Културна политика | |||
„Женска развратничка култура” |
субота, 21. јул 2012. | |
1. Увод Феминизам је сложен феномен. У њему постоје многобројни мисаони правци, понекад и међусобно супротстављени. Пo једнoм току феминистичке мисли – развијеном на Западу 70-их година XX века – искључиви циљ феминизма је професионални успех жена. Том циљу жене треба све да подреде, па и своју сексуалност. Да би професионално успеле жене треба да се понашају борбено и кочоперно као мушкараци, а да потискују своју сексуалност. 2. Раст „развратничке културе” Успешна пословна женa и данас је идеал феминисткиња, али је напуштен асексуални приступ. Данас се, штавише, разметање сексепилом сматра демонстрацијом женске моћи и стога пожељни начин понашања. Аријел Леви (Ariel Levy) луцидно уочава да данашње феминисткиње не гледају са симпатијом на асeксуалност неких ранијих феминисткиња, већ да величају разврат. У књизи „Женске шовинистичке свиње: жене и раст развратничке културе” („Female Chauvinist Pigs: Women and the Rise of Raunch Culture”, 2005) она с правом примећује да је данашњи феминизам покретачка сила „женске развратничке културе” („women’s raunch culture”). „Женска развратничка култура” се јавља у друштвима у којима жене уживају завидан ниво финансијске самосталности. Жене које имају новаца имају тенденцију да често мењају сексулне партнере. Њихови критеријуми за оног „правог” обично су толико високи да га ретко проналазе. Трагајући за недостижним „принцом из бајки” оне се упуштају у развратнички живот. Међу економски самосталним женама често је упуштање у мушки стриптиз и друге облике разврата. Популарна култура која надахњује те „женске шовинистичке свиње” („female chauvinist pigs”) јесте разнолика. Анализирајмо најпре поп музику. 3. Мадона Када је 1992. године Мадона објавила албум „Еротика” („Erotica”), насловна песма се одмах нашла на другом месту америчке топ-листе. Био је то преседан у историји музике и топ-листа. Спот који је пратио овај сингл представио је Мадону као „кучку”, а све је било накрцано кадровима у којима се смењује гола Мадона, садомазохистичке сцене и фотографије из књиге „Секс” („Sex”). Спот „Еротика” емитован је на МТV-ју само три пута, а онда је уследила забрана. Али он је биo свакодневно на понуди наших канала. 4. Ријана и Бритни Од Мадониног спота „Еротика” кокетирање са еротиком, па чак и порнографијом, није никакав табу, тако да госпођа Чиконе не би имала проблема да ове године репризира сличан спот. Данашње перјанице женског попа својим експлицитним текстовима на неки начин „постварују” жене: представљају их искључивао као „месо”. Савремена МТV продукција је еротизована, а одговорност за то не сносе мушки извођачи, него најпознатије женске поп звезде (Ријана, Лили Ален, Бритни Спирс, Шакира). Ријана пева: „Можеш ли га дигнути? Јеси ли довољно велики?” Некадашња тинејџерска поп-атракција Бритни Спирс нема више додирних тачака са својом пубертетском чедношћу из спота „Ооps, I Did It Again”. Она у свом споту „3” пева о групном сексу: „1, 2, 3, не само ја и ти, ухваћена сам у средини”. Дошло је до инверзије полних улога. Мушки извођачи су нежни, крхки, несигурни, али паметни момци („RЕM”, „Radiohead”), а женске певачице експлицитно износе сексуалне прохтеве. То је логична последицa феминистичког залагања за изменом „родних улога”. 5. Лејди Гага Лејди Гага, највећа поп атракција данашњице, тај статус је обезбедила спотовима и песмама у којима је све накрцано ескплицитним изразима који су блиски порнографији. Њен хит „Love Game” садржи следећи стих: „Желим зајахати твоју палицу”. Нове женске поп звезде пропагирају „женске развратничке културе”. Но, то не би било могуће без одобравања и подстицаја феминистичког „трећег таласа”. 6. Бијонсе и Шакира Недавно је свет прославио стогодишњицу Осмог марта (8. март 1910 – 8. март 2010). Који је домет феминизма најјасније се види у поп музици. МТV свакодневно пушта спотове у којим се певачице нуде као роба. Бијонсе је у кавезу, као и Шакира. И њихове колегинице из прве лиге светског попа снимају спотове у којма су везане ланцима или играју на шипки. У спотовима се певачице појављују у кавезима, обучене као животиње или као проститутке, а већина њихових песама говори о сексуалним прохтевима. Готово свака песма има еротске, па и порнографске елементе. Дошло је до екстремне сексуализације поп музике што је логична последица феминистичког захтева за „еманципацијом”. 7. Српскa поп сцена Српска поп сцена није различита од оне у САД. Српска поп сцена, поготово турбо фолк, представља домаћу верзију „женске развртничке културе”. Српска комерцијална музичка сцена сексуализована је по аналогији са оном на МТV-ју. 8. Популарна женска литература Не могу се само поп певачице оптужити за распиривање „женске развратничке културе”. Телевизијске серије, филмови, позоришне представе и литература такође пропагирају „женску развратничку културу”. Нека дела „литературу за младе жене” („chik lit”) отворено пропагирају проституисање. „Грабљивица” (2007), „Гола истина” (2008) и „Спонзоруше” (2008) само су нека дела тог „проститутског” жанра. За експлозију „женске развратничке културе” нису криве само фриволне певачице и књижевно претенциозне проститутке, већ и списатељице популарне психологије. Многа дела тог жанра пропагирају „женску развратничку културу”. „Зашто мушкарци воле кучке” (2007), „Витка кучка” (2008), „Водич ’добрим’ девојкама за секс ’лоших’ девојака” (2008) и „Зашто се мушкарци жене кучкама” (2010) само су нека дела тог „кучкиног” жанра. Важно је приметити да су сви писци тих „кучних” приручника жене. 9. „Сексу наклоњени феминизам” У феминистичкој мисли „другог таласа” (грубо говорећи од 70-их до 90-их година XX века) постојао је тренд извесног аскетизма. Неке феминисткиње тог таласа женама су препоручивале потискивање сексуалности да би могле бити успешне пословенe жене. Потискивање сексуалности се препоручивало и због тога да „непријатељу” не би давале повод да их „искористи”. Жене су упозораване од „постваривања” – могућности да их мушкарци доживљавају само као „сексуалне објекте”. У феминизуму „другог таласа” развио се јак дискурс против порнографије и „злоупотребе жена у рекламама”. Међутим, тај аскестски смер није однео превагу. У феминизму „трећег таласа” (грубо говорећи од 90-их година до данас) доминира „сексу наклоњени феминизам” („pro-sex feminism”). Тај смер је толико завладао феминистичким размишљањем (и праксом) да је „развратничка култура” постала код многих младих жена. „Женску развртничку културу” данас пропагирају многе певачице и списатељице, али нису само оне одговорне за раширеност разврата. „Женска развратничка култура” само је крајњи исход феминистичког залагања за реконструкцијом „родних улога”. 10. Одговорност „родних” феминисткиња Истински одговорне за „женску развратничку културу” су феминисткиње „трећег таласа”. Њихова критика „патријархалности”, „сексизма”, „традиционалних родних улога” пружа теоретско оправдање за напуштање женске чедности и смерности. За „женску развратничку културу” нису толико криве фриволне певачице, назови књижевнице и назови психолошкиње колико високообразовне предавачице „родних студија”. Одбацивање женске чедности и моралности последица је ургирања савремених феминисткиња да жене одбаце традиционалне „родне” улоге. Истински одговорне за процват „женске развратничке културе” нису фуфице са екрана већ уштогљене професорице „родних студија” са универзитета. Библиографија 1. Аргов, Шери, „Зашто мушкарци воле кучке: oд несигурне до девојке из снова: женски водич за терање по свом у вези”, Лагуна, Београд, 2007. 2. Аргов, Шери, „Зашто се мушкарци жене кучкама: женски приручник за освајање његовог срца”, Београд, Лагуна, 2010. 3. Кислинг, Барбара, „Водич ’добрим’ девојкама за секс ’лоших’ девојака: водич за задовољство и завођење”, Еsotheriа, Београд, 2008. 4. Levy, Ariel (2005), Female Chauvinist Pigs: Women and the Rise of Raunch Culture, Free Press, New York, 2005. 5. Ребић, Маша, „Спонзоруше”, Алнари, Београд, 2008. 6. Станковић, Симонида, „Грабљивица”, Ало новине, Београд, 2007. 7. Фридмен, Рори и Ким Барнуин, „Витка кучка”, Leo commerce, Београд, 2008. 8. Целзијус, Нивес, „Гола истина: аутобиографија с групним искуством”, Ало новине, Београд; Pemier media, Загреб, 2008. Аутор је члан Српског културног клуба |