Strategije nostalgije

Pre nekoliko godina, s pojavom filma Good Bye Lenin Volfganga Bekera (Wolfgang Becker), u Nemačkoj je ozvaničen talas tzv. ostalgije, nostalgije za Istočnom Nemačkom, fetišizacijom njenog postojanja kao jedne simpatične tvorevine u kojoj su ljudi živeli u egalitarizmu (pa makar bili jednaki u siromaštvu i nevoljama), za razliku od ujedinjene države gde su dobili ono što su hteli, ali ne i ono što su želeli. Pošto promene koje je izazvao raspad SFRJ u suštini nisu bile toliko radikalne kao one nastale posle pada Berlinskog zida, prilagođavanje na drugačiji način života teklo je postepeno i za većinu ljudi glatko.

Haos poznog stadijuma odumiranja SFRJ kao države prilično je sličan tranzicionom beznađu i u neku ruku je čak bivša država već sama po sebi s nostalgijom gledala prema svojim ranijim, ujedinjenijim inkarnacijama. Iz današnje vizure, kad se posmatra raspad zajednice, može se reći da su sve republike skliznule u nacionalizam pokušavajući da se vrate u onu fazu Jugoslavije koja je svakoj od njih najviše odgovarala, te da se SFRJ krvavo raspala od prevelike želje svojih građana za, zapravo, Jugoslavijom. Plemenitost tog eksperimenta u kome je učestvovalo dvadesetak miliona ljudi i danas uspeva da inspiriše mlade slično kao nacizam, što kao maligni eksperiment nastavlja da fascinira mnoge ljude upravo u zemljama koje su bile najveće žrtve ovog zločinačkog programa. Na svu sreću, mi sa svojim jugoslovenskim eksperimentom možemo da se ponosimo i prava je šteta što on nema veću popularnost, kakvu je imao ranije, recimo 1968. godine.

Zato ću se i ja ovom prilikom pre svega baviti pozicijom mladih umetnika i kritičara prema zaostavštini SFRJ. Kako već rekoh u političkom uvodu ovog teksta, još za života SFRJ izvesni umetnici su se okretali njenoj prošlosti, pa i samim umetničkim formama, i reinterpretirali ih na drugi način. Naravno, u radu Ljubiše Ristića to je pre svega imalo levi politički predznak, dočim je recimo okretanje Idola, Videoseksa ili Nena Belana staroj zabavnoj muzici imalo za cilj da mapira prostor urbane muzičke tradicije aproprirane sa Zapada.

Kod savremenih mladih umetnika, naravno, postoje i ovi modusi angažmana. Međutim, srpska scena je po raspadu zemlje pre svega pokušavala da reafirmiše međuratnu tradiciju i da kroz nju konstituiše neke nove identitete u prilično provincijalnom pokušaju da se pronađu koordinate koje će izvan titoizma povezati našu scenu sa evropskim tokovima. Uostalom, zar rehabilitacija kvislinga i neonacistički pokret u Srbiji nisu par exellence primeri izopačenog pokušaja komunikacije sa Evropom.

Kao i u psihoanalizi, povratak u vreme SFRJ za mnoge mlade umetnike predstavlja pokušaj da se vrate korenima problema. Isto tako, za neke to može biti pokušaj da se ožive drage slike i zvuci (bratstva i) detinjstva. Međutim, u ovako masovnom povratku tekovinama SFRJ, rehabilitaciji nekih populističkih formi kao što su partizanski film ili bosanski rokenrol, primećujem još jedan faktor. Čini se da se u pop tekovinama SFRJ krije šifra koja je našu popularnu kulturu činila autonomnom, autentičnom i samodovoljnom u svetskim okvirima. Otud se sada iz naftalina izvlače veliki filmski spektakli koji su mogli stati uz rame sa svetskim, veliki bendovi čija je popularnost danas nezamisliva, umetnici čiji je rad masovno praćen...

Motiv za ovaj povratak formama i delima koja su bila pravljena da zamene ili zasene vrhunske strane produkte nije nacionalistički ili izolacionistički, ili barem nije samo to (ali i u tom slučaju, nacionalizam je pre svega jugoslovenski, a ne usko etnički). On pre svega leži u otporu prema ukalupljenju u određene istočnoevropske postkomunističke klišee u koje naša kultura biva gurnuta bez da im je ikada istinski pripadala. Kao što Jugoslavija nikada nije bila deo Varšavskog pakta, tako njeni posmrtni ostaci ni sada ne treba da završe sahranjeni na istom groblju kao oni država članica.

Otud ni forme popularne kulture koje se danas forsiraju iz etabliranih krugova ne odgovaraju suštinskim potrebama konzumenata i publika zapravo biva prepuštena špekulantima, dočim oni koji već imaju izgrađen ukus posežu za boljom prošlošću kao dokazom da smo ranije imali pop koji nam je odgovarao i unutar njega traže recept kako da tako nešto ponovo proizvedu.

Jer Brega sigurno jeste krao strane pesme, ali mnoge od njih je i popravio.

http://www.kvartmagazin.rs/active/sr-latin/home/clanak/_params/kv_clk_id/2352.html