(Zlo)upotreba Njegoša

„Od srpske književnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznačajnija dela da bi se veštački ustanovile nove regionalne književnosti. Rasparčavanje srpskog kulturnog nasleđa ide tako daleko da se u školama uči kako Njegoš nije srpski pisac, da su Laza Kostić i Veljko Petrović vojvođanski, a Petar Kočić i Jovan Dučić bosansko-hercegovački pisci.“

Ovo upozorenje je napisao naš znameniti književni istoričar i kritičar Predrag Palavestra 1985. godine u tekstu „Šta sam predlagao za Memorandum Srpske akademije nauka“. Petnaest godina kasnije uputstvom Narodne biblioteke Srbije Petar Petrović Njegoš je svrstan u crnogorsku književnost, bez obzira na to što je sam Njegoš sebe smatrao pripadnikom srpskog naroda i srpske književnosti. Ta notorna činjenica očigledno nije značila ništa autorima ovog bibliotečkog uputstva.

Ovde nije samo u pitanju inercija naše neprofilisane kulturne politike, već dosledno praćenje aktuelne državne politike koja ne postavlja pitanje položaja srpskog naroda i njegove kulture u nezavisnoj crnogorskoj državi. I tu se iznova javlja sindrom naše državne politike da ne želi da remeti krhku regionalnu ravnotežu. Bez ikakvih argumenata mogu se kršiti i elementarni principi logike kada se Njegoš svrstava u crnogorsku književnost kao izraz novouspostavljene državnosti i potrebe da se iskonstruiše nova crnogorska državna kultura.

U okvir crnogorske književnosti se svrstavaju i oni pisci koji se otvoreno izjašnjavaju da pripadaju srpskoj kao što je to slučaj sa književnikom iz Herceg Novog Nikolom Malovićem. Regionalne književnosti su razaranjem jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora postale izraz državne samobitnosti, bez obzira na to što to nije u skladu sa elementarnim istorijskim i kulturološkim činjenicama.

Godišnjica rođenja Meše Selimovića bila je još jedna prilika da se pitanje pripadnosti srpskoj književnosti postavi u pravom svetlu. Svojatanja kojima je neprestano bio izložen Meša Selimović odlučno je prekinuo on sam, kada je u vreme izlaženja biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ 1972. godine jasno izrazio pripadnost srpskoj književnosti. „Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpsko-hrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava, zagarantovanog Ustavom.“

Veliki srpski pesnik Njegoš nije sebe izdvajao iz korpusa srpske književnosti, naprotiv, on je njena središnjica a njegovo delo je određivalo i određuje tokove srpske književnosti. „Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode“, govorio je Njegoš. Mi smo u našoj političkoj i kulturnoj istoriji često podlegali takvim samoobmanama i pristajali na žrtvovanje najsvetijih nacionalnih interesa u ime održavanja raznih ideoloških himera kao što je bilo i jugoslovenstvo. Bili smo spremni da zatomimo i našu nacionalnu književnost kako bi se otvorio prostor za razvoj regionalnih i zavičajnih književnosti, ne shvatajući da je reč o afirmaciji književnosti naroda koji su ulazili u sastav jugoslovenske zajednice. Pokazalo se da su naše samoobmane bile zaista razorne za naš identitet. Zato nije čudno što se danas nalazimo u gotovo tragičnom položaju zakasnele nacije koja mora da sebi i drugima dokazuje toliko puta potvrđenu istinu – da je Petar Petrović Njegoš bio srpski pesnik.

Ostaje otvoreno pitanje kojim su se to principima vodili činovnici u Narodnoj biblioteci Srbije kada su Njegoša svrstali u crnogorsku književnost. Verovatno nam prikladan odgovor može dati upravnik ove biblioteke. Možda i sada ima jedan od svojih volšebnih postmodernističkih odgovora na aktuelnu dilemu.