Храпави камен, тенк испред Маракане - и суштина борбе против Вучића

Морам да признам да се после прошлонедељних расправа о ауто-путу, тргу и тенку пред стадионом осећам поприлично поражено, јер имам осећај да је Вучић успео да приведе и знатан део својих противника свом начину размишљања, а то је да све што нам се свиђа у суштини може да се оправда.

Одједном је основне проблеме због чега Вучић не ваља - а то је понашање једног демократског деспота који је успео да разори наш политички систем, све институције, завлада јавним сектором, приватним бизнисом, природом и друштвом, направи земљу у којој не можеш ни да шутнеш лопту без његовог одобрења — заменила дискусија о разним неимарима.

У том смислу, и даље помало провејава она анксиозност која је давала лажни утисак опозиционе надражености народа, али сада више нико не прича о суштини, него о томе „да ли су прилази ауто-путу функционални“ и „да ли је камен храпав“. Самим тим, Вучић ће цео политички дискурс померити у правцу процењивања да ли се он исправно или не ухватио у коштац са оним проблемима које је судбина наменила српским политичарима, и у томе ће као неко ко је провео деценије спремајући се за ово бити ненадмашан, што и није тешко, јер су дванаест година пре њега Србијом владали морони.

У том погледу, његове стратегије пренемагања, претварања и одлагања око Косова, Европске Уније, Русије и свега остало, сада коначно могу да остваре своју пуну инструментализацију, пошто је најзад успео да својим противницима избије из главе оно што је заправо основни проблем у овој земљи, а то је да нема никаквог реда, никакве једнакости пред законом, нема никакве могућности да се живи и ради, а да он или неко његов не буде арбитар свега тога. Он ће се у таласима свиђати једнима, другима и трећима, а својима ће непрекидно бити савршен и непогрешив.

Одједном је основне проблеме због чега Вучић не ваља - а то је понашање једног демократског деспота који је успео да разори наш политички систем, све институције, завлада јавним сектором, приватним бизнисом, природом и друштвом, направи земљу у којој не можеш ни да шутнеш лопту без његовог одобрења — заменила дискусија о разним неимарима

За то време ће тај „свиђизам“ који је увео као критеријум процене своје политике силно наметати опозицији и разарати је изнутра, своје принципијелне недостатке ће гурати у други план, а партикуларне дневнополитичке теме ће гурати у први план, што ће бити плодно тле за развијање разних сукоба и неразумевања у опозицији. Он то већ доста успешно ради, јер опозиција, губећи принципијелне разлоге да се уједини, почиње да показује да без њих нема неког нарочитог разлога да му се опире. Без принципа по којима би се издвојили, сви они малтене сутра могу наћи место у његовом режиму и певати своју арију у чиновима различитог жанра.

Када Вучић на изборима настави да прави натполовичне резултате, да маше „вољом народа“ и да, наравно, по потреби сам измишља шта је она, да проглашава приоритете и да их, такође по потреби, решава газећи све пред собом, онда ће нам се изнова обити о главу то што смо занемарили неке мање занимљиве аспекте организације живота као што су институције, јавност и сл. зарад тога „како је нешто урађено“.

Решење за опозицију је да на јасан и разговетан начин артикулише све оно што су принципијелни проблеми Вучићеве владавине. И да то својим симпатизерима, а затим и ширим круговима учини разумљивим и атрактивним. Наравно, примери тога како Вучић темељно разара ово друштво су свеприсутни, али ни он није наиван да се потпуно распусти. Од њега никада неће добити пустопашног диктатора који лично деци отима трицикле и кућне љубимце, али примера има и треба их објаснити на начин који је подједнако занимљив као завитлавање са храпавим каменом.

Док се та принципијелна димензија проблема не уведе и у дискурс и у само биће опозиционе политике, Вучић ће с пуним правом остати наш главни властодржац, „уметник реалног“, а цена коју ћемо за мирење са тим на крају платити као народ биће скупља од било какве крађе или афере коју иначе замишљамо као Вучићеву основну ману.

По први пут имамо посла са неким ко жели да „сви“ буду задовољни у замену за апсолутну власт, и ко може појединцима да пружи много у замену за једну малу ствар, а то није чак ни подршка - већ само да не сметају 

Када на све то зарачунамо да су Напредњаци истински заинтересовани за медије и за културу, и да се доста амбициозно баве дизајнирањем нашег амбијента у том погледу, стварајући застакљене зграде за богате и себичне, националне епове за народ, радионице о инклузији, имена улица и бисте историјских великана на сваком кораку, читаве две параде поноса, борба са њима неће бити нимало једноставна, нити може бити једнодимензионална. По први пут имамо посла са неким ко жели да „сви“ буду задовољни у замену за апсолутну власт, и ко може појединцима да пружи много у замену за једну малу ствар, а то није чак ни подршка, већ само да не сметају. Пребацити људе који су већ уморни после више деценија побуне у то расположење уопште није тешко, јер нико од нас није свој живот ни замишљао као вечно инаћење са власти.

Србија је сада већ претворена у онај тенк испред Маракане. Она је олупина која има још само трофејни значај, није ни за саобраћај, није ни за рат. Заварен јој је топ и доведена је да гледа Лигу шампиона. Независно од тога да ли је заиста пре тога била у Вуковару, или није.

(Преузето са фејсбук налога Димитрија Војнова, уз дозволу аутора)