.jpg)
| Kulturna politika | |||
Volšebnici zla |
 |
 |
 |
| petak, 07. novembar 2008. | |
 Poslednji broj “Betona” doneo nam je još jednu potvrdu da ovaj propagandno-kulturni komplet jedino i služi za vođenje ideološke borbe i političku i ličnu diskvalifikaciju svih onih koji ne spadaju u njihov povlašćeni krug ideoloških jurišnika. Pored napada na Slobodana Antonića, u ovom skraćenom broju sve opskurnijeg pseudoliterarnog dodatka Gojko Tešić je dobio posebno mesto i on je, kao i mnogi drugi pre njega, okarakterisan kao oličenje zlog duha (naravno, nacionalističkog i profiterskog) u srpskoj kulturi.Za ideološke i političke delatnike “Betona” kultura je (i književnost kao jedna od njenih manifestacija) pre svega mesto ideološke borbe. Za njih je ideološka borba suština postojanja kulture, književnost je svojevrsno ovaploćenje ideologije, a ovakav pristup demonstrirali su nam mnogo puta služeći se najprizemnijim diskvalifikacijama i denuncijacijama. Već u prvim redovima rubrike “Bulevar zvezda” za Gojka Tešića se kaže da je arhivista avangarde, neumorni antologičar i borac protiv antiratnih profitera, copy-paste teoretičar. Očigledna je namera da se Gojko Tešić prikaže kao kompilator, nekreativni arhivista i, što je u ideološkom smislu njegov najveći greh, borac protiv antiratnih profitera i to kao predsednik Odbora za kulturu Demokratske stranke. Međutim, o njegovom naučnom, priređivačkom i teorijskom radu najbolje svedoči uvid u bibliografiju radova koje je do sada objavio. Reč o 17 knjiga – hrestomatija, zbornika, antologija, monografija, studija i rasprava, i o 27 knjiga koje je priredio i to su knjige veoma značajnih autora, koje je upravo on vratio u naš književni i javni život (Stanislav Vinaver, Todor Manojlović, Stanislav Krakov, Dragiša Vasić, Rade Drainac, Svetislav Stefanović). Niko ko se na ozbiljan način bavi istorijom i teorijom književnosti ne može dovesti u pitanje značaj teorijskog, priređivačkog i uredničkog delovanja Gojka Tešića. On već nekoliko decenija istrajava na često surovom književnom poprištu, verujući u umetnički doseg naše tradicije, kulture i književnosti. Bilo bi zanimljivo navesti bibliografije radova članova redakcije “Betona”, poređenja radi. Pokušavajući da u potpunosti negira i omalovaži rad Gojka Tešića, redakcija “Betona” nije mogla da pokaže ni minimum objektivnosti jer je čak i njegov izuzetno cenjen urednički rad u Književnoj reči u periodu 1980–1984. godine pokušala da prikaže kao razmetljivo samohvalisanje. Žalosno je da redakcija jednog novinskog dodatka, koji se lažno predstavlja kao književno-kritički, nema ni moralne, a ni intelektualne snage da samo konstatuje opštepoznatu činjenicu da je Književna reč u vreme kada ju je uređivao Gojko Tešić bila najznačajniji književni časopis ne samo u Jugoslaviji. Tadašnja uređivačka koncepcija bila je primer otvorenosti, građanske hrabrosti, multikulturalnosti, kritičnosti i iznad svega list u kome su objavljivani teorijski dragoceni prilozi. Redakcija “Betona” nije mogla da prećuti da je Gojko Tešić priredio značajnu trotomnu hrestomatiju Zli volšebnici – polemike i pamfleti u srpskoj književnosti. I to je sve od objektivnog pristupa u ovoj likvidatorskoj paškvili koja ima za cilj da diskredituje čoveka koji je svoje stvaralačke preokupacije posvetio afirmaciji najznačajnijih vrednosti naše kulture i književnosti. Reći da je Gojko Tešić prodefilovao kroz niz izdavačkih kuća i redakcija da bi se najduže zadržao u “Narodnoj knjizi” samo pokazuje stvarnu nameru redakcije “Betona” da ga prikaže kao nepouzdanog svaštara i arhivara. Ono što uporno izbegavaju ili ne žele da kažu denuncijanti iz “Betona” je da je Gojko Tešić u svakoj redakciji i izdavačkoj kući u kojoj je radio ostvarivao isti izdavački plan – biblioteku avangarde, i postizao izuzetne rezultate. Njegov rad karakteriše neumorno traganje za autorima, koji su neopravdano marginalizovani, ili iz ideoloških i političkih razloga izgnani iz naše kulture i književnosti. To nije slučajno jer je i on sâm osetio šta znači biti marginalizovan. Mora se priznati da redakcija “Betona” pokazuje svojevrsnu doslednost, a ona se ogleda u ciljanju u ona mesta koja su najbolnija za onog ko se nađe na njihovom ideološkom nišanu. Tako se u ovom tekstu kaže da je Gojko Tešić uspeo da doktorira i tako predupredi dolazak bolonjske pošasti i postane asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – odsek za srpsku književnost i jezik. Međutim, postavlja se pitanje zašto Gojko Tešić nije mogao da ostvari univerzitetsku karijeru u Beogradu, a to je uspelo mnogima koji su umeli da uvek budu politički i ideološki korektni i u skladu sa vladajućom političkom konjukturom. Gojko Tešić jednostavno tu veštinu političkog prilagođavanja nikada nije uspeo da savlada jer bi na taj način izneverio pre svega svoju stvaralačku vokaciju i kritički pristup kulturi i društvu. Redakcija “Betona” ide toliko daleko da bez ikakvog obzira navodi da se Gojko Tešić nije nikada odrekao poze nepotkupljivog intelektualca i da je preko nanovo “zapaljenih” kandila i tihim sapatništvom sa politikom obezbedio sebi počasno mesto na našoj kulturnoj sceni. Da li je to počasno mesto donelo Gojku Tešiću i unosna mesta u upravnim odborima u značajnim kulturnim institucijama, izdašne sinekure i još bolje plaćene projekte? Nije, jer ta mesta su i danas, kao ranije, bila rezervisana za ideološke i političke pokrovitelje ovih ostrašćenih ideoloških jurišnika iz “Betona”. Zaista je neprihvatljivo da se za ime Gojka Tešića vezuje neprilična poza nepotkupljivog intelektualca, jer on nikada nije ni bio čovek koji je držao do bilo kakve poze i uštogljene etikecije, ali je uvek i često na svoju štetu težio tome da ostane veran principima izvorne ljudske čestitosti. Bez obzira na to što je Gojko Tešić u svojim javnim nastupima i svojim uredničkim i priređivačkim radom presudno uticao na afirmaciju polemičkog duha u našoj književnosti i kulturi, redakcija “Betona” nastoji da pokaže da je on poznat i po tzv. polemičkom duhu koji je samo gomila psovki i vulgarnosti, a to se posebno odnosi na polemiku sa Filipom Davidom. Očigledno je da ovi ostrašćeni jurišnici nisu dobro pogledali u medijsku arhivu, jer je njima bilo važno da nakon šest godina brane Filipa Davida, a ne da objektivno analiziraju mnoštvo polemika, koje je vodio Gojko Tešić. Sve su ovo usputne diskvalifikacije koje su upućene Gojku Tešiću, ali je suština da se on označi kao neizlečivi srpski nacionalista jer se “oduvek zalagao za poštovanje institucije otadžbine”. Zato Gojka Tešića treba diskreditovati kao lažnu intelektualnu veličinu jer se usudio da afirmiše srpsku kulturnu tradiciju i neophodnost da ona bude deo naših teorijskih i naučnih preispitivanja. U tekstu “Intelektualcu je mesto na ulici”, objavljenom 1996. godine u vreme studentskih protesta, Gojko Tešić je izneo svoje shvatanje uloge intelektualca u našem savremenom društvu. “Istoriji beščašća srpske inteligencije svoj ogroman doprinos su dali i neki srpsko-antisrpski kružoci koji su okupili brojne intelektualne nesrećnike kojima je mržnja prema sopstvenom poreklu, nacionalnoj kulturi i tradiciji, prema narodu, prerasla u patološku paradigmu. Oni traže nacionalizam i u najčasnijem studentskom protestu koji je ikada manifestovan na ovim prostorima i vide nacionalizam u srpskoj himni, zastavi koja se viori paralelno sa engleskom, nemačkom, američkom. Razumem i prihvatam žestok govor protiv vlasti, ali vlast nije ni srpski narod, ni srpska istorija, ni srpska kultura.” Kada se pročitaju ovi stavovi, jasno je zašto je Gojko Tešić sada izložen političkoj diskvalifikaciji i optužbi da se preko prokazane i dekontaminirane epske tradicije približio postđinđićevskom poimanju demokratije u Srbiji oličenom u liku i delu Slobodana Gavrilovića, bivšeg šefa resornih odbora i izdavačkog centra Demokratske stranke, nekadašnjeg političkog oponenta Zorana Đinđića, a danas direktora Službenog glasnika i hvalitelja (posthumne) knjige Srbija – novi početak. Zaista su članovi redakcije “Betona” izgubili svaku meru kada su našli za shodno da brane delo Zorana Đinđića od Slobodana Gavrilovića. Ovoj skupini denuncijanata nije bilo dovoljno što su poveli hajku protiv Gojka Tešića. Tako je Slobodan Gavrilović, jedan od svakako najuglednijih funkcionera Demokratske stranke, obeležen kao nedosledni politički profiter. Ovakav način difamacije Slobodana Gavrilovića začinjen je pozivanjem na “istinu”, koju je o njemu jedini izrekao Vladimir Popović Beba, okarakterisavši ga kao VK-radnika marksistu, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina. Ovo je najbolja ilustracija kakvom se argumentacijom služe ideolozi “Betona”, za njih je jedino važno da vode borbu protiv srpskog nacionalizma i ljudi za koje oni procenjuju da se ne uklapaju u njihovu sliku sveta. Slobodan Gavrilović spada u retke naše političare koji su sačuvali lični i politički dignitet i razložnost u tumačenju politike. On ne pripada političkoj eliti koja je sve više deo političke estrade i partiju shvata isključivo kao privatno preduzeće, već partiju shvata kao zajednicu ljudi, koji se rukovode određenim moralnim i političkim principima. Zato i nije slučajno što je zajednički rad u Službenom glasniku Gojka Tešića i Slobodana Gavrilovića za tako kratko vreme dao izuzetne rezultate. Urednički tim koji je okupio u Službenom glasniku Slobodan Gavrilović podseća na najbolje dane našeg izdavaštva kada su urednici bili ljudi od velikog stvaralačkog i ljudskog integriteta. Samo treba prelistati katalog Službenog glasnika, imati elementarno osećanje objektivnosti i malo dobre volje i ne shvatati kulturu i književnost kao mesto neprestane ideološke borbe.
4. novembar 2008. godine |
Od istog autora
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Protesti protiv rudarenja litijuma - šta da se radi dalje?
- Sedmi krug pakla za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Protesti protiv Rio Tinta - još jedna probuđena nada
- Aleksandar Vučić kao kolonijalni upravnik i privatni lobista Rio Tinta
- Ostavke kao osnovni uslov za obnovu opozicije i vraćanje poverenja građana
- Biram bojkot i poštovanje načelnosti u politici
- Novopazarski "proporcionalni odgovor" i islamski ekstremizam u Srbiji
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva
- Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Post-izborna kriza, legitimitet i "krvavo zarađeni" mandati
Ostali članci u rubrici
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
- „Dan primirja“, ili „Dan pobede“ – kultura sećanja i zaboravljeni potpis Živojina Mišića
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
