Политички живот | |||
Три лоша убише Милоша |
недеља, 05. мај 2013. | |
Кад се само сјетим како сам некада редовно и жустро пратио телевизијска скупштинска засједања и разноразне политичке емисије. Биле су врло драматичне и дискусије и исправке кривог навода, па ми је долазило да уђем у телевизор и лично се обрачунам са политичким и другим неистомишљеницима. Била су то златна времена наше демократије која се увукла у наше животе и почела да нас опсједа у толикој мјери да смо се навукли на политику као наркомани на иглу. Неки нови клинци Послије су дошли неки нови клинци, демократе по задатку, из мупа, супа или других рупа, са повиком – Ало другови, ко је овде кога тук`о ?! Утврдили су чињенично стање, само што се виновници нису провели као онај војвођанер из пјесме уз аболицију и укор, него су, зарад боље будућности, лиферовани у стране и домаће казамате, гдје су осуђени на вишегодишње робије. Да не рачунамо оне који су се убили и због погрешних дијагноза умрли. Нови клинци су нам тако помогли да прележимо дјечије болести демократије. Успостављен је правни поредак због чега сам изгубио интересовање за демократију и политичка надмудривања за округлим столовима. Ухватим се неко вече како са телевизијског канала, на којем, у „Ћирилици“, самоувјерени Небојша Човић опет нешто доказује народу, пребацујем на канал гдје, у исповиједаоници Великог брата, харизматична Венди прича о томе како јој се, схвативши своје пријашње гријехе, извинила обдарена стасом и гласом пјевачица Маја Николић. Шта ће бити да се Николићи извињавају на све стране? Мастило на споразуму, којим се Срби са Косова и Метохије препуштају на милост и немилост нарко картелу, није се ни осушило, а један је други Николић, вољом безвољног народа изабрани предсједник Србије, стао да се извињава исто као популарна пјевачица. Због пријашњих гријехова. Николић се извинио за све злочине које су у грађанском рату у БиХ починили појединци у име државе Србије и српског народа. Николић је у име безвољног народа затражио опроштај и помиловање за Србију због злочина који је почињен у Сребреници. Не би се рекло да је предсједник Николић толико сенилан и да је заборавио на своју изјаву из децембра 2004. г. када је, коментаришући Тадићево извињење за злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ, рекао „ да је веома опасно када се предсједник једне земље извињава другој у име свог народа и да је то обично додворавање које и личи на америчког плаћеника“. Није у питању сенилност, него то да није исто бити у опозицији и на власти коју већ годинама контролишу Американци. Сем тога, ни америчким плаћеници нису као што су некада били. Сам појам „амерички плаћеник“ архаичан је и превазиђен у данашње вријеме модерне и безалтернативне српске политике. Ништа није онако као што изгледа. Шта рећи поводом ове Николићеве недослиједности у чему никако није усамљен и остављен на циједилу. Показало се да већина наших политичара пред изборе причају оно што народ жели да чује, да би дошли на власт. А послије причају оно што Запад воли да чује, да би остали на власти. Николићево самомучење почело још од предизборног штрајка глађу, а, ево, сада се интернационализовало пошто је, спреман на жртву предсједник, изјавио да ће клекнути на кољена и молити за опроштај због злочина почињених у БиХ. Али када је политика у питању ствари не треба посматрати из угла грчке трагедије, оне античке, а не ове садашње. Од како је дошао на власт предсједник Николић се у потпуности понаша у духу политике, извињења, помирења, саопштења, сажаљења. Те тако и ова тирада са клечањем. Послије његовог хвале вриједног говора у Уједињеним нацијама, предсједник се прихватио мисионарског посла и гандијевске позе. Треба поштовати напоре Вука Јеремића и других логистичара да се и српска ријеч чује у свијету, али зар не дјелује апсурдно да се у моменту највећих међународних признања ( Јеремићева функција и Николићев говор), под притиском исте те међународне заједнице, Србији отима дио државне територије, руши јој се Устав и доводи у питање опстанак цјелокупне државе ? Симболично признање државе мала је утјеха за њено стварно укидање. Опрости ми Катрин Сем тога да ће га тапшати по рамену у Бриселу, шта је предсједник Николић постигао својим, у име народа, извињењем ? Да ли ће након овог самопонижења доћи до измирења и нормализације односа између два бивша народа, тј. два народа из бивше заједничке државе ? Оно што неки безалтернативни српски аналитичари (Душан Јанић) очекују, да би сада морало доћи до извињења за српске жртве у Сарајеву, може се окачити мачку о реп. Аналогно томе је и оно очекивање Горбачова да ће самоукидање Варшавског пакта довести до демонтаже супростављеног НАТО пакта уз глупо и наивно објашњење да након нестанка Варшавског, нема разлога и оправдања за постојање НАТО блока. Такозвани бошњачки народ у БиХ нема намјеру да самоукида оно на чему почива и чиме се конституише. А то су српски злочини, наводни геноцид и, оно најважније, наводна агресија. Јер признањем злочина тешко да би могла проћи прича о агресији. Кад смо већ код тог народа њихове реакције на Николићево покајање су очекиване. Они не вјерују четнику ни кад дарове носи. За њих Тома длаку мијења, али ћуд никад. Сматрају га препредењаком, а његов покајнички гест маркетиншким триком. Сумњају у Николићево искрено кајање. Јер, док бивши њемачки канцелар Вили Брант клечи испред споменика жртвама националсоцијализма, Николић лежерно сједи заваљен у фотељу док говори о клечању на кољенима како би молио за опроштај Србији. Наравно да они неће пропустити прилику за бесмислено и далеко од памети поређење српских злочина у прошлом грађанском рату са оним њемачким из Другог свјетског рата. Изједначавање њиховог страдања са јеврејским обичан је историјски фалсификат, али га се они никада неће одрећи, јер је елеменат њихове конститутивности. Озбиљнији аналитичари би се сложили да је Николићев гест важан искорак у међудржавној реторици и плод је притиска међународне заједнице на путу Србије ка европским инеграцијама, што би рекли наредба из Брисела, а не Николићев лични став. Предсједник Николић се није извинуо муслиманском народу, него Бриселу, па то његово извињење подсјећа на ону Балашевићеву „Опрости ми Катрин“. Теоретичари завјере сматрају да ово Николићеве мисли ни у сну нису. Ко год има мало мозга у глави (а гдје би га друго имао) може схватити да иза ових Николићевих покајничких ријечи стоји неки мотив, чим он (ортодоксни четник) овако нешто прича. За њих се нешто кува и ваља иза брда. Они рационалнији и прагматичнији сматрају да је све то добро, али да није довољно само тражити опроштај за нешто што се коначно признаје, а то је агресија Србије. Треба поравнати рачуне, платити ратну одштету, затворити творце идеје Велике Србије (САНУ, Ћосић и компанија), па тек онда разговарати о неком „помирењу“. Николића су критиковале и „Мајке Сребренице“, јер није изустио да се код масакра у Сребреници ради о геноциду. Због те „релативизације“ мајке увелико сумњају у Николићеву искреност. Тако да се покајање предсједника Србије никоме није допало сем Бриселу, што Николићу и јесте био главни циљ. Да се промовише и учврсти своју позицију у међународним круговима и да се у Бриселу на њега не гледа као у Сарајеву. Као на ортодоксног четника и кавгаџију. С тим у вези, навео бих један пригодан стих : Од прошлости своје прање тренутно је такво стање. Што смо оно некад били сад би радо ми прикрили. Да не би остао недоречен пред сарајевским аудиторијем и Николић је прозборио нешто о конститутивности. Према некима ничим изазван, а према другима натјеран од стране агресивне новинарке, предсједник Србије дао је изјаву како су Срби из Босне и Херцеговине за њега „Босанци“. Тако је након аминовања криминалног споразума са Шиптарима, Николић наставио да одсрбљава дио српског народа, који је четири године ратовао да га не би звали како га је он назвао. Можда то и јесте трапава пошалица и неспретан покушај духовитости како је то оцијенио г. Вукадиновић, али не треба занемарити како та пошалица може одјекнути у Србији, прије него у Републици Српској. Јер, она може представљати подстрек за оне који, под утицајем „Осме офанзиве“ Бранка Ћопића, имају аверзију за браћу са ове стране Дрине још од краја Другог свјетског рата. Да не говорим о онима који годинама верглају о томе како су их ови преко Дрине илити босанчероси увели у сукоб са цијелим свијетом. Стари оркестар Да се ми вратимо у скупштину одакле је све и почело и без које не би било ни овог текста, нити бих се ја петљао у политику. Дошли смо до скупштинске процедуре и усвајања споразума којим се самоукидамо. Неки Миливојевић из Демократске странке негодује због начина на који је извјештај владе конципиран, односно због тога што обухвата фазе дијалога које су вођене током прошле владе, у чему Милојевић види покушај скривања садашње власти иза договора које је постигао Борко Стефановић. Тако су пренијеле новине дешавање у скупштини поводом историјске пропасти. У питању је пребацивање одговорности. Устав је погажен, држава се руши, а политички посленици гледају како да опстану, да ушићаре гласове и политички преживе. Уз часне изузетке, то је оно што гледамо све ове године на нашој политичкој сцени. Раштимовани оркестар и рондо са главном темом која се понавља до бесвијести. Како доћи до власти по сваку цијену ? О београдској политици највише сам научио од једног познаника који је, бојећи се смрти или не желећи једноставно да учествује у „босанском“ крвопролићу, нашао уточиште студирајући у Београду. У годинама расплета заволио је сплавове и београдске политичке расправе, па је тако дочекао бомбардовање и рушење Милошевића. Према његовој причи могло се закључити да је Србија изгубила рат са НАТО пактом када су бачене графитне бомбе и када је нестало струје. Тада је дошло до великог пада морала. Ваљда због тога што бомбардовање није могло да се гледа на телевизији. Био сам донекле свједок тог догађаја, јер су два авиона која су бацила графитне бомбе, или су били логистика, на путу за Авиано прелетјела изнад моје зграде у ниском бришућем лету. Ни слутио нисам да је то био тренутак који је пресудио у злочиначком рату који је НАТО водио против Србије. Било како било, познаник се након београдских забава вратио у провинцију и натоварио се мени са другосрбијанским причама из „Инсајдера“. Тешко сам излазио на крај са тим београдским смарањем, јер је човјек покушавао сво вријеме да ме убиједи како је он патриота. Није подносио Наташу Кандић и Соњу Бисерко, али је Милошевића сматрао нациналном катастрофом и то највише из разлога које је пронашао у споменутом „Инсајдеру“. Деспотија, турбо-фолк, криминал, дроге и остале бабароге. Сматрао је великим успјехом Ђинђићево кречење старе фасаде, хвалио и друге демократске молерске радове. Бранио је Дачића што се одрекао Милошевића. Бранио је и Тому и Вучића кад су се одрекли политичког ментора, иако је Шешеља уважавао као способног политичара. За разлику од мене, који сам већ увелико био дверјански допингован и огрезао у новој српској политичкој мисли, познаник је био оптимиста и вјеровао да ће нове, постмилошевићеске власти (Тадићева, Томина, или било чија друга) донијети нешто добро. Вјеровао је да Србија, и поред свих посрнућа након Милошевића, представља нешто у политичком смислу. Да ли се може сматрати побједом то што сам успио да га промјеним ? У ствари, промјенила су га дешавања на политичком терену. Познаник у расправама није бранио никакав принцип, него Макјавелија и његово циљ оправдава средство. Бранио је политички прагматизам који нема граница и који је бескрупулозан у сваком свом облику. То годинама гледамо у скупштини. Исту представу, само што се глумци мијењају. Циљ је доћи и остати на власти што дуже. Показати да си већи политички махер од других и да си способан, чак и у тренуцима погубним за државу и народ, извући неку политичку корист. Бити професионалац у послу. Двадесетак година демократије у Србији изњедрило је два занимања. То је занимање политичара и занимање плесачице која је дио кореографије уз турбо-фолк пјесме. Иако мислим да политика може да буде занимање у неком уређеном просперитетном друштву, али у оваквој земљи као што је Србија, годинама разараној од стране великих сила и упропаштеној у сваком погледу, политика би требала да буде и више од занимања. У сваком случају, мој врли познаник ми је помогао да лакше схватим тројку на власти у Србији. Тројку која је побједила политичке противнике, али сигурно није побједничка као она Саше Ђорђевића, која је прославила нашу кошарку и нашу државу. |