Vedrana Rudan u Srbiji, ili lipo li je...

Između ideje da pričam zašto je sve Vedrana super, i razumevanja zašto moje sunarodnike nervira činjenica da je ova autorka popularna u krugovima koji bi svakog Srbina za pola jedne njene izjave proglasili fašistom i dali da ga se upuca po viđenju – odlučujem se za kombinaciju oba.

Rudanova kaže da kaže da je Josipović licemer jer je napisao onu tužbu za genocid protiv Srbije, a sada samo što se ne uda za Tadića (i lepa joj je ideja da bi u tom svom gej braku Tadić i Josipović trebalo da usvoje nekog malog Slovenca). Ona poručuje da ne veruje ni u jednu od tih kampanja, ne veruje u Mesićev iskren nacionalizam kao ni u Josipovićevo iskreno pomiriteljstvo. Upoređivanje s Emirom ovde, da se razumemo, služi samo kao ilustracija – jer tog čoveka u ovoj Srbiji pljuje i kuso i repato za svaku reč, makar reč bila i pomiriteljska, čovečna i pametna, a ovu ženu gledamo impresionirani njenom hrabrošću. A slični su po svojim antiglobalističkim stavovima, mišljenju o Nato, Americi, EU, kapitalizmu...

Rudanova kaže da kaže da je Josipović licemer jer je napisao onu tužbu za genocid protiv Srbije, a sada samo što se ne uda za Tadića (i lepa joj je ideja da bi u tom svom gej braku Tadić i Josipović trebalo da usvoje nekog malog Slovenca). Ona poručuje da ne veruje ni u jednu od tih kampanja, ne veruje u Mesićev iskren nacionalizam kao ni u Josipovićevo iskreno pomiriteljstvo.

Dakle, dve su stvari u ovoj priči bitne za one koje priča zanima, a ne samo jedna. Ne bih svela gostovanje autorke Rudan u „Utisku“ samo na taj – za mnoge – najjači utisak o jednoj neslobodi zapravo. O jednoj jadnoj, tužnoj i kukavičkoj neslobodi kada hoćemo da drugi kažu ono što mi ne smemo, kada tapšemo po ramenu tog „drugog“ pošto je sve to umesto nas ispričao, a onda ga lepo pošaljemo pa „idite, pišite svoje jeresi, mi ćemo vas sa uživanjem čitati“,kao voajeri koji gledaju ono što neko ume i u stanju je da radi – jer oni nisu.

Detalje poput prepričavanja stavova građanke Rudan, poput onoga da je loše što je Hrvatska ušla u Nato, poput onoga da se ona ne želi naći u EU, njene dakle oštro i duhovito napisane antiglobalističke stavove mogu samo da vam preporučim da čitate. I da se iznenadim kako to da se ona dopada našim globalistima, našim pro-natovcima, pro-evrounijašistima, i šta je to zavodljivo u njoj, a što je njih (te takozvane drugosrbijance) zavelo da s divljenjem čitaju njene jeresi, iste one za koje će svoje sugrađane obesiti o prvu banderu, tužiti sudu kao promotere fašizma i tako dalje, da ne nabrajam, znate šta se sve desi nekome ko se u Srbiji usudi da kaže makar i delić onoga za šta Vedrana u Srbiji dobija aplauze.

Eto, to je žalosno.

Gledala sam, pre nego ću pisati ovaj tekst, i jednu staru emisiju, onu goreopisanu, gde Vedrana ulazi kod novinara Stankovića u studio kao na sprovod. Odlična emisija, i (bez obzira na skeč sa Kusturicom) taj je tip sjajan autor koji svašta dopušta, inicira i da se tamo svašta čuti o ovom našem, da se korektno izrazim, „regionu“. O priznanju Kosova koje je Hrvatska napravila, ne misli ništa dobro nego kaže kako i u Istri ima puno Talijana i kako bi se sad ti Talijani mogli množiti poput Kosovara (Vedrana misli da su Šiptari s Kosova Kosovari, ali nije ona kriva, šta drugo da misli kad je to sad neki poluzvanični naziv) i onda bi, kaže Vedrana, Hrvatska trebalo da da Istru Italiji.

I dok ona to priča korektni Srbi, oni isti koji navijaju da Tadić pojuri kod Tačija (šta sad cepidlačimo s onom „žutom kućom“ pokvariše nam posao) i da više priznamo to Kosovo, po zakonu kvantiteta. Više ih je. Nas je sve manje.

Utisak o „Utisku“ je dakle – dragi Srbi sve vas je manje jer ste kukavice, jalovi su vam predvodnici, čopor sve manji i raštrkan, ne ličite ni na šta, voajerski tapšete dok gledate kako jedna žena (strankinja, doduše) izgovara jake reči, voajeri ste, ne smete sami. I dalje, i kad zucnete neku jeres poput ovoj kakve ova žena izgovara na svakom koraku, vi se izvinjavate, niste tako mislili, ulizujete se da vas ne proglase „fašistom“ i ostalim zaostacima iz Drugog svetskog rata, vi ste pali još onda kad ste dozvolili da vam nekakav polusvet iz raznih Komiteta odlučuje o granicama – dokle smete da budete ljudi, a kad morate da se setite da ste samo Srbi, izvinite se i raziđete s ulice, da vas sve ne pohapse. Umesto da osatnete na ulici i kažete „izvolite nas sve pohapsiti“ . Srbi bi, kao i Jevreji samo s druge pozicije, s dna a ne s vrha, trebalo da budu ljudi, u onom smislu u kojem je ljudski biti hrabar, makar ako vas i muka natera na hrabrost.

I da se iznenadim kako to da se ona dopada našim globalistima, našim pro-natovcima, pro-evrounijašistima, i šta je to zavodljivo u njoj, a što je njih (te takozvane drugosrbijance) zavelo da s divljenjem čitaju njene jeresi, iste one za koje će svoje sugrađane obesiti o prvu banderu, tužiti sudu kao promotere fašizma i tako dalje, da ne nabrajam, znate šta se sve desi nekome ko se u Srbiji usudi da kaže makar i delić onoga za šta Vedrana u Srbiji dobija aplauze.

I da ne crtam dalje, eto to sam ja mislila dok sam sinoć gledala Vedranu kod Olje, a na jednoj drugoj strani zgražavala se mlakom i bednom reakcijom Srbića (što bi rekli Hrvati) na jednu drugu emisiji, snimljenu na Kosovu, gde jedan drugi gost (direktor Odbora za ljudska prava) nekakav Šalja bahato i bezobzirno porike da je ikakve „žute kuće“ bilo, prekida novinara i dere se na njega, pijan od moći – pijan pijanstvom kretena kojem date moć, pa on maše njome kao palicom koja će, ako ima Boga, na kraju razbiti njegovu glavu.

Ali, ja sam u Srbiji. Ja moram da budem koretna jer govor mržnje dopuštamo samo gostima, pa makar taj govor mržnje (koji imputiraju gospođi Rudan) bio zapravo poziv na čovečnost.