Polemike | |||
Brutalna diskriminacija |
sreda, 30. septembar 2009. | |
Aktivisti gej organizacija, i pojedini radikalni zagovornici održavanja tzv. parade ponosa, u komentarima objavljenim na sajtu NSPM-a, kao i sajtu B 92, negoduju što sam u tekstu Parada bola citirao Oskara Vajlda. Otprilike kažu: „To nema smisla. On je bio deklarisani homoseksualac“. Na to jedino mogu da odgovorim: pa šta?! Šta se mene tiče kakva je bila njegova seksualna orijentacija, nacionalna ili verska pripadnost, odnosno kakva je imao politička ubeđenja. Što bi to bilo bitno? Ja ne omalovažavam ljude, niti bagatelišem njihovo delo, zato što su homoseksualci a ja heteroseksualac. Ne nipodaštavam ni ljude sa kojima se u nečemu ne slažem. Niti zbog toga odbacujem ono što su učinili, a što smatram vrednim. Čovek nije jednodimenzionalno biće. U životu svi mi imamo razne uloge. Pisac čija dela obožavamo, ujedno može da bude član partije koju ne volimo. Slikar kome se zbog njegovih umetničkih dela divimo, nekada je osoba koju zbog moralnih nedostataka preziremo. Zar zato što je Martin Hajdeger, najveći nemački filozof 20. veka, bio nacista, njegove knjige treba da ignorišem? Zar zbog toga što se ne slažem sa političkim ubeđenjima Radomira Konstantinovića, ne treba da ga citiram? Zar stoga što je Miroslav Krleža bio Hrvat, Srbi ne treba da čitaju njegove romane i druge spise? Zar zato što ne delim ubeđenja Mirjane Karanović, ne smem da gledam filmove u kojima glumi? Samo vrlo ostrašćene ili zlonamerne osobe na ova pitanja mogu da odgovore potvrdno. A takvim stavom čine najveće zlo sebi i onima kojima daju preporuku. Zbog nečega što im nije po volji, nameću sebi i onima kojima navodno žele dobro, ograničenja u pogledu upoznavanja nečega što može da im proširi obrazovanje i vidike, a život učini prijatnijim. No, da se vratimo na povod ovog teksta. Oni koji smatraju da pisac homoseksualac ne treba da bude citiran od strane nekoga ko se protivi tzv. Paradi ponosa, otišli su i korak dalje u činjenju lošeg. The Arkana Dictionary of New Perspectives, ugledne britanske izdavačke kuće „Penguin“, pojam seksizam definiše na sledeći način: „Diskriminativan stav prema drugima, koji odbacuje svako razmatranje unutrašnjih vrednosti, a pripisuje uloge jedino na osnovu pola“. Izgleda, mnogi promoteri i organizatori tzv. gej parade, seksistički tretiraju homoseksualce. Najverovatnije, nemaju drugačiji osnov da druge zainteresuju za svoje „likove i dela“, pa to pokušavaju da učine napadnim demonstriranjem svoje seksualne orijentacije. S druge strane, svesni su da zasigurno ima nemalo homoseksualaca koji su uspešni na profesionalnom polju kojim se bave, i da ne moraju da nastoje da se „proslave“ na bizaran način. I to im smeta. Pa žele, pod maskom zalaganja za njena prava, da na novim osnovama nametnu diskriminatorski obrazac ponašanja prema svim pripadnicima gej populacije. Njegova srž može da se izrazi sledećim rečima: homoseksualci homoseksualcima. Drugim rečima, ako nisi naš ne čitaj nas, ne gledaj nas, ne divi se našim umetničkim delima, ne idi kod lekara drugačije seksualne orijentacije od tvoje … Tada će, htela ili ne, svaka gej „lasta“, morati da se drži samo svog „jata“. A samozvane gej vođe će dobiti gore nego ikada ranije izolovane, i time na vernost osuđene, podanike. * * * Mislim da su oni homoseksualci koji žele da žive normalno, da se bave svojim poslom i onim što vole, a ne da dane provode u paradiranju svoje seksualne orijentacije i naricanju nad surovom sudbinom, najveće žrtve pokušaja da se pripadnici gej populacije svedu samo na jednu dimenziju. Da im se od strane profesionalnih boraca za prava homoseksualaca nametne uloga jedino na osnovu polne orijentacije, i oduzme mogućnost da se afirmišu na drugi način, i žive kako sami odluče. Tu se radi o brutalnoj diskriminaciji. Odnos prema mom citiranju Oskara Vajlda, na to nam je slikovito ukazao. A ko zna koliko živih homoseksualaca, naših sunarodnika i sugrađana, baš sada na razne načine ispašta zbog beskrupuloznog ponašanja njihovih samozvanih predstavnika. No, da se nadamo, sada kada imamo zakon o suzbijanju diskriminacije, da će on i njima pomoći da se, između ostalog, izbore sa omčom koju im oko vrata stavljaju oni koji se navodno bore za njihova prava, a u stvari rade samo na sopstvenoj promociji i realizaciji poverenih zadatak od strane evroatlantskih centara moći. Da se nadamo, ako smo naivni i još ne shvatamo da živimo u, suštinski, okupiranoj zemlji. U kojoj se priča o ljudskim pravima zloupotrebljava u interesu onih koji ih svakodnevno gaze od Latinske Amerike do Iraka, i njihovih ovdašnjih satrapa. |