Zlatiborska promenada Svetislava Basare

Na marginama knjige Fundamentalizam debiliteta

„Biti Srbin u današnjoj Srbiji ukida svaku razliku između lopova, ratnog zločinca i poštenog, vrednog i talentovanog čoveka. Iz takvog jednog galimatijasa, iz objektivnog istorijskog ćorsokaka, razumljivo nastaje svojevrsni fundamentalizam debiliteta“, navodi u zaključnim redovima svoje istoimene knjige Svetislav Basara, ponavljajući po ko zna koji put svoja oveštala „istorijska“ otkrića o srpskom identitetu, istorijskoj svesti, mentalitetu i njegovoj prirodi, a sve u cilju fundamentalne demitologizacije srpske čemerne i falsifikovane istorije.

Upravo je Svetislav Basara taj neustrašivi rušilac mitova i anahrone svesti našeg naroda koji ima posebno poslanje da napiše našu novu istoriju u kojoj neće biti mitologije i debiliteta (i to ne bilo kakvog, već fundamentalnog). Kao i uvek smeran i skroman on u završnom tekstu ove knjige skrušeno napominje da je bilo sreće ovi efemerni tekstovi namenjeni zaboravu bili bi za jednokratnu, dnevnopolitičku upotrebu (što i jeste njihov krajnji domet) i satrunuli bi zajedno sa novinama i časopisima u kojima su objavljivani. Međutim, dokazivanje fundamentalnog debiliteta našeg naroda je zahtevan, posvećenički i opsesivan poduhvat i svaki tekst Svetislava Basare mora biti naša naročita ostavština za budućnost kao dokaz kako se jedan čovek uhvatio u koštac sa primitivizmom, ksenofobijom i debilitetom ophrvane apokrifne srpske istorije, ali i našeg savremenog društvenog života.

Svetislav Basara je ubeđen da živimo u zemlji u kojoj vreme, osim u istorijskom smislu, uopšte ne postoji i zato njegovim jednokratnim pamfletima i kolumnama nije istekao rok trajanja. Zato je verovatno nastavio da u listu Danas ispisuje svoj antibarbarus kao dalju razradu njegove osnovne tvrdnje o srpskom fundamentalizmu debiliteta. Ovi njegovi tekstovi imaju plemeniti cilj da nas prodrmaju iz orijentalne začaurenosti, inercije, pasivnosti i pokvarenjaštva. Oni takođe treba da nam otvore mogućnost da konačno zakoračimo u realni svet naše nepatvorene i demitologizovane istorije.

Pisanje za jednokratnu upotrebu je uvek neka vrsta alibija, ne možeš nikada u svojim ocenama pogrešiti jer imaš univerzalni alibi jednokratnosti u korist dnevnopolitičke pragmatičnosti. Nevolja je u tome što se ta olako primenjiva jednokratnost pretvara često u prečicu koja vodi do šarlatanstva, banalnosti, neskrivene trivijalnosti i neobjektivnosti. Veliko je pitanje da li pisac, otvoreno priznajući da piše za jednokratnu upotrebu, može da dostigne ozbiljan stepen objektivnosti i argumentovanosti. Ne radi se ovde o logičnoj konsekvenci pisanja, da ono uvek oslikava vreme u kome pisac živi. Ali uvek izroni na svetlo dana suštinsko pitanje doslednosti i objektivnosti, i to su iskušenja od kojih se ne može pobeći. Ona su osnovni pokazatelj da li će neki tekst ostati trivijalna pojava ili trag jedne epohe. Prateći pisanje Svetislava Basare pre svega o srpskoj istoriji, našem mentalitetu i identitetu, možemo videti da se on i ne trudi da bude dosledan osim u pokušajima da bude demistifikator, dekontaminator i radikalni revizionista srpske istorije. Sledeći ovakvo ideološko i spasiteljsko poslanje, Svetislav Basara smatra da mu je sve dozvoljeno, od otvorenih uvreda do najproizvoljnijih ocena i već izanđalih postmodernih konstrukcija i verbalnih egzibicija.

Kao i mnogo puta do sada glavni junaci njegove megalomanske revizije su Nova srpska politička misao i njeni urednici Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Ne postoji granica na kojoj će se on zaustaviti samo da bi što više uvredio i dekontaminirao ovu dvojicu političkih analitičara i naučnih poslenika. Ni ostali saradnici ovog sajta nisu van domašaja ovog demistifikatora. Međutim, arhineprijatelj i oličenje zlog duha srpske istorije svakako je pisac Dobrica Ćosić kao stalna tema u većini njegovih napisa posvećenih razmatranju srpskih istorijskih zabluda i obmana. I tu se opet vraćamo na pitanje doslednosti i načelnosti, na moralne kategorije koje očigledno nisu na ceni kod ovog hroničara. Sva sreća ostali su sačuvani kompleti Međaja, ozbiljnog regionalnog časopisa za književnost, umetnost i kulturu. U dvobroju 22–23 ovog časopisa iz 1989. godine kada ga je uređivao Svetislav Basara objavljen je antologijski razgovor redakcije sa Sretenom Marićem i Dobricom Ćosićem. U stvari ceo dvobroj pod naslovom „Srbija je žedna demokratije“ bio je posvećen Dobrici Ćosiću. Tekstove su objavili: Radovan Popović „Dobrica Čosić – sa njim samim“, N. Jakovljeva „Dobrica Ćosić i njegov roman Vreme smrti“, Predrag Doganđić „Političke ideje Vukašina Katića u romanu Vreme smrti“, Milovan Đilas „Zapis o Dobrici Ćosiću“.

Od posebnog je značaja uvodna reč esejiste Sretena Marića kao redak primer objektivnog stava u razumevanju vremena u kome je nestajao jedan svet stvoren na temeljima socijalističke ideologije, a sa čijim izazovima se i danas suočavamo. „Jadna je izgledala Srbija, a i sve srpsko, negde oko tridesetih godina. Što veli Dobrica, pobedili smo, a rat izgubili. Ako se takva pobeda uopšte može nazvati pobedom. Oslobađali smo, ali niko osim Srba nije to shvatio kao oslobođenje. Možda i Slovenci, bar prvih godina posle rata. Sama reč ’Solunac’ ubrzo je čak i u Srbiji počela označavati neku vrstu klovnovske figure samohvalisavaca, mada ja u životu nisam sreo nijednog pravog ’Solunca’ takve vrste. Vojvode su im umirale tiho i povučeno u svojim selima. Beogradom se šepurila manguparija, šićardžije svake vrste. Otuda je najveći deo omladine pred hitlerovskom opasnošću našao jedini spas u – Staljinu. I tako smo imali najsmeliju partizansku vojsku. I opet. Ono najbolje je odlazilo a da niko nije mogao reći – ko će se vratiti. Dobrica nam se vratio. Ratnici su posle tih samopregora došli na vlast, kroz pobedu. Vlast opasniju, zavodljiviju, više no druge, jer to je vlast jednoumna. U Kominterni se nije bilo šaliti. Šta se tada zbivalo u dušama mladih, onih koji su izborili trijumf staljinizma kod nas, njihove muke, kidanje i lomljenje (ukoliko je tih lomljenja i muka kod njih uopšte i bilo) još nam niko nije opisao. Znamo da je tu većina izgubila dušu. Samo mali broj je uspeo da se otrgne toj sumanutosti. A za to je bila potrebna i izuzetna hrabrost. Režim se nije šalio. Među tim retkima bio je i Dobrica. Dodajte njegovom apsolutnom intelektualnom poštenju i hrabrost i talenat velikog pisca, pa ćete shvatiti značaj Dobrice Ćosića za ovaj narod. On je i njegov greh i njegovo iskupljenje. A za mnoge od nas i njegova nada.“

Nije zabeleženo kako je na ove reči velikog intelektualnog autoriteta reagovao tadašnji urednik Međaja Svetislav Basara. Međutim, ćutanje je uvek znak odobravanja naročito kada se radi o rečima tako znamenitog stvaraoca. U razgovor redakcije sa Dobricom Ćosićem i Sretenom Marićem uključivao se svojim pitanjima i obazrivim komentarima (na granici suspregnute snishodljivosti) i tadašnji urednik Međaja Svetislav Basara. U njegovoj  knjizi Vučji brlog iz 1998. godine on podseća na važnost biografije svakog čoveka i nedoličnu praksu da se zatomljuju i prećutkuju neki nezgodni delovi njegovog životopisa. Govoreći o sukobu oko postmoderne književnosti, Svetislav Basara svedoči o tome kako je izneo niz činjenica iz biografije Dobrice Ćosića, što je izazvalo pravu konsternaciju među mladoturcima svih naraštaja. „Zna li on ko je Dobrica: Zna li šta je On za Srbe učinio“. A šta sam učinio pita se Svetislav Basara. „Na tri-četiri kucane stranice naveo sam podatke iz Ćosićeve biografije i ukazao na neka njegova prijateljstva. Konsternacija u beogradskoj mahali ukazala je na jednu veoma bitnu stvar: ti ljudi, okupljeni oko Akademije, po institutima i redakcijama, jednostavno ne žele da sagledaju realnost, uključujući i podatke iz sopstvene biografije.“

Ne znam da li u svojim biografijama navodi zlatiborske šetnje i razgovore da Dobricom Ćosićem kada je veoma pomno pratio reči čoveka koga danas besomučno napada. Možda se na taj način najbolje zatomljuje neželjeni deo biografije. Citati preuzeti iz dvobroja Međaj „Srbija je žedna demokratije“ od pre dvadeset godina možda će pomoći Svetislavu Basari da sagleda realnost svoje biografije, uključujući i njegov dijalog vođen pre dve decenije u sasvim drugom obliku i tonu, uz veliko uvažavanje Sretena Marića i Dobrice Ćosića, uz poneku nejaku kritičku opasku, ali strogo pazeći da se drži tadašnje nacionalne politike oličene upravo u idejama Dobrice Ćosića. „Iako je od Vuka naovamo azijatski duh vazda bio predominantan u srpskoj kulturi, zlatno doba prosečnih i nesposobnih, a neizmerno sujetnih i vlastoljubivih započinje sa navodnim crvenoarmijskim partizanskim oslobođenjem o kome reis-ul-ulema lirski gudi u integralnom romanu Vreme vlasti: nakon takvog oslobođenja stvorena je klima u kojoj su prostakluk, sirovost, ropski mentalitet prema gore i despotska surovost prema dole postali poželjan oblik ponašanja.“

Da li u taj poželjni oblik ponašanja spada i pitanje glavnog urednika Međaja upućeno Dobrici Ćosiću o njegovom odnosu prema partizanskom pokretu za koji se on opredelio početkom 1941. godine? „Često sam sebi postavljao pitanje šta bi bilo da sam rođen pre rata. Verovatno bih i ja krenuo vašim stopama“, kaže Svetislav Basara. Dobrica Ćosić mu je samo kratko odgovorio: „Sigurno.“

„Svi autentični duhovi koji su se pojavljivali u ovoj zlosrećnoj sredini bili su marginalizovani, odbačeni, ponižavani“, navodi Svetislav Basara i to je još jedna od njegovih opsesija. On sebe neprestano proglašava za večitog marginalca, neshvaćenog barbarogenija, epohalnog demistifikatora uz uredno objavljena sabrana dela i činovničku državnu karijeru kada se za to ukaže prilika. On svrstava sebe u beskompromisne duhove koji ne kriju svoju biografiju, a čiji je osnovni zadatak da razobliči ideologiju kojoj je pripadao Dobrica Ćosića. „Nije mi prijatno što sve drvlje i kamenje svaljujem na Ćosića, umesto samo njegovog, istina povelikog denjka, ali fenomen je razgranat, fluidan – gotovo mističan – da je moguće obuhvatiti ga samo tako što će fokus biti usmeren u jednu tačku, na vrh ledenog brega, jer to Dobrica i jeste, sigurno se mnoga nepočinstva znanih i neznanih kabadahija pogrešno pripisuju njemu.“

Ova obzirnost Svetislava Basare je gotovo dirljiva, ali to je samo privid. Međutim, ponašanje Svetislava Basare se može objasniti (ne i opravdati) i nekom vrstom zakasnelog i posunovraćenog konvertitstva kada se pročitaju stavovi koje je zastupao pre dvadeset godina. Navešćemo ovom prilikom nekoliko veoma interesantnih iz dvobroja Međaj iz 1989. godine. „S kakvim pravom, mi savremeni Srbi, prisvajamo junaštvo predaka koji su se pre šest vekova sami suprotstavljali islamskoj ekspanziji u odbrani vrednosti svoje civilizacije, ako se prisetimo da smo se u nedavnoj prošlosti, nakon dobijenog rata, olako i vrlo brzo odrekli istih vrednosti i za nekih četrdesetak godina retardirali gotovo do stupnja varvarstva. Ja mislim na jednu Špenglerovu tezu da civilizacija nije poželjno stanje, nego da je to poželjno stanje stupanj visoke kulture koji mi, Srbi, možemo da dostignemo ukoliko se okrenemo našim autentičnim vrednostima jedne pravoslavne civilizacije, a ne pošto-poto kaskanju za zapadnom civilizacijom koja je nama ipak strana. Jedno pitanje povezano sa Dobričinim poslednjim interesovanjem. Nismo li bili preambiciozni kao narod? Da li su naše aspiracije prevazilazile naše snage i sposobnosti? Gde je uzrok neshvatljive konfuzije zbog koje Srbi nikada nisu uspeli da realizuju svoje ratne pobede? I na kraju, nije li odsustvo jedne ideje centra prouzrokovalo u istoriji nezabeleženu disoluciju narodnog bića koja, obilno potpomagana nekim krugovima, dovodi do pojave srbofobije kod samih Srba u jednom delu Crne Gore, čime istorijski apsurd postaje potpun.“

Zaista, istorijski apsurd je potpun kada vidimo kako je Svetislav Basara nekada pisao o junaštvu predaka, suprotstavljanju islamskoj ekspanziji, okretanju vrednostima pravoslavne civilizacije, o stranoj zapadnoj civilizaciji, odsustvu realizacije naših realnih pobeda, pojavi srbofobije kod Srba u Crnoj Gori. Možda je najveći apsurd u tome što je Srbija i danas žedna demokratije, a možda više od toga u Srbiji nedostaju doslednost i načelnost i to ne samo u našem političkom životu. Svetislav Basara je samo metafora jednog vremena u kome se mogu u nekoliko decenija proći sve ideološke mene, ne obazirući se mnogo na poštovanje elementarnih moralnih načela, i pri tome pretendovati na ulogu velikog demistifikatora srpske istorije i sudbine.