Sreten Ugričić kao demistifikator srpstva

Najveći izazov za svako stvaralaštvo a samim tim i za književnost sastoji se u tome da se sirovi prizori svakodnevnog života oblikuju literarnim sredstvima. Kada se desi da život nadmaši literaturu, onda se nalazimo na ogoljenom prostoru trivijalne pamfletistike. To je ona stalna borba protiv banalnosti o kojoj je govorio Danilo Kiš.

„Preoblikovati život u novi, nepoznati i zavodljivi svet literature, to mogu samo pisci koji ne koriste književni izraz da bi u stvari pisali politikantske traktate pokušavajući da ih preimenuju u visokoparnu ‘metafizičku’ literaturu sazdanu od tzv. demistifikatorskog pristupa stvarnosti. Tačnije neutralisati pritisak istorije na svest i dušu, preobratiti tegobu u duhovni obrazac: to je sve što književnost hoće i može. Ili ćemo izrazom savladati pritisak, pokazati ga u odnosu prema ostalim, smrtnim i prolaznim ljudskim iskustvima, ili će nam nadljudske sile zalediti reč u grlu i učiniti nas lutkama na svojoj pozornici.“ Ovim rečima je Mića Danojlić ocrtao složen i protivrečan odnos književnosti, istorije, politike i stvarnosti. Sa ovim izazovom se verovatno susreće svaki ozbiljan pisac, a sudeći po obimu teksta i pretencioznom fikcionalnom pristupu, nije mu odoleo ni Sreten Ugričić u romanu – nefikciji Neznanom junaku.

O ovoj knjizi se ne može govoriti kao o literarnoj tvorevini jer je ona to najmanje, više se može iščitavati kao posebna vrsta politikantskog pamfleta koji se uklapa u uspostavljenu ideologiju u kojoj se Srbija tretira kao zemlja van civilizacije i modernog sveta, a Srbi kao varvari i mitomani. Ovom knjigom ta vrsta ideologije treba da dobije i kanonski književni oblik. Sam pamflet je, kako to kaže Mića Danojlić, „poštovanja vredan književni rod, u kojem su se ogledali Luter, Paskal, Tomas Mor, Marks, Milton, Berk, Didro, Laza Kostić i Krleža. Ako su toliki vrsni posezali za ovim žanrom da bi izrazili šta osećaju i misle, zašto bismo mi u ovom našem veku i u našem prostoru ovakav oblik morali izbegavati.“ Ali ovde se ne radi o pamfletu kao književnom žanru već o težnji da se autorova politička i ideološka stanovišta pretoče u literarni oblik. Međutim, u svojim namerama on je dostigao samo nivo osrednje političke pamfletistike jer se u ovom rogobatnom romanu poduhvatio zadatka koji pravazilazi njegove stvaralačke mogućnosti.

Pisac koji je nedavno izjavio da je Gavrilo Princip veći terorista od Osame Bin Ladena nastoji da dokaže da „Principi ne veruju životu, kao i obrnuto: život ne veruje principima“.

„Izneveriti i biti izneveren, u tome je stvar

Princip isključenja drugog: terorizam. Ako moraju da stradaju nevini neka

Neka stradaju. Princip isključenja prvog

Bog ćuti.“

Ali Sreten Ugričić neće izneveriti sebe jer, veoma principijelno, suočava atentatora Gavrila Principa sa strašnim islednikom iz carske Vijene ali i sa Bogom.

„Kako ćeš, dete moje, pred strašnog islednika iz carske Vijene?

Princip ćuti

A kako ćeš pred Boga? Trudnicu si usmrtio.

Princip ćuti.

Ćutiš, ćutiš – kaže anđeo – ali ja od tebe neću otići

Teraćemo se sto godina.

Sad je Diktator u drugom telu i tu kao da je oduvek bio, to je jedina

istina Srbija, ništa drugo nije važno, atentata kao da nije bilo, sve u

najboljem redu, miru i poretku, zbrinuto, spaseno, blagosloveno,

nepobedivo.“

U ovoj knjizi autor se pozabavio i sletanjem i nebom Srbije na kome nema nikakvih zvezda pa ni priručnih. Ali zato se može na stranicama ovog levitirajućeg pamfleta pročitati da se putnicima želi što kraći boravak u Srbiji. „Preporučujemo da odmah stavite maske za kiseonik i pročitate zanimljivu brošuru o rezervatu netaknute divljine, bezobzirnosti, nepojamnosti, neisvesnosti i varvarstva. Veličanstvena oaza nepatvorene diktature u želucu Evrope. Roditelji treba da stave maske sebi, pa tek onda deci. Tako se odrasta najbrže, bezbolno i s najmanje rizika.“

U toj piščevoj antiutopiji naročito je važno da se nema nikakav identitet jer „identitet znači odreći se slobode. Identitet znači svrstavanje, pripadnost. A pripadati znači predati se, znači ropstvo, znači pokornost, znači imati gospodare. Ko hoće identitet, neće slobodu. Ko ima identitet, nema ništa više, baš ništa.“ Ovo je jasno ideološko određenje pisca koji neuspešno pokušava da svoje stavove obave u literarnu oblandu kako bi nam pokazao svoju beletrističku veštinu oneobičavanja. Ali daleko je on od te plemenite stvaralačke kovine jer njegovi politički stavovi i ideološki obrasci neprestano odnose prevagu u tekstu koji on svesrdno pokušava da učini literarnim. „Srbi žive u reverzibilnoj komi, ne poštuju istinu – kaže Luda svom Diktatoru – to je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. – Zašto se mučiti oko istine i obazirati se na istinu – nadovezuje se Diktator – kad može kroz prste i niz dlaku, kad postoje talovi, prečice, zaobilaznice, linije manjeg otpora... – Ali kao što znate, premudri Diktatore naš, s istinom ne možete biti u srodstvu, niti u talu. Istina nije ni srpska ni antisrpska. – Kako to? – pita Diktator. – Do istine se ne može prečicom, ne može tek tako. Istina ne gleda kroz prste. I pošto tako stoje stvari, Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta, u stvari, uvređeni su posledicama svog ponašanja u takvom svetu, a ne nekavim nepravdama koje trpe od drugih, zlonamernih i opakih, kako vole sebi da predstave stanje stvari i kako voli da im svet predstavi njihov obožavani Diktator. Srbi su veoma uvređeni što nije po njihovom – zaključuje Luda. Srbima svašta pada na pamet – sve, samo ne da bi možda bilo bolje da ipak promene svoj odnos prema istini. Srbi ne shvataju da ne poštujući istinu ne poštuju sebe.“

Ali Srbi imaju sreću što se Sreten Ugričić koristeći lik Lude poduhvatio spisateljskog posla da konačno i jasno kaže da oni ne vole istinu i da zato robuju raznim „Principima“ koji ih samo vode u dalju nesreću i pogibelj. Tek kada budu prihvatili istinu o svojoj varvarskoj i zločinačkoj prirodi moći će da uđu u posvećeni krug civilizovanih naroda. Ali postoji još jedan izuzetno važan uslov. Moraju definitivno da se odreknu identiteta i nacionalne pripadnosti, jedino tako mogu pokazati da su ipak počeli da vole i cene istinu.

U pseudoliterarnoj projekciji Sretena Ugričića Srbija se neprestano kreće između nastajanja i nestajanja, ali je sveprisutan jalov i nemaštovit pokušaj da se obavi demitologizacija srpske istorije. „A na paradi, pokretnu platformu u bojama srpske zastave vuče dvanaest rumenih krmača, na čelu s divljim veprom uvrnutih žutih kljova, Diktatorovim ljubimcem. Slavi se dvostruko i Vidovdan, najveći srpski praznik, i SSA, stogodišnjica sarajevskog atentata.“ Ovo su upravo redovi koji pokazuju svu stvaralačku nemoć autora ove zbrkane knjige, on ne može da se svojim literarnim umećem uzdigne iznad prizemnog ideološkog opredeljenja, on i ne krije da pokušava da svoje ideološke projecije i političke opsesije pretoči u kakvu-takvu literaturu. Ovde osim ogoljene i isprazne politikantske pamfletistike ne ostaje ništa.

Autor ne propušta da nas uputi u veliku tajnu da su „građani Srbije osuđeni su na milost i nemilost Srbije. Samo je Diktator s one strane sveprožimajuće kobi. Dovoljno je što živiš u Srbiji pa da razumeš šta znači biti u nemilosti, u nepatvorenoj nemilosti sudbine i smisla.“

Srbija je po autoru ovog nepostojeće-postojećeg romana opsednuta sveprožimajućom kobi srpstva i ne može da se pokrene iz reverzibilne kome, nemilosti sudbine i smisla. „Srbi vole da su na tablicama kvaliteta života u društvu s Afrikancima, a da pobeđuju Nemce kad god stignu, o tome da i ne govorimo. Srbi baš vole da budu mitski narod, nema šta. Izgleda da što je Srbija više Srbija, što je Srbija totalnija u svom biću i u svakom svom vidu i ospoljenju, to je malodušnija, lakorukija, to je bezbrižnija u pogledu posledica koje totalnost srpstva nosi.“

Autor je očigledno u ovoj knjizi sebi postavio veoma zahtevan zadatak da preispita i demistifikuje sve pogubne posledice totalitarnosti srpstva i da nam ukaže na to da živimo u začaranom krugu mitomanije i održavanja nacionalnog identiteta. Sreten Ugričić nas poziva da se oslobodimo totalnosti srpstva i robovanja nacionalnoj pripadnosti kako bismo mogli da se na vreme priključimo nekom nadolazećem svetu u kome čovek neće živeti ni u telepatskoj vezi sa svojim identitetom , tradicijom i sećanjem.

Ugričićev Neznani junak stigao je naravno i na Kosovo. On se pita ko skrnavi spomenik na Gazimestanu i daje nam sasvim očekivani odgovor. „Ti, Neznani junače. Poslušao si knežev nalog i došao si, tu si, živiš na Kosovu, gde bi drugo nego tu. Ali nijednog više Srbina nema s tobom. Bili su tu svi, četiri miliona duša, ali samo jedan dan, bili i otišli. Pa i ti da odeš, ne možeš. Šta mi preostaje, misliš, nego da na spomeniku crnim sprejom ispisujem: Ovo nije Kosovo.“

Ovo je sasvim očekivana ideološka završnica knjige. Kao da je ona i pisana da bi autor izneo mišljenje da Kosovo više nije u sastavu Srbije, to je još jedan njegov prilog demitologizaciji i detotalizaciji srpstva koje je još uvek opsednuto ognjištima, teritorijom i nacionalnim identitetom. Ona će svakako biti dočekana sa ushićenjem onih koji bi želeli da Srbiju dekontaminiraju i denacifikuju. Sreten Ugričić je već označen kao „savršeni antipod svemu što glavna intelektualna struja ovdašnja ispoveda. On ne pristaje na neupitni govor o kolektivnim identitetima, odbija opšta mesta državotvornog zanosa, izbegava ucene zajedništva, sebe uopšte ne mazi a sve to izlaže nenametljivoj, ali sveprisutnoj ironiji. Nema svetinje, nema nedodirljivog mesta. U Ugričićevom slučaju subverzija je lek. Svaki je lek, međutim, pomalo i otrov.“

Za pisca je najvažnije da ostvari subverzivnost u svom literarnom stvaralaštvu a u ovoj knjizi Sreten Ugričić je samo uspeo da do kraja obznani ideološke i političke stavove. Od literature tu nije ostalo ni traga. Kakva je inače situacija u našem književnom životu, ne bih se iznenadio kada bi ova knjiga bila proglašena za literarni obrazac moderne i liberalno-demokratske Srbije. A i književne nagrade neće izostati.