Pevci nesloboda iz mračne prošlosti, pišite o slobodama 2012!

Postoje razdoblja opšte nemoći i vremena kada u ljudima nadvlada nagon smrti i razaralačke sile. Posle drevnih civilizacija, još je Empedokle govorio o dve suprotne sile u vasioni, sili razaranja i sili stvaranja, koje su mnogo kasnije u dubinskoj psihologiji prevedene kao nagon života i nagon smrti – Eros i Tanatos. U zavisnosti od toga šta je od njih i kada na delu, duševno zdravlje čoveka ili zajednice menja se nabolje ili nagore. Ni narodi, kao široki kolektivi, nisu toga pošteđeni, ali budući da prosta uopštavanja smatram neispravnim, govoriću ovde o psihologiji pojedinaca i manjih ili većih društvenih celina.

Psihološki podsetnik

Jedan od najprimitivnijih mehanizama psihološke odbrane koji odgovara prvobitnoj, nerazvijenoj etapi u intelektualnom i moralnom razvoju ličnosti jeste tzv. heteronomna moralna faza (nasuprot autonomnoj). Na ovom stupnju razvoja, ličnost je „moralna“ isključivo zbog straha od kazne, i čitavo njeno poštenje drži se jedino na želji da se izbegne kazna, zabrana ili povreda, ili na želji da se nekome dodvori.

Čim se pretnja kaznom ukloni, takav čovek regredira, pada na svoj nizak stupanj psihološkog funkcionisanja i iznova čini zlo. On je gotovo uvek situacioni prestupnik. Prave introjekcije, to jest pounutrenja Boga u ovakvom čoveku nema. Psihološki rečeno, u njemu nema univerzalno važećeg, a onda ni autonomnog slobodnog suđenja, te je takvo biće nesposobno da uopšti svoja moralna pravila, ili da ih primeni na sve ljude jednako. Njegov je moral u najboljem slučaju prevrtljiv, tj. funkcioniše na principu „nekada DA, nekada NE“. Čovek ga primenjuje kad mu se subjektivno učini da to tako treba, a ne primenjuje ga u obrnutom slučaju, i sve ovo bez ikakvog vezivnog tkiva sa stvarnošću. Tu nije u pitanju čak ni postojanje utilitarnog bentamovskog morala nasuprot deontološkom, hrišćanskom i kantovskom, humanističkom moralu, jer ovakav čovek nije sposoban ni za kakve apstrakcije. Kod njega je, prosto, na delu primitivno „MI pribežište“ u Zamjatinovom smislu reči „mi“, to jest osećaj opšte gregarne slabosti i podvijanja pod autoritet nečije gole fizičke (ne duhovne) sile i snage. U tome je Žan Pol Sartr, psihoanalitički, video potisnutu seksualnu želju slabog bića da fantazmatski „opšti“ s jačim od sebe, bilo da je to sopstvena zajednica ili neka strana sila. Cvijić, Dvorniković i Čajkanović rekli bi da je reč o plemenskom momentu kod ljudi koji ostaju zatvoreni u svom malom sigurnom kružiću (verovatno čak ne ni u krugu dvojke, nego u „krugu jedinice“), nemoćni da pogledaju visoko nebo iznad sebe, prepuno različitih i udaljenih zvezda.

Ali kada bi stvari bile ovako jednostavne, bilo bi lako i kliničarima, i psiholozima, i terapeutima. Njima je, međutim, vrlo teško da leče takve ljude, pogotovo ako je reč o starijim osobama, koje su davno ispale iz svih razvojnih stupnjeva, a u stvari zaostale na nižem stupnju razvoja, i tu se zauvek zakopali. Ako je takvih ljudi mnogo, pa čine čitav jedan mali „ukopani kolektiv“, to jest malu „moralnu ubuđalu baricu“, onda dobijamo školske primere „incestuoznog morala“ u nekoj društvenoj sredini ili zajednici. Tada se pribegava primitivnoj generalizaciji i takvi ljudi obično vešto pronađu amblem nekog stvarnog krivca za nešto, a onda od njega naprave imaginarnog krivca za sve. Tako u nas Srba dobijamo „osmanlijske turske osvajače, koji su krivi za sve“, pa zatim „Broza, koji je kriv za sve“, „Miloševića, koji je kriv za sve“ i slično. Bez obzira na realnu štetu od nekih stvari i događaja iz prošlosti u određenom vrlo preciznom kontekstu, one se ovde „hipostaziraju“ i daje im se novi život, nezavisno od starog konteksta. U takvim slučajevima posredi je uglavnom mešanje mehanizma projekcije i vraćanja u prošlost, tj. neuspelo i simptomatsko „izbacivanje stranog tela iz sebe“ (izbacivanje zla iz samoga sebe, ali u pogrešnom pravcu), dakle slepo i promašeno „povraćanje“ sopstvene nesigurnosti ili sopstvene prljavštine preko drugog objekta, drugoga bića, ili drugosti uopšte. U psihologiji i psihopatologiji ovo je poznato kao opšti mehanizam projekcije.Udružen s drugim lošim mehanizmima odbrane ličnosti, taj neuspeli simptomatski čin može da ima različite likove i profile.

Incestuozni moral i pogodak tačno ispod mete (loši mehanizmi odbrane ličnosti)

Mehanizmi odbrane ličnosti jesu nesvesni činovi i procesi u psihologiji kojima se svi mi štitimo od povreda, ili od potpunog raspada svoga Ja. Ovim procesima automatski pribegavamo svi, ali relativno zdrave ličnosti i zdravi kolektivi pribegavaju im povremeno, dok im bolesne ličnosti i bolesni kolektivi pribegavaju stalno, ne praveći razliku između zamišljenog i stvarnog sveta. Samo dva mehanizma odbrane ličnosti jesu zdravi i koriste ih uglavnom stvaraoci i daroviti ljudi: vrhunska sublimacija (svi koristimo niže oblike sublimacije da bismo od životinje postali ljudsko biće) i tzv. regresija u službi Ja. Ostali mehanizmi odbrane ličnosti (potiskivanje, regresija, projekcija, racionalizacija, idealizacija, reakcionarna formacija, pomeranje, cepanje, identifikacija sa agresorom itd) loši su i uvek neuspeli, jer deluju nesvesno, nevoljno i automatski, ne uspevajući da reše patnju, niti da prikriju simptom koji je prati.

U svakom od ovakvih simptomatskih, falsifikovanih i falsifikatorskih slučajeva, krivac se traži u nečemu što nije „ovde s nama”, ili što nije naše – a to znači da mi nismo među krivcima. Mi nikako ne smemo biti među krivcima. Krivci su često prošlost (kao daleka, što dalja, tj. udaljena i strana), ili neki tuđin (kao dalek, što dalji i stran mentalni objekat).Najvažnije je da krivica ne bude u nama, među nama i blizu nas. Iako ovakvi ljudi, tražeći krivicu u prošlosti, često misle da nešto spasavaju od zaborava, oni u stvari najviše zaboravljaju, i to zato što falsifikuju tekuću stvarnost – a to čini svaki neurotičar služeći se neuspešnim mehanizmima odbrane ličnosti – i zato što zaboravljaju najvažniji činilac za moralno suđenje: sadašnjost, to jest sopstvenu sadašnjost, od koje i beže u prošlo vreme. Evo kako to u vulgarnosti političke svakodnevice obično izgleda.

Kada mi Srbi kažemo „Turci su krivi za sve, da njih nije bilo, ne bi danas tako bilo“ (lažni dubinski uzrok, logički potpuno besmislen zaključak, ali deluje olakšavajuće i rasterećujuće), onda smo fiktivno skinuli teret s leđa (ovde je reč o pomeranju agresije i racionalizaciji). Ali ubrzo se ispostavlja da ovo neće biti dovoljno, jer naše zlo i beda i dalje traju. Zato ćemo zatim ćemo reći „Broz je kriv za sve, da njega nije bilo, ne bi danas tako bilo“ (opet pomeranje i nova racionalizacija). Iako je ovo delimice tačno u određenom istorijskom razdoblju, postaje besmislica kada se nekritički ekstrapolira i primeni na današnjicu. Tada opet fiktivno skidamo težinu i krivicu sa svojih leđa. Ali đavola, zlo se ipak nastavlja. Današnja Srbija dalje tone, propada, Srbi kradu za sebe ili za strance, oligarsi drže monopol, narod gladuje, ne leči se, raja previše trpi, crkva i dalje ima svoje probleme, štampa je cenzurisana, jad i beda napreduju. Sada ćemo da kažemo „stranci su krivi za sve“ i, budući da je ovo, u novijoj srpskoj istoriji, zaista barem pedeset odsto tačno, psiha će nam biti „olakšana“ makar za neko vreme.

Međutim, ako se naše nesreće nastave, uvidećemo da je, sigurno, još nešto i još neko učestvovao u toj velikoj krivici, kao uzroku našeg duševnog i životnog kolektivnog poremećaja.

Kod nas se često moglo čuti i sledeće: „Crnogorci su krivi za sve, oni su uvek bili rukovodioci u Srbiji i ne bi ovako bilo da njih nije bilo.“ Ovo je, naravno, uprošćeno i netačno, ali u odnosu na čist incestuozni moral, to već čini jedan mali napredak, jer smo sada uspeli da se približimo sami sebi i da zarežemo sopstveno tkivo. To je, svakako, bolno, ali bol od tog trenutka, umesto prostog odsecanja organa (potiskivanje), počinjemo i sami da osećamo (u ovoj tački problem neurotičara počinje da se bliži svesti).

Niko nije Srbin, svi su „stranci“

Naravno, ni to nam neće biti dovoljno. Zato se za preostale nevolje često moglo čuti ovo: „Srbi iz Krajine i Srbi izbeglice s Kosova krivi su za sve, oni su napravili haos i sve poremetili, da njih nije bilo, ne bi danas ovako bilo.“ Opet je u pitanju neuspelo pomeranje agresije. A kada ni to ne bude zadovoljilo neurotično i psihotično doživljavanje stvarnosti, neki će kazati „Srbi na vlasti u Srbiji krivi su za sve“ (nastavlja se pomeranje, ali sada sve bliže pravom čvoru patnje). Zbog teškoće preranog uvida i interpretacije, tu će još postojati potreba za bežanjem i falsifikovanjem poput stava da oni na vlasti ipak nisu naši. To je pokušaj da se zlo ponovo prebaci na neko strano telo (pomeranje, projekcija i racionalizacija). Tako će se sada, u nedostatku bilo kog drugog materijala, tražiti dublji uzrok zla, opet preko nekog stranog tela i „stranaca“, ali sada već uvučenih u nas same. Otuda se u javnosti moglo čuti da Šešelj nije naš, da je prekodrinski Srbin. Dakle, on je „dođoš“. „Predsednik Tadić nije Srbin, nego je u stvari Hrvat“, glasina je koja se jedno vreme širila Srbijom, čak se i neko Tadićevo hrvatsko državljanstvo na razne adrese slalo preko interneta kada su se birači razočarali u bivšeg predsednika.

Nevažno je da li je to tačno ili nije. „Đinđić nije Srbin, nego Musliman“, takođe je glasina koja se jedno vreme mogla čuti. „Koštunica nije Srbin, nego Jevrejin“, tvrdnja je koja je u jednom periodu kružila Srbijom kada je splasnulo oduševljenje prvim demokratskim predsednikom posle 2000. godine. I opet je nevažno da li je ona tačna ili nije. Ovde ne raspravljamo o tome o kakvim je besmislenim dezinformacijama reč, nego pokazujemo kako to izgleda kada se neprijatelj i zlo stalno i uporno traže „spolja“, u drugome, čak i ako je taj drugi ušao u nas same (incestuozna zaštita „MI“ i projekcija, to jest optužba u ogledalu), dok u jednom trenutku ovo „spoljašnje“ ne priđe vrlo blizu nas; iako mi to ne vidimo, ono sve vreme, zapravo, i jeste u nama.

Tako u običnom, vulgarnom političkom životu izgleda nesvesni beg od stvarnih problema i njihovih rešenja, to jest od neuspele odbrane individualne ili kolektivne ličnosti, uz nedostatak pravog moralnog i intelektualnog suđenja. Naravno, nedozrelom ili regresivnom umu sve je ovo „lakše“ nego pravo etičko razmišljanje ili dostizanje psihološke zrelosti. Dug put treba da se pređe dok se ne progleda ispod „incestuoznog krila“; naši, naime, ne mogu da greše, a i ako pogreše, to je zato što je nešto strano delovalo na njih i preko njih. O tome kritički govore već Maksim Ispovednik i Isak Sirin, a kasnije i Njegoš. Oni nas podstiču da rđu prvo u sebi pronađemo i tako stignemo do psihološki zrelog i ispravnog ontološkog zaključka da sam čovek, u našem slučaju potekao u srpskom narodu, „najčistiji Srbin“, takođe može da bude bednik, kukavica i zlobnik.  

Idioti našeg vremena: ne smeta im egzekutor ili lopov, ali im smeta idealistički pisac

Neurotično odbijanje da se vidi sopstvena beda i sadašnjost cvetaju i danas u Srbiji, dvanaest godina posle revolucionarnih i demokratskih promena, u poplavi kojekakvih i „kojekude” autora koji su, kao barske žabe, odjednom iz mulja skočili na suvo, pišući o nekadašnjim neslobodama i diktaturama, o mraku bivšeg vremena i o sebi, kao svedocima koji su se rodili kada se sve to već bilo završilo, ne govoreći ni reč o sadašnjim diktaturama i neslobodama. Naravno, ovde je opet na delu potiskivanje, pomeranje agresije i samoobmanjivanje. Takođe, simptomatski su se opet rasplamsali napadi na ljude koji su nekada u nešto verovali, naspram onih što nikad ni u šta nisu verovali, bez pravljenja razlike između jednih i drugih. Između onih što su verovali u određenu ideju na jednoj strani, i instrumentalista i lažova na drugoj strani, namerno se ne pravi razlika. Ovo je najgori od svih poremećenih vidova suđenja (logički i psihološki neispravnog rasuđivanja), jer svesno ili nesvesno, brka iskrenost i laž, zdravlje i bolest; u svesnom stanju označava nepoštenje, a u nesvesnom procesu neurotičnu nemoć da se uđe u mačevanje s pravim zlom.

Tako, recimo, jednom publicisti u Srbiji danas opet smetaju pesnici koji su pre sedamdeset godina „pevali Titu“ (odavno mrtvi, naravno, ne mogu oni ništa da mu odgovore). I oni su valjda krivi za današnje zlo i za zlo u samom tom čoveku s kojim ovaj, valjda, u sebi, ne može da se izbori verovatno već sedam decenija, kao neko ko ne može da nauči da izgovara srpsko „R“ i nastavlja neuspelo da krklja neke nejasne slogove kroz grlo. Ne vredi tu ni pisanje o soluncima i njihovoj snazi (neuspešna natkompenzacija).

I drugome autoru, koji se svojim feljtonima bacio na stranice svekolike srpske štampe, danas smetaju neslobode reči i dela od pre punih sedam decenija, jer su i one, u njegovom magijskom mišljenju, krive za naš današnji zajednički jad.

Trećem smetaju neke reči najpoznatijih srpskih pisaca izgovorene pre skoro čitavog veka, izvučene iz svakog konteksta i smisla, koje pokazuju kako su ljudi nekad bili jadni i slabi (dok su danas, tobože, borbeni i jaki)...

I tako redom. Na tapetu su uglavnom likovi od pre sedamdeset godina. Ali ovi hroničari ne pišu o onim oslobodiocima koji su, posle Drugog svetskog rata, s jednog metra udaljenosti streljali ljude. O njima oni ništa ne pišu, naprotiv, neki od poznatih srpsko-crnogorskih egzekutora čak se pominju kao „opozicionari“ i borci za slobodu misli. Drukčije pisanje bilo bi isuviše težak zadatak. Lakše je i bezbednije pisati samo o piscima i pesnicima, i o njihovoj „neslobodnoj reči“ (iako je to efemerno, a osim toga, ovi poslednji nikoga nisu ubili). Ne pišu „hroničari bivših nesloboda“ ni protiv današnjih kapitalističkih špekulativnih bankarskih diktatura koje do prosjačkog štapa dovode čitav svet, i levi i desni. Ne pišu ni o tome da u Srbiji 2012. godine nema nijednog elektronskog medija koji nije pod cenzurom američke i britanske ambasade ili velikog kapitala, pri čemu isto ovo važi i za svu štampu (ne važi samo za divlji internet gde ljudi, preko različitih sajtova, deluju uskočki i hajdučki).

Ne vide oni to. Oni vide samo socijalističke pisce iz četrdesetih godina prošloga veka, tu su oni stali i nigde dalje nisu makli. Tako izgleda kamuflirana apolitičnost spram današnjice, ili ono što bi stari Grci nazvali dosezanjem pogleda idiota.

Ne treba pogrešno misliti da je ovo „hroničarenje“ kobajagi moralno podsećanje na minula vremena, da se ne zaboravi. Ako je zemlja u takvom jadu u kakvom je danas, 2012. leta Gospodnjeg (prezaduženost, izborna krađa, uništeno školstvo, Damoklov mač nad Kosovom), onda je dužnost svakog moralnog čoveka koji pretenduje da bude politički kritičar, svestan u kom vremenu živi, upravo borba sa sadašnjošću, a ne bežanje od nje. Ali u psihičkoj ekonomici prosto krivotvorenje i odbijanje da se vidi avet koja stoji tačno ispred nas, sada i ovde, jevtinije je i bolje upakovano od analize sadašnje svetske diktature i gušenja demokratskih sloboda, naročito u srpskoj fazi prvobitne akumulacije kapitala.

U nuždi da o sadašnjosti govori metaforama i skriveno, Petar Kočić je makar imao dara da napiše Jazavca pred sudom, ali ovi branioci sloboda ni to nemaju. Uostalom, ne zna se ni zašto bi oni uopšte skriveno pisali o sadašnjosti kada je upravo njihova pretpostavka da slobode nekada nije bilo, a da je sada (čim oni mogu da se „sećaju“) valjda ima. Ali ti podsetitelji na mračnu prošlost, koju uglavnom nisu ni doživeli, i pored toga beže skoro čitav vek unazad, što ipak ukazuje da je reč o simptomu. Jedno su večne studije ozbiljnih naučnika, a drugo pisanja kojekakvih hroničara koja se izvlače na površinu prema dnevnoj potrebi. Uopšte, kada se 2012. godine u srpskoj štampi javi navala tekstova o neslobodi reči u prošlosti, najčešće u Titovo vreme, jer je to najlakše – nevažno kada su ovi tekstovi pisani (važno je kada su objavljivani, a ne kada su pisani) – ovo ukazuje na neki kolektivni sindrom bekstva od analize sadašnjosti. Uz učešće, naravno, dotičnih autora.

Naravno da ni proleterski idealisti, niti socijalistički pesnici, kao ni pesme iz narodnooslobodilačke borbe od pre sedam decenija, nisu krivi za afere „šećer“, „satelit“, „struja“, „aerodromska oprema“, „kiparski novac“, „češki dug“, „Knjaz Miloš”, „Nacionalna štedionica“, „Erikson“, „Jugohemija“, „lažne putarine“, „Mobtel“, „izbeglički stanovi“, „duvanska afera“ „Telekom“, „most“, „Agrobanka“ i druge brojne, nove „krađe“...

Ali ovakvim „podsetiocima na mrak prošlosti“ više smeta nečija slobodna, pa makar i egzistencijalno pogrešna misao ili reč iz prošlosti nego čin prostačke, zlonamerne i kriminalne krađe u sadašnjosti!

Veličanje „svojih“ i „naših“ ponekad se, tako, u psihi ovih ljudi, tj. u njihovoj „divljoj misli“ (Klod Levi-Stros), u klackanju ka drugom ekstremu, pretvara u svoju suprotnost i izokreće u imperativ „treba kazniti svoje“. Ovo je dopušteno samo pod uslovom da su ti koje treba kazniti takođe bivši, jer je malo teže suditi ovima u sadašnjosti. Tu je opet na delu strah, imaginarno zadovoljenje frustracije i neuspela identifikacija sa agresorom (jer se sudi „svojima“). Treba otići što dalje u prošlost, dalje od ružne sadašnjosti za koju smo sami krivi jer politički glasamo pogrešno i pasivni smo. Treba pobeći od sopstvene nemoći, ružnoće ili nedostatka (najbanalniji savet iskusnog kliničkog psihologa oduvek je bio: čim naiđete na nekog ko stalno kritikuje i napada poznate ličnosti, odmah tražite da vidite njegovu fotografiju...)

Sve su ovo školski primeri bežanja od stvarnog objašnjenja zašto se, od ovakvih hroničara tako dobro analizirano zlo prošlosti, ni do danas, kao lepljivo blato, nije povuklo s naših nogu – i ko ga zapravo u ovom srpskom političkom trenutku opet pravi. Naime, čim su se razna piskarala toliko bacila na kritiku mračne prošlosti, znači da se plaše svetle sadašnjosti.

U ovom smislu, među „podsetiocima mraka prošlosti“, izuzetak čine tekstovi autora Vladimira Dimitrijevića na portalu Srpskih dveri, koji s velikim naporom objektivnosti piše o zabludama srpskih intelektualaca iz bivših vremena. On upravo ne pravi takvu početničku grešku da analizom prošlosti kompenzuje kritiku sadašnjosti, već jedno s drugim uspešno spaja. U istom pravcu, kao najverodostojnije udžbenike sećanja kakav je ko od srpskih intelektualaca u bivšim neslobodnim vremenima bio, preporučila bih jedino memoare Borislava Pekića i svedočenja Gojka Đoga. I jedan i drugi bili su stvarne žrtve i barem znaju o čemu govore i pišu, a ko pročita njihovu zaostavštinu, ne bi, možda, više ništa drugo kao svedočenje o prošlim vremenima (nekoliko decenija unazad) ni morao da čita.

Idealizacija je najmanje zlo

Naravno, psihološka regresija nekada može da se ispoljava i obrnuto, u preteranoj nostalgiji za bivšim vremenima koja sada, odjednom, izgledaju sva lepa i čista. Romantični deo takvog osećanja sastoji se u veličanju srednjovekovne prošlosti, bez ikakve kritičnosti i relativnosti. Istina je da naša srpska prošlost nosi u sebi čudo arhitekture, da blista neopisivim delima genijalnih pojedinaca, kao i drevnim moralnim imperativom (reči majke Jevrosime). Ali obično zaboravljamo na koji su način u to vreme, po kazni, oslepljivani srpski vladari, ili kakvu je životnu sudbinu u mladosti imao, recimo, Sveti kralj Stefan Dečanski. Zaboravljamo i to koliko je pre Drugog svetskog rata bilo bede i sirotinje u Srbiji. Idealizuju neki i posleratnu zajedničku državu, kada govore da je bila treća vojna sila u Evropi. Međutim, ovaj tip regresije, koji se sastoji u idealizaciji, neškodljiv je i neagresivan, jer u sebi ne sadrži projekciju, to jest zluradi napad na neko drugo biće koje je izvan nas. Isti taj tip idealizacije, regresije i racionalizacije vidimo i među jugonostalgičarima, kao i među svima onima koji nasuprot „mraku prošlosti“ vide samo „svetlo prošlosti“ kao da je reč o projektivnoj „Roršahovoj mrlji“ (nekada na Zapadu, jedni su u Vizantiji videli „potpuni mrak“, a drugi „potpuno svetlo“, bez sredine)..

Prvi tip neuroze jeste bežanje u prošlost zbog straha da se analizira sadašnjost i da se uđe u borbu sa onim „sada i ovde“. Iz straha se rađa potisnuta agresija prema nekome ko nije MI.

Drugi tip nostalgičarenja jeste čista idealizacija koja ne napada strano biće izvan nas i nije zlonamerna, ali kad nas preplavi, nastaje takođe iz nezadovoljstva i nemoći da se borimo sa sadašnjošću. Nekada je ta nostalgija prosto želja da se sačuva ono što volimo, a što je ugroženo bilo zaboravom, bilo klijanjem potpuno novih moralnih vrednosti koje će poništiti i obrisati stare. Često se sećam kako je moj otac, Srbin po svojim precima, osim po jednom ruskom, često naglašavao ovaj daleki koren čuvajući taj najmanje zastupljeni deo sebe (pa otud i najugroženiji) od zaborava. Ne želeći da se njegov trag zatre, on ga je štitio u uspomeni i idealizovao je sve što je rusko.

Što da me mrzi drugi kada najbolje sam sebe mrzim

Najzad, u Srbiji je veoma dobro posađen virus samoporicanja, na čijem se postojanju gradi teorija o dve Srbije (prve i druge), i tu je ponekad posredi istinska patološka samomržnja. Ali pogrešno je misliti da ona počinje s politikom današnjice, ili s podelom na europejce i slavjanofile rusofile, karađorđevićevce i obrenovićevce, četnike i partizane, ili „evrounijate“ i „evroazijce“. Ta stara psihološka podela klija verovatno već u drevnoj svađi Stefana i Vukana.

Prema tome, Titov period nije baš za sve kriv.

Samomržnja je sastavni deo još jednog psihološkog neuspelog mehanizma odbrane ličnosti, poznatog kao „identifikacija sa agresorom“. Ličnost (ili slaba ličnost) koja ne može da podnese određenu količinu bola ili frustracije, da se ne bi potpuno raspala (narodski rečeno: poludela), prihvata logiku dželata i podvodi se pod nju, čime sebi prividno obezbeđuje opstanak i preživljavanje. Svi „kapoi“ po logorima (žrtve koje postaju dželati) pribegavali su ovom neuspelom, ali prinudnom mehanizmu odbrane, koji ostavlja veliki patološki trag. Nedavno su to bili oni Srbi što su tražili da se Srbija bombarduje, a danas su to oni koji žele što brži, nasilni ulazak Srbije u NATO, ili od Srbije zahtevaju da se izvinjava za ono što su njoj drugi učinili. Naravno, postoje različite varijacije na ovu temu, ali suština je u tome da se, u mehanizmu identifikacije sa agresorom, onome ko je tlačitelj uvek daje za pravo.

Oblik samomržnje povezan s mazohizmom i identifikacijom sa agresorom jeste, na primer, i dozvoliti provokaciju (zapravo, američku manipulaciju u Rusiji) u kojoj neke „instruisane cure“ ulaze gole u pravoslavnu crkvu, pevaju protiv Vladimira Putina u „performansu slobode izražavanja“, a zatim se bune što ih ruske vlasti hapse. Oni što danas napadaju Rusiju jer su njene vlasti iz crkve na silu uklonile ove gole pevačice (Joneskove ćelave pevačice) to isto ne bi dozvolili ni u protestantskoj, ni u katoličkoj crkvi, ni u džamiji, niti u sinagogi. Ali ovakav samonapad takođe je oblik manipulacije na jednoj strani, i slabosti i samomržnje na drugoj.

Bekstvo od slobode

Najzad, svim hroničarima mraka prošlosti koji u Srbiji 2012. godine pišu o neslobodama govora i misli iz 1945. godine trebalo bi zadati obavezni školski pismeni zadatak s temom „Snaga i moć slobodne reči u srpskom društvu 2012. godine“. Ako imaju iole inteligencije i hrabrosti, oni će zaključiti da je ta snaga slobodne reči danas ravna nuli, pa eto im tako nove piste odakle mogu da otpočnu svoju novu vitešku borbu. Reč je nekada bila neslobodna, ali je barem nešto značila i neko se te reči istinski bojao (slučaj Gojka Đoga ovo najbolje dokazuje), dok ona danas više ne znači ništa. Ona je danas samo jeftina ambalaža kojom se ulepšava skupi demokratski proizvod, ali se odmah zatim cepa i baca u kantu za đubre. Ili, još gore, reč je o parčetu toalet-papira kojim se...

„Pevci“ nesloboda pod Titom mogli bi sada malo da se pozabave i neslobodama pod Montgomerijem, Manterom ili Vorlikovom – koji su donedavno jednim telefonskim pozivom novinarskim redakcijama naručivali ili zaustavljali slobodne tekstove – kao i stravičnom autocenzurom današnjih srpskih kavijar-intelektualaca. Ako ništa drugo, ovo bi terapijski delovalo na njih same. Da im ne bi bio Broz kriv i zbog prostih umova, a i zbog obolele prostate.

Tako bi, možda, izbegli da liče na one ratnike što neprijatelju ne mogu da pogledaju u lice, nego dojašu onda kada su na bojnom polju svi već popadali mrtvi da, po ko zna koji put, opet probodu već probodenog mrtvaca.

Za njih naša istorija ima jedno neslavno ime.