Iako konzervativac, Antonić sa komunistima deli pogrešno tumačenje klasnih odnosa i pravne države

Slobodan Antonić je meni lično najveće razočarenje u svemu ovome. Njegova lična omraza spram liberaša mu zamućuje rasuđivanje i osećaj prioriteta. Koliko god liberaši bili ogavne kreature, nisu oni nosioci vlasti, nisu oni odgovorni za kapitulantske ugovore i opštu servilnost već Predsednik. Ne sumnjam da bi oni radili to isto, i gore, da mogu, ali ne mogu. Bavljenje njima je drugog reda bitnosti.

No to nije sve, za univerzitetskog porfesora sociologije reklo bi se da mu je teorijsko-metodološki aparat neobično anahron, tj. neapdejtovan.

Naime, tačno je da je klasa iber ales, ali klase više nisu ono što su nekad bile. Naprosto se više ne može koristiti teorijski aparat visoke modernosti, jer više ne živimo u visokoj modernosti, već u post-postmodernosti. U uslovima opšte deindustrijalizacije i korporativizacije poljoprivrede, čitava klasna struktura je izmenjena. Većina radnika u proizvodnji, u razvijenim ili polurazvijenim državama su praktični visokokvalifikovani radnici, koji su često plaćeni bolje od tradicionalnih građanskih zanimanja, i koji su prihvatili pripadajuće navike i odlike srednje klase, sa tendencijom da u sledećoj generaciji u potpunsti prihvate njenu klasnu svest. Jedan od paradoksa je da su radnici Gradskog zelenila bolje plaćeni nego mnogi činovnici po ministarstvima, na primer. Pekari, bar u Beogradu,  zarađuju više nego većina fakultetski obrazovanog digitalnog prekarijata.

Slobodan Antonić je meni lično najveće razočarenje u svemu ovome. Njegova lična omraza spram liberaša mu zamućuje rasuđivanje i osećaj prioriteta. Koliko god liberaši bili ogavne kreature, nisu oni nosioci vlasti, nisu oni odgovorni za kapitulantske ugovore i opštu servilnost već Predsednik

Kod nas još uvek ima jedan broj nekvalifikovanih radnika, obično po fabrikama u stranom vlasništvu koje su im date na predatorsku eksploataciju, ali kako je ceo taj koncept kratoročan, to je ta vrsta u izumiranju – za deset godina će listom biti ili u Nemačkoj, ili će biti zamenjeni trećesvetaškom tranzitornom sirotinjom, ako takav razvoj dopustimo.

Dalje, Antonić, iz neznanja ili namere, prenebegava da pomene i ljude koji jesu deo radničke klase koji učestvuju u protestima, a ja ih lično poznajem u nezanemarljivom broju; no to što sasvim izvesno namerno izbegava da pobroji zemljoradnike koji su praktično od početka učesnici protesta, jer bi mu to srušilo celu koncepciju o tobožnjoj pobuni dokone i obesne srednje klase. To je već intelektualno nepoštenje.

Paradoksalno je da iako je Antonić konzervativac, u potpunisti deli (očigledno pogrešno) tumačenje klasnih odnosa sa komunistima.

Druga stvar koju deli sa njima je podrugljivost spram koncepta pravne države. Poznat je komunistički cinizam "ta nećemo se držat zakona ko pijan plota" spram pravnog sistema, pa to od njih ne čudi, ali čudi od njega kao nekakvog konzervativca. Jer bukvalno celokupna evropska politička misao od predsokratovskih vremena počiva na problematici "dobrih zakona". Postoji razlog zbog kojeg se rimsko pravo i dan danas izučava na makar polu-ozbiljnim fakultetima.

Da, korupcije naravno ima svuda, u svim vremenima i sistemima, ali ona mora biti u nekim parametrima održivosti i elementarne pravne sigurnosti društvenih sudeonika, inače se vezivne niti društvenosti paraju, i dolazi do revolucionarnih ciklusa, ili padanja pod tuđu vlast.

No dobro, mi na Balkanu nismo imali istorijske okolnosti da razvijemo kulturu Rechtsstaat (koja usput nije utopija već osnov tradicionalne evropske, ali i recimo kineske civilizacije,  a labavije srodni koncepti su imali znatnog uticaja i u arapskom, indijskom i persijskom svetu – radi se bezmalo o temelju funkcionisanja bilo kog složenog socijalnog sistema), ali zato imamo jedan drugi, za našu slovensku kulturu važniji koncept, a to je "Pravedno društvo". Ne pravnog, već upravo pravednog društva. To što studenti to ne znaju, pa pozajmljuju liberalnu terminologiju je oprostivo, jer su ipak studenti, ali kao sociolog Antonić bi morao da bude upoznat sa značajem socijalne normativizacije pravednih osnosa. Mi smo, hvaljeni preci, jedno od društava sa izraženijim osećajem pravičnosti i nepravičnosti. Na tome počiva svaki simbolički kapital u nas.

Miloševiću nije presudilo to što se pokoškao sa atlantističkim svetom, već to što je njegova žena salivala nepravdu narodu na glavu preko svog JUL-ovskog ološa, i što mu je sin, mali Marko zaradio "najveću diskoteku na Balkanu" noseći gajbice, dok su ljudi grcali u borbi za opstanak.

Sa komunistima (ali i trećesvetaškim vedetama) Antonić takođe deli i izvesni fatalizam u pogledu strukturne pozicije Srbije kao poluperiferne teritorije u svetskom sistemu. Stoji, ali valjda bi ideja trebala da bude izlaženje iz te relativno nepovoljne pozicije, a ne njeno prihvatanje kao ontološke datosti. Usput, za tu poziciju i pokrivajuću neoliberalnu ideološku matricu je upravo zaslužan Predsednik, u istoj meri koliko i Đinđić. Bilo kakva eventualna promena te pozicije nužno mora početi promenom Predsednika i njegove servilne kapitalističke ideologije.

Druga polovina teksta gde pravi potpuno usiljenu vezu tekućih protesta sa onim što mu je srcu milo-moribundnim LDP-om i marginalnim predsednikovim strašilima je čist „WTF momenat“. OK.

Lamentiranje nad time što oko studentskog protesta kruže ideološke hijene je takođe „WTF“. Pa naravno da kruže, šta bi drugo radili? Ovo je par ekselans polje ideološke borbe. Nije problem što te konkretne hijene kruže, već što ne kruže neke druge

Lamentiranje nad time što oko studentskog protesta kruže ideološke hijene je takođe „WTF“. Pa naravno da kruže, šta bi drugo radili? Ovo je par ekselans polje ideološke borbe. Nije problem što te konkretne hijene kruže, već što ne kruže neke druge. I ovde deli stav sa komunistima, koji sa olimpijskih visova pljuckaju na študentski plebs koji nije uvideo njihovu genijalnost. Iako ovde moram da dam određen popust Antoniću na minuli staž, jer je on jako dugo javni delatnik, što nije zanemarljivo, njegova delatnost je ipak akademske prirode – pisanje tekstova iz radne sobe nije baš isto što i aktivna agitacija. U tom smislu neke njegove kolege koje su osetno ispod njegovog intelektualnog, pa i moralnog nivoa, su se pokazale daleko učinkovitijim. Ako ne igraš utakmicu, nemaš prava da se ljutiš na to što će sudija dopisati pobedu suprotnom timu.

Nisam pre desetak godina verovao da ću ovo reći, ali u „dvojcu bez kormilara“ Antonić je taj koji je izgubio kompas, a Vukadinović je taj kome je jasno gde su brzaci, a gde virovi.

Videti još: Slobodan Antonić: Studentski pokret na prekretnici - Da li će nastaviti sa blokadom i protestima, ili ići na „izlaznu strategiju“