Srbi i rakija koja ubija

Dok se, zabrinut zbog rata i moguće nuklearne katastrofe, vrli novi svijet opušta uz romantične komedije čiji je zaplet bez vijagre sve teže realizovati, mi se suočavamo sa uobičajnom kafanskom problematikom. I dok je u romantičnoj komediji sve manje ljubavi, a sve više vijagre i lamentiranja zbog amoralnosti farmaceutske industrije,tako da komedija sve više liči na postmodernističku tragediju, mi smo svedeni na brlju i slične brljotine.

Jevtin nam je život, pa nam jevtina i zato dostupna rakija dođe kao utjeha i izlaz iz bezizlazne i jadne svakodnevice. Trgnemo tako po koju da se ne bi osjećali očajno i da bi bili veseli kao što nismo i bolji nego što jesmo. Popijemo za pokoj duše, a potegne se još kako kada je neko slavlje. Nalijemo se jer smo bez posla ili zato što smo u strahu da ga izgubimo. Rakija nam dođe kao olakšavajuća okolnost, pa uradimo nešto što trijezni ne bi smjeli ili čega se stidimo. Iz prikrajka vrebamo bilo kakvu rakijadu da se tamo siti izjadamo kao onaj što je otišao na sahranu nepoznatom da se isplače. Neki se opet dohvate rakije i jevtine pornjave što im stvara iluziju da učestvuju u seksualnoj revoluciji. A drugi se opet izvale sa flašom na ledini, jer ne znaju šta će sa sobom.

Iz raznih razloga se pije. Oni su najčešće socijalne prirode, a zna se da je šljivovica najbolji narodni lijek za socijalnu nepravdu. Nisu zanemarljivi ni oni psihološki, jer lozovača ubija grižu savjesti. Dosta se njih vadi na zdravstvene probleme, pa piju sve odreda, jer se, prema narodnom vjerovanju, tako uništava masnoća i patogeni organizmi, virusi i njihove mutacije. A pomogne mučenica i kada su u pitanju želudačne tegobe. Za glavobolju ni jedna nije bolja od migrenuše.

Trgnemo tako po koju da se ne bi osjećali očajno i da bi bili veseli kao što nismo i bolji nego što jesmo.

Ima ovde rakije da se svako ubije. Otrovače, bezdanovače, brlje i crkavice, đonovače, dušmanke i ludovače. Najnovija se zove grobovača. Doduše nema vijenac, vijenac se tek sutradan dobije. Ima i dobre rakije, ali se ona slabo prodaje, jer je skupa za široke narodne mase. Do jevtine rakije lako se dolazi, ne mora se čekati u redu, dovoljno je samo skoknuti do prvog kioska ili buvlje pijace i za 100 dinara dobiti litru. To što je za proizvodnju te litre potrebno oko 14 kg. šljive ili nekih 110 dinara niko ne postavlja pitanje. Nema se para, pa daj šta daš. Za sto dinara od kokošinjca u dvorištu ti se učini Diznilend, a žena postane privlačna kao Monika Beluči, kud ćeš od toga bolje.

Samo što takva vrsta zabave može da bude kobna kao što je bila za četvoro nesrećnika koji su konzumirali smrtonosnu rakiju „Skaid“ istoimene subotičke firme čija je sadržina metil-alkohola bila nekoliko puta veća od dozvoljene.

Firma „Skaid“ je bila registrovana u registru privrednih preduzeća, za djelatnost koju je obavljala imala je svu popratnu dokumentaciju i tehnologa,tako da se ovim najnovijim trovanjem razbija stereotip da ovakva grobovača potiče iz kazana jednorukog slijepog Bugarina, kojem je u proizvodnji iste pomagala mentalno retardirana unučica.

Ne može se pouzdano znati koliki je stvarni broj žrtava skaidovače. Otrov­na rakija je povučena iz ve­li­kih mar­ke­ta u Su­bo­ti­ci, ali su fla­še sa ovim al­ko­ho­lom pro­da­va­ne na bu­vlja­ku, na cr­no, ta­ko da ne­ma evi­den­ci­je ko­je ko­li­či­ne ove ra­ki­je su još na tr­ži­štu. Ostaje nam da se nadamo da će biti malo mrtvih. Reakcije javnosti su očekivane. Naviknuta na smrt javnost se ne uzbuđuje previše, ni zbog nasilnih smrti, ni onih prirodnih, od gladi.

Ovdje bih naveo ispravku krivog navoda. Nisu ona četiri nesrećnika žrtve skaidovače, nego sistema državnih službenika u organima tužilaštva, MUP-a i drugih državnih institucija, koji godinama i decenijama u nazad prikrivaju iste vlasnike za koje se zna ko su i šta rade. Dušan Pajkić iz Inspektorata Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede kaže: „Ovde se radi o kriminalu, o nelegalnim radnjama, o tokovima koje je veoma teško kontrolisati, tako da je naša inspekcijska služba primenila sve ono što možemo da uradimo, da ovo sprečimo. Ne postoji takav sistem kontrole koji vam može garantovati da se ovo neće desiti“. Ali prijatelju, što bi rekao Ilija Čvorović gospodinu Jakovljeviću, kako je moguće da su svi znali, a jedino nisi ti i tvoji, u slučaju g. Pajkića njegovi iz vlasti? Prigrevački i apatinski trgovci tvrde da sa firmom „Skaid“ nikada nisu sarađivali, jer se znalo da njihova rakija nije dobra za piće. Osim što su proizvodili smrtonosnu domaću rakiju u promet su puštali i otrovni viski i za to su svi iz tog kraja znali. Za vrijeme ratnih dejstava tu su rakiju prebacivali u Bosnu i zvali su je „ subotička smrt“. Već 20. godina ona se pravi po kojekakvim šupama i sastavlja u kadama i potom se kuva , pa se flašira u krajnje nehigijenskim uslovima i uz lažnu etiketu se protura na tržište. Iako ovo o nehigijenskim uslovima nije baš tačno, jer je sve sterilisano stopostotnim metanolom.

Već 20. godina ona se pravi po kojekakvim šupama i sastavlja u kadama i potom se kuva , pa se flašira u krajnje nehigijenskim uslovima i uz lažnu etiketu se protura na tržište. Iako ovo o nehigijenskim uslovima nije baš tačno, jer je sve sterilisano stopostotnim metanolom.

Ne može se reći da državne institucije nisu baš ništa uradile kada je u pitanju kvalitet pića. Da na tržištu alkoholnih pića ima mešetarenja, podvala potrošačima i varanja kvalitetom pokazale su i nedavne kontrole Generalnog inspektorata Ministarstva poljoprivrede i Nacionalne organizacije potrošača Srbije. Istraživanje sprovedeno u novembru prošle godine na teritoriji cijele Srbije pokazalo je da, uprkos natpisima na deklaracijama, gotovo polovina ispitanih uzoraka rakije na tržištu nije voćnog porijekla. To je sve što se uradilo.

Opšte je mjesto da je država nesposobna da zaštiti građane. Njena se osnovna briga,kada je ovakva i slična problematika u pitanju, ko je ostvario imovinsku dobit i za koliko je miliona evra oštećen budžet države. I da najnovijim Zakonom o vinu i rakiji maltretira seljaka i provlači ga kroz iglene uši. Umjesto da ga pusti da peče rakiju i tako potpomogne siromašnu seosku ekonomiju. Seljacima se na raznorazne načine zabranjuje da peku čistu rakiju, a dozvole se daju trovačima koji su kupili licencu, a možda i kontrolore i koji u kojekakvim „prizemljušama“ proizvode smrtonosni otrov. Sve je bilo dobro dok su seljaci pekli i pravili rakiju, kad su počeli da je „peku“ školovani hemičari krenulo je naopako.

Metil hara Srbijom još od 1951. godine kada je zabilježen prvi slučaj trovanja rakijom u jednoj vojvođanskoj stolarskoj zadruzi kada je od konzumiranja rakije od metil-alkohola umrlo oko 20. radnika, a oboljelo ih oko 200. Od metil-alkohola iz rakije 1996. godine umrla su četiri radnika mladenovačkog „Petra Drapšina“.

Početkom 1998. godine Srbiju je potresla afera „zozovača“ kada se od istoimene rakije otrovalo 56. ljudi, od kojih je 43. umrlo. Oko 30. ljudi je u posljednjih nekoliko godina umrlo od konzumiranja metanolskih rakija u jagodinskom kraju.

Ovo su zvanične statistike, a koliko je ljudi još stradalo nezvanično može se samo pretpostavljati. Na ključno pitanje Branislava Tapuškovića, advokata iz Beograda, na jednom od suđenja u Nišu, odakle taj metanol i kako može tako da se šeta po Srbiji bez oznake i bez pratnje, niko nije znao da da odgovor. Pitanje i dalje ostaje otvoreno.

Dok posmoderni političar razglaba o udaljenim svjetovima i ljudožderima, dotle mu ispred nosa jevtina rakija ubija podanike. Njega to preterano ne zabrinjava. Njegova su zadovoljstva mnogo skuplja.

Petog oktobra su najavljivane krupne promjene i društvene reforme. Najnovije trovanje metil-alkoholom iz rakije pokazuje da se u tom smislu ništa promijenilo nije. I u vrijeme Miloševićeve vlasti ljudi su umirali od grobovače, kao što umiru i sada. Akterima afere „Zozovača“ prilično su smanjene kazne, a jedan od njih, zrenjaninski biznismen Anđelko Bitević, napravio je još nekoliko krivičnih dijela za vrijeme koje je trebao da bude u zatvoru da mu kazna nije smanjena. Poznato lice iz crne hronike Bitević ne bi bolje prošao ni da mu je sudio crkveni sud. Miroslav Živadinović-Zoza od čije je rakije umrlo 43. lica, iako se tačan broj žrtava nikada neće saznati, bivši je policijski inspektor, a o tvorcu skaidovače i glavnom trovaču navodno se malo zna, sem da se zove Miroslav K. i da je u bjekstvu.

I tako. Dok posmoderni političar razglaba o udaljenim svjetovima i ljudožderima, dotle mu ispred nosa jevtina rakija ubija podanike. Njega to preterano ne zabrinjava. Njegova su zadovoljstva mnogo skuplja. Nema šanse da bi on ili neko njegov bližnji mogao da strada od slične flaše. Njemu je najvažnije da su mu odijela uredno složena i da može da ih mijenja prema potrebi.

Ali nije sve tako crno. U bizarnom istraživanju „Targetmapa“ o „muškim veličinama“ nadmašili smo neizbježne u takmičenju Hrvate za čitav milimetar što je rezultat vrijedan sam po sebi. Iako mi se čini da bi mnogo bolje bilo da smo tu kraći, a da nam je duže pamćenje.