Реч, чији тадашњи чаробни утицај на народне масе тешко да ће моћи да схвате доцнија покољења".[12]

Српска војска је у овоме рату показала изразиту војничку супериорност у односу на противника и мотивисаност за борбу. Недовољна ефикасност уочљива је била у раду обавештајне, а нарочито извиђачке службе. Ток ратних операција приказујемо овде у кратким цртама. Ибарска војска прешла је границу 19. октобра док су Прва, Друга и Трећа армија то учиниле 20. октобра 1912. године. Одлучујуће битке водиле су се на правцу дејства Прве армије, и то прво, Кумановска битка 23-24. октобра, а касније током новембра Битољска битка. Напад турске Вардарске армије на правцу наступања Прве армије био је изненађење за српску Врховну команду јер се очекивало да ће се главна битка водити на простору Овчег Поља. Иако су са српске стране у борби 23. октобра учествовале само две дивизије турски напад се завршио потпуним неуспехом. Другог дана битке 24. октобра, Прва армија је тукла и одбацила Вардарску армију чиме је био решен исход Кумановске битке. Командант Прве армије ушао је у ослобођено Скопље 25. октобра у поподневним часовима.

Пошто је српска Врховна команда утврдила да се турска Вардарска армија повлачи према Битољу, донета је одлука да се главнина снага упути у том правцу. Иако је сама Битољска операција трајала двадесет и четири дана, у чијој су првој етапи српске снаге потукле Вардарску армију на гребену Бабуне и у борбама код Кичева и Алинца, овладавши, на другој страни, долином Вардара до Ћевђелије, сама Битољска битка трајала је неколико дана, 17-19. новембра 1912. године. Битољ је коначно био осло-бођен 19. новембра. После ослобођења Ресена и уласка у Лерин, где су се сусрели са грчком војском, делови Прве армије наставили су дејства даље у сливу Црног Дрима и долине реке Шкумбе у Албанији. Почетком децембра заузет је Елбасан. Дужност команданта Прве армије тих дана преузео је од престолонаследника Александра генерал Павле Јуришић Штурм.

Друга армија је у свом наступању овладала рејоном Криве Паланке и избила на Страцин, да би затим настављајући дејство у долини Брегалнице ослободила Кочане, а потом ушла у борбе са непријатељем у долини Струме. У духу наређења своје Врховне команде генерал Степа Степановић се са Тимочком дивизијом првог позива и Дунавском дивизијом другог позива ставио на располагање бугарској Врховној команди и учествовао у дугој и тешкој опсади Једрена и коначном паду једренске тврђаве 26. марта 1913. године.

Трећа армија је после ослобођења Приштине 22. октобра и Косова у целини избила у долину Вардара 28. октобра и у духу ратног плана сјединила се са Првом армијом. Међутим, већ 30. октобра 1912. Врховна команда је одлучила да у извесној мери реорганизовану Трећу армију упути у Метохију како би се створила основа за продор у Албанију и излазак на Јадранско море. У међувремену један коњички дивизион Дринске дивизије другог позива под командом мајора Остојића, ојачан двема стрељачким четама, водом митраљеза и једним топом успео је да уђе у Призрен 30. октобра. Уз велики ризик од напада преосталих турских редовних трупа и албанског башибозука, служећи се разним врстама ратног лукавства, мајор Остојић је држао Призрен до уласка целе Шумадијске дивизије првог позива 3. новембра 1912. Два дана касније у Призрен је стигао и командант армије генерал Јанковић са својим штабом, оставши у њему све до маја 1913. године.

У складу са ратним планом и наредбом Врховне команде од 3. новембра, као и политиком Владе да се што пре крене кроз Албанију и изађе на Јадранско море, почетком новембра 1912. године из састава Треће армије формирани су Дринско-албански и Шумадијско-албански одред. Командант армије Јанковић тражио је од Врховне команде да се покрет у том правцу одложи „јер нема ни хлеба, ни фуражи, ни опанака“, али му је одговорено да крене што пре како би се брзим продором кроз Албанију и изласком на Јадранско море спречила интервенција великих сила и оне практично ставиле пред свршен чин.[13] У тешким борбеним дејствима кроз Албанију од 8. до 29. новембра српске снаге успеле су да овладају средњим и северним албанским приморјем заузимајући Љеш, Кроју, Тирану и Драч.[14]Врховна команда је послала Црној Гори 12 Крупових топова и одобрила учишће дела Приморских трупа у нападу на Скадар.

На другој страни, истовремено је текао процес ослобођења преосталих делова Метохије. Јединице Дринске дивизије другог позива у садејству са претходницом црногорских снага под командом бригадира Радомира Вешовића ослободиле су Ћаковицу 4. новембра. Снаге Ибарске војске ослободиле су Нови Пазар 23. октобра, чиме су створени услови за садејство са црногорском војском и наступање према Метохији. Такозвани Митровички одред Јаворске војске кренуо је из Новог Пазара и преко Рогозне стигао у Косовску Митровицу 27. октобра. У складу са наређењем Врховне команде Ибарска војска је 2. новембра наставила наступање према Пећи и 3. новембра увече стигла у ову варош. Међутим, Пећ је већ 30. октобра ослободио Источни одред црногорске војске под командом бригадира Јанка Вукотића. Ибарска војска је из Пећи наставила наступање према Ђаковици, али пошто је у међувремену сазнала да је Ђаковица ослобођена прикупила се у овој вароши и потом вратила за Косовску Митровицу, да би коначно била расформирана 25. фебруара 1913. Јаворска бригада је у складу са ратним планом, наступајући са Јавора прво ослободила Сјеницу 25. октобра а затим Пријепоље 27. октобра. У Пљевља је ушла 28. октобра, у која су одмах за Јаворском бригадом ушле јединице црногорског Прекотарског одреда, али су се споразумно повукле на леву обалу реке Ћехотине која је до краја 1913. била граница између двеју српских држава на овом простору.

Борбе на простору Албаније са турским трупама и албанским нередовним снагама, дојучерашњим турским верним савезницима, настављене су и првих месеци 1913. године. Током новембра 1912. српска војска у Албанији оперише још увек на турској државној територији. Падом Јањине 6. марта, Једрена 26. марта и Скадра 23. априла 1913. године практично су завршене војне операције Првог балканског рата. У Валони је 28. новембра 1912, истог дана када су српске трупе ушле у Тирану и Драч, проглашена независна Албанија што је у знатној мери изменило војно-политичке прилике. На интервенцију великих сила, на првом месту Аустро-Угарске, у априлу 1913. је почело повлачење српских Приморских турпа из Албаније, морем до Солуна а одатле железницом. Радило се, у сваком случају, о погрешној процени међународних прилика од стране водећих политичких личности Србије и непотребним борбеним дејствима на територији Албаније. Било је исувише много аргумената који су указивали на то да ће свака акција у том правцу наићи на жесток отпор од стране великих сила, нарочито Аустро-Угарске. Лондонски уговор од 30. маја 1913. окончао је рат између Турске и балканских држава, а Букурешким мировним уговором од 10. августа 1913, након Другог балканског рата, извршено је разграничење међу балканским државама.

Рат Србије против Турске и ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније имали су широк одјек у српском друштву, међу свим Србима, а једним делом и међу другим словенским народима. Много младих људи остало је на бојном пољу, међу њима већи број школованих — на почетку своје научне, дипломатске или књижевне каријере. На Куманову је, на пример, поред многих храбрих војника и официра — какав је био потпуковник Александар Глишић, погинуо резервни коњички наредник Владета Ковачевић, секретар Министарства иностраних дела, школован у Паризу, син јединац историчара академика Љубомира Ковачевића. Тих дана је на линији, од Медвеђе према Приштини, пао као комита студент Александар Живановић-Сања, такође син јединац Живана Живановића, државног саветника, бившег министра, писца познате Политичке историје Србије друге половине 19. века. У пристаништу Сан Ћованија погинуо је млади талентовани песник Сава Радовановић — приликом напада турског брода „Хамидија“ на бродове са српским трупама у пристаништу. Објављивао је у Делу и другим часописима. Једна од последњих његових песама носи наслов „Ноћ уочи борбе“, писана у Ђевђелији током рата. У ослобођено Пријепоље први је ушао резервни пешадијски поручник Драгиша М. Ђурић, филозоф, професор Београдског универзитета, Бранислав Нушић је прво био помоћник начелника Скопског а потом и први начелник Битољског округа. Сликарку Надежду Петровић срећемо као болничарку у Призрену. Ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније инспирисало је многе српске песнике и уопште људе од пера. У таква дела спадају, поред осталог, песме Јована Јовановића Змаја Турчину, Алексе Шантића Пјесма са Вардара, На обали Драча, Јутро на Косову, Призрене стари, Битољ, На мртвој стражи, Симе Пандуровића Црква Св. Спаса у Скопљу, Војнички растанак, Војислава Илића Млађег Скадарским херојима, Отац, Андре Гавриловића Покајање Мусића Стеве, Богдан од Дојрана, Сватови Милоша Војиновића, Дојчин, Владислава Петковића Диса По гробовима, Нашим херојима, Јована Дучића Брегалница и друге. Познати политичар, новинар и писац Јаша Томић оставио је за собом драгоцена сведочанства, у три књиге, о Првом балканском рату 1912/13. године, између осталих књигу Рат на Косову и Старој Србији 1912. године, објављену у Новом Саду 1913. године. Шетајући ослобођеним Призреном и околином („свуда само трагови некадањег сјаја и рушевине“) Томић се носталгично сећа стихова свога земљака Стерије:

Где је стари Призрен град,

Где је српска слава,

Где су били дворови,

Ту сад расте трава...

Књижевник из Далмације Иво Ћипико објавио је 1914. у Сарајеву књижицу Утисци из рата 1912. Ту је и низ других домаћих и страних сведочанстава.

Ослобођењем Старе Србије и Македоније отварала се нова историјска епоха од које се много очекивало. Догађаји током 20. века, па и почетком 21, обесмислили су једно велико друштвено и цивилизацијско прегнуће, враћајући „точак историје“ на времена која су претходила овом великом историјском догађају.

(Даница, српски народни илустровани календар за 2012, стр. 93-108)