Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > „Sulejman“ u Kosovskoj Mitrovici
Kulturna politika

„Sulejman“ u Kosovskoj Mitrovici

PDF Štampa El. pošta
Mila Alečković Nikolić   
utorak, 02. oktobar 2012.

Odavno u Srbiji na čelu Fakulteta, Rektorata, i Akademija, nisu bili takvi prostaci i ludaci kakvi su se namnožili u srpskom ekonomskom neoliberalizmu orijentalne varijante i dekora. Ne shvatavši šta u stvari jeste ili šta treba da bude visoko školstvo, najezda ovih neobrazovanih likova napravila je od visokoobrazovnih ustanova svoje privatne dućane i kupleraje. U tome predvodi jedan maloumnik koji se proglasio za nekog Mega rektora, ali ni razni provincijalci nisu zaostajali za njim. Očigledno da ih je birala Adlerova psihologija inferiornosti, i njima se osladilo da dobiju poneki mandatić u kome bi gazili po ljudima, lepšim, sposobnijim, pametnijim ili umnijim od sebe. Tako je srpski trgovački režim, uništivši prirodnu duhovnu vertikalu, u stvari, omogućio najezdu insekata, iako smo se godinama i decenijama pre toga, borili da se u razvoju srpskog obrazovanja, dopre barem do ravni viših sisara.

Kao da je Emir Nemanja Kusturica otišao ovih dana da snimi film u tradiciji čuvene Praške škole, neku vrstu našeg "Sulejmana Veličanstvenog" koja se savršeno primila u haosu male, umorne i zgužvane Kosovske Mitrovice. Duboka tragedija i duboka komedija neraskidivo su se emotivno vezale jedna za drugu u ovom, nažalost, još uvek tamnom vilajetu, gde su se najbolji sinovi srpskog naroda čitave zime borili na barikadama bez ičije pomoći. Između kanti punih smeća i izduvnih gasova automobila iz šezdesetih godina prošloga veka bez registarskih tablica, omršavelih mačaka i ostavljenih pasa koji krivudavo pretrčavaju razorene ulice, u dimu guste prašine i u smradu uranijumskog bombardovanja koji se još uvek širi vazduhom, između razorenih i prljavih kuća i slomljenih stakala na prozorima, između košmarne jave i košmara-sna, smestili su se i ljudski likovi, tj. hibridi slavnih uloga iz filmova: "U ime naroda", "Balkanski špijun", "Sulejman Veličanstveni", "Otac na službenom putu" i Ristićeve predstave "Braća Karamazovi". Sva se ova dostignuća umetnosti skupiše, kao božije proviđenje, u mali dekanat Kosovske Mitrovice. Čudesna biohemijska smesa svega ovoga dala je ponovo strancima priliku da se smeju i podsmevaju najgorem delu srpskog naroda, ali zašto bi samo oni imali taj prioritet?

Naime, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, najveće zdanje srpske pameti i srpske budućnosti na Kosovu i Metohiji dugo već zaposeda i njime vlastuje jedan "rodoljubivi" Aga (magistrant albanskog istoričara Ali Hadrija) koji je sticajem okolnosti (ili božijom promisli?) skrenuo sa sigurnog puta razuma i zabio se negde u neko kosovskometohijsko drvo ili u tarabu, još, verovatno, pre više vekova. Iako se, od tada, on, naizgled, oporavio, posledice su ipak ostale vidljive. Sa te tarabe, Aga se, uz pomoć vlasti (a koga bi drugog?) uputio pravo u dekanat, odakle ne izbija, evo već više od osam, tj. skoro devet gladnih godina. Tu počinje veliki i nerazmrsiv zaplet. U stvari, zaplet je jednostavan, takoreći siromašan smislom, ali ga prati šareni dekor s puno leleka i narodne poezije: Aga posle skoro devet godina vladavine mora da ode, ali on neće da ode. Mora-a neće - tu počinje prava dinamika. I tako nastaje film koji je više od pukog umetničkog ostvarenja, a čini naš sudbinski dodatak velikom kosovskom ili pokosovskom epskom ciklusu.

U beogradskoj centrali dojučerašnje prokuratorske vlasti niko dugo ne reaguje, jer je Aga svima bio i jeste potreban. Svi Agu preziru, ali on, baš takav, svima treba. On prikuplja harač za sve njih i daje svima njima. Oni njemu na račun državne dukate, a on njima, na njihove privatne i partijske račune, puno zlata, kako se dogovore. Profesori su kod ovog Age u stvari bili neprijavljeni stanari: raspisao bi konkurs, od ministarstva bi dobijao naknadu za njih, a onda bi nekih godinu ili dve dana produžavao orijentalno vreme svog privatnog "konkursa", uzimajući sebi sve što je dobio za profesore i terajući robove da rade za milostinju. Razlozi su bili - patriotski i niko ne bi reagovao. U vlasti bi ga uvek neko tajnovito lice štitilo. Robovi su dolazili po snegu i mrazu, po putevima punim rupa, hodali zimi u noći preskačući barikade, prolazeći šiptarske kontrole i ausvajse, a kada bi stigli u njegovo osmansko carstvo da umorni i neispavani pričaju studentima o boljem sutra, Aga bi ih pljuvao i nazivao izdajicama! Neke bi, naravno, i povremeno unapređivao, kako bi ih međusobno desolidarisao i razjedinio. Kada bi se ovi jadnici vratili u Beograd posle sedam sati drmanja na putevima kao iz vremena oranja Kraljevića Marka, Aga bi namerno, van svakog zakona i ljudskog okvira, već za par dana ovim sredovečnim ljudima zakazivao nove obaveze u Kosovskoj Mitrovici, jer je znao da oni ne mogu odmah nazad u novih sedam sati putovanja, odnosno ponovo u njegov vilajet. To bi bila idealna prilika da ih opet "kazni", i da im opet uzme harač od "trideset posto". Naravno, u svoju kesu. Za sve to vreme zavlačenja ruke u tuđe džepove, sebe bi  nazivao "levičarem", slično kao i onaj maloumni Mega-rektor , koji takođe, pokravši srpske rudnike zlata i bakra, nekažnjeno, već dugo vremena, onaniše skupom rečju "levičar".

Sve se to uhodalo, jedino što u centrali nisu predvideli da će ovaj sultanov službenik da se osili i da umisli da je sve, od početka, i bilo samo njegovo. A baš se tako dogodilo. Aga je umislio da mu je sve to dedovina , pa ne da, ne da i ne da! Kaže on, svi su izdajnici srpskog naroda, nema on kome da ostavi fakultet i zato ga ne da, umreće u njemu ili izgoreti zajedno s njim. Izaći će sa Fakulteta samo s nogama napred, kako se narodski izrazio (zaboravivši da su noge uvek napred, kad se hoda). Ali to je narodni, eufemizam za mrtvački kovčeg, kojim se (niko ne zna zašto, ako izuzmemo poziciju u kapeli) ne iznosi prvo strana na kojoj je glava.

Uzalud su profesori tražili pomoć od svih opunomoćenika u državi, jer niko nije hteo da se meša u ovo srednjevekovno zamešanije i zulum. Ministarstvo prosvete tek stidljivo je slalo neke dimne signale da je prepoznalo nadolazeću tragediju, ali ostadoše tihi i nevidljivi, sakriveni u nekom indijanskom šatoru, jer je možda i njih Aga, u svom rodoljublju, zadužio. Oni se, posle mnogo vapaja najobrazovanijih Srba u Kosovskoj Mitrovici, stidljivo pojavljuju u nekoj pomirljivoj ulozi emisara, zakasnelih punih devet, za raju gladnih godina, i lepim, učenim stilom objašnjavaju Agi da mora da pokupi svoje stvari iz dekanata. Ali, avaj. Neće ovaj ni da čuje, zvecka noževima, preti korbačem profesorima izdajnicima, vitla hodnicima, zastrašuje, ucenjuje, obećava unapređenja i titule i puštanje iz tamnice svih koje je mučio.

Da je u pitanju neki hladni nordijski narod, bilo bi to odmah i lako rešivo. Ali ovde je sve kao kod "Sulejmana", sve je sprega ljubavi i mržnje, ljubavnica, kurtizana, kafe-kuvarica, klozet-čistačica, dojavljačica i špijunskih otpadnica, onih kojima je u podrumu i tamnici fakulteta zabadao eksere pod nokte i onih kojima je davao malo više hleba i soli, ili čak dukate ispod stola. Kako sad tu mržnju i ljubav da raspletu? U sedam ujutru svi su oni na nogama, da Agu obaveste ko je s kim kovao zaveru i da li je neki profesor zakasnio na čas tri minuta. Istog trena Aga s korbačem skače, odvaljuje kaznu profesoru od trideset osto od plate i, naravno, uzima je sebi u svoju kesu, kao dodatni izvor harača i dažbina carskih, spahijskih, ili čitluk sahibijskih. Eto, već devet godina kako on tako čini i lepe je dukate u fakultetskom buretu sakupio. Svi znaju da u Srbiji pravosuđe nije ni pravo, ni "oprano suđe", te da sudovi ne rade i da će proraditi tek kada iz srednjeg veka izađemo i uđemo u Renesansu.

U međuvremenu, Aga svoju ličnu palatu izdaje neprijateljskoj vojsci i dušmanu-Unmiku za astronomsku naknadu, ali istovremeno sve sluge koji izuste reč i progovore s Unmikom, proglašava za izdajnike i naređuje njihovo davljenje jastukom. Njegova projekcija ide i dalje. Lokalne profesorke, pripadnice ženskog pola, pod svojom upravom, u svom vilajetu, kažnjava kao "lezbače" (njegov "akademski" izraz koji glasno upotrebljava, odnosno viče), projektujući sopstvene fantazme i zaboravljajući da su age i sultani mnogo viši od njega, u haremima, po prirodi stvari, bili najtolerantniji upravo prema ovoj kategoriji žena.

Dovodi Aga jednog po jednog sumnjivog i optuženog u svoj dekanat, postavlja ih u stolicu, upire im lampu u lice i viče: Priznaj, izdajniče, ili te vode u podrum da te dave ili raspnu konjima! A iza žrtve stoji mladi Agin bokser spreman da ispitanika bije na Agin mig.

U tom vekovnom zulumu i kupleraju, javlja se jedan slobodoumni Dalmatinac, sin Dubrovačke slobodne Republike, koji proklamuje da se Age ne plaši. On osniva prosvetni sindikat za potrebe dalje borbe za slobodu. Aga mu momentalno daje otkaz, jer se, u srednjem veku, usudio da osnuje "sindikat" (reč koju ovaj ni ne razume), a svi profesori u početku pognute glave beže od tog slobodnjaka, da bi on, na kraju, ipak uspeo da okupi nekih četrnaest pobunjenih, najhrabrijih duša koje su izbegle davljenje jastukom. U Belom dvoru, ili na beloj lađi, a zapravo na najcrnjem mestu u gradu Jedrenu, na tromeđi triju država, svi su se podelili na špijune za Agu i špijune za otpadnike. Gledaju se iz prikrajaka i beže jedni od drugih, ali idu i obaveštavaju Agu ko sa kim priča, ko sa kim ruča, ko se s kim dogovara o zaveri, prevratu, ili o trovanju.

Sada već zakonom raščinjeni Aga nastavlja da piše otkaze svim svojim neprijateljima, neposlušnim profesorima, slobodoumnim Dubrovčanima, ili srpskim uskocima i hajducima. Iako ti njegovi preteći štambilji i dopisi, po kojima pljuje umesto udaranja pečata, više odavno ništa ne vrede, fakultetsko roblje ih pognute glave i u velikom strahu od osvete, dalje šalje i prenosi. Doušnici, koji su, u samoj noći prevrata, prešli na stranu pobunjenika, tajno javljaju kolegama šta piše u pismima, upozoravajući ih da pisma ne otvaraju i otkaz ne primaju. Svako misli šta mu je dalja sudbina i da li će kasnije iz osvete biti suđen, pogubljen odrubljivanjem glave, ili otrovan.

Ali, utom stiže novi Rektor u rektorat Kosovske Mitrovice, čovek iz nekog drugog veka (veka u kome i ja ovo pišem, na osnovu svedočanstava i po molbi profesora, jer se deo njih plaši još uvek žive "krvne osvete"), u želji da reformiše obolelu zabit. Aga i novog Rektora optužuje za trgovinu opijumom i narkoticma, kao i za odavanje tajni stranoj , neprijateljskoj vojsci, te se zaplet širi u nove epizode.

U epizodi od 1. oktobra 2012. godine, kada je Aga već morao da napusti dekanat i raspusti svoje kmetove, isti se zabija u tajne odaje i ne izlazi iz njih. Stiže televizijska kamera, stižu ekipe, stižu profesori da ga otud izbace, ali on samo krišom pomera zavesu svojih odaja i viri iza okna, tj pendžera, da vidi ko je opkolio srednjevekovnu tvrđavu, ne napuštajući je. Profesori se potajno nadaju da će Aga viteški sam sebi odrubiti glavu, ali avaj. Ipak je to sluga sultanov, a ne Miloš Obilić, trajaće on, makar se i saginjao do zemlje, jer su njemu dukati važniji od časti, koju , uostalom, ni nema.

Najzad, nije ovo film Andreja Tarkovskog, niti je to drama Riharda Vagnera, sa dostojanstvenim i tužnim krajem, nego je to bljutava priča južne pruge Aginog vilajeta, u kojoj je dušman, kao i svaki rajetinac, nažalost, sačuvao minimum lukavosti i uračunljivosti. Tek toliko da se sve završi u blatu, kao što je u blatu i počelo.

Ministarstvo prosvete u Beogradu, dozvoljava obesnom Agi da 1. oktobra i dalje sedi na fakultetskoj sofi, iako znaju da je to poslednji dan kad on mora biti iznet odatle, s glavom, ili s nogama napred.

Ipak, 1.oktobra Miloš Obilić ulazi hrabro u rektorat i na njegov zahtev novi rektor u Kosovskoj Mitrovici postupa časno, udarajući žig na ćagu i papirus da je vladavini Age došao kraj. Raja se okuplja ispred Belog Dvora i uplašeno čeka razrešenje. Hrabri momci, vitezovi sa barikada stižu sa strelama, na konjima, da spasu profesore.

Jedina svetla i čista strana ovog srednjevekovnog događaja jesu ti hrabri ratnici barikada koji su bez ičijeg odobrenja, kao deca Obilića, potomci loze Hrebeljanovića ili nekog srpskog Robina Huda, sami dojahali da reše problem s batinašem. Njima svaka slava. Oni će nas uvesti u Renesansu.

Nastavak epizoda sledi, gledajte ih i pratite svaki dan. Snimaju se u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Filipa Višnjića, BB.

U ovom ćete filmu videti pravu i istinitu borbu za Kosovo i Metohiju. Sve drugo su laži.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner