Istina o četnicima

„Istina je strukturisana kao fikcija“

Ovih dana u Srbiji, na stranicama internet časopisa Nova srpska politička misao, jedan čuveni iskaz Žaka Lakana (Lacan) ponovo dobija na svojoj aktuelnosti, naime, onaj iskaz koji kaže da je "istina strukturisana kao fikcija".[1] Kada Lakan kaže da je istina strukturisana kao fikcija to ne znači da se fikcija i istina tu izjednačavaju. Radi se o samoj strukturi koja im je zajednička, a koja podrazumeva jedan logičan, koherentan niz smenjivanja argumenata ili podataka u kom iz jednog sledi drugi, što je struktura koja pruža ubedljivost. Osnovna razlika između istine i fikcije je u tome što istinita naracija uvek ima neki pre-ostatak, nešto što, takoreći, "štrči", što se ne da podvesti pod koherentni tok naracije, dok fikcija nigde nema takvu "pukotinu".

Sličan odnos prema istini i fikciji možemo naći i kod Karla Popera (Popper), koji za kriterijum naučnog statusa jedne teorije uzima mogućnost njene osporivosti.[2] Tako, možemo da zaključimo o postojanju tri vrste naracije: jedna vrsta bi bila naracija koja i nije naracija jer ona uopšte nije koherentna, a koja sadrži dve ili više teza koje su nespojive, koje ne mogu stajati jedna pored druge; druga vrsta naracije je ona koja ima koherentan tok i razvoj i koja ima samo jedan konstitutivni rez, neko mesto koje nije u stanju da pokrije a koje, kao nepokriveno, jeste ono što, poperovski, omogućava kvalifikaciju te naracije kao istinite ili "istinolike", osporive i zato naučne; treća vrsta je ona u kojoj je sve pokriveno narativom, koja nema pre-ostatka, i koja se zato smatra fikcijom, koja zatim može da bude umetnička, mitska, ili može da bude, u slučaju ako je fikcijskost ove naracije za naratora nereflektovana, paranoička preterana racionalizacija.

U tekstovima kao što su "Komunistička strategija osvajanja vlasti"[3] Vladislava B. Sotirovića i "Ko bi se smeo izjednačavati sa kim?"[4] Stefana Karganovića (ako izuzmemo nespojive delove ovog teksta koji ga kvalifikuju kao ne-naraciju, a o čemu sam pisao u komentarima na isti)[5] imamo narciju koja svedoči o jednoj preteranoj racionalizaciji. Tu imamo ispostavljeno da su partizani, čak direktno ili indirektno u savezu sa ustašama i nemačkim nacistima, palili sela kako bi bilo što više siromašnih, beskućnika, itd. To je, po ovim tekstovima, rađeno zato što u Jugoslaviji nije bilo dovoljno siromašnih (sic!), nije bilo dovoljno radničke klase da bi se jedna komunistička revolucija mogla sprovesti, pa kad ih već nije bilo, onda su ih partizani morali sami napraviti. Pa ovde kao da pričamo o samom Svevišnjem, koji dođe i stvori svet ni iz čega.

Tako su, po ovim autorima i njihovim tekstovima, partizani, kao jedan svemoćni orvelovski "Veliki brat", ostvarili u praksi ono o čemu se u filozofskom idealizmu samo sanjalo i teoretisalo. A kada se ono što je jedna idealistička teoretska postavka ovako olako, bez nužne medijacije između teorijskog i praktičnog, prenese na svakidašnjicu, onda se dobija jedan par excellence paranoički zaplet, koji za posledicu ima diskvalifikaciju ovih tekstova kao naučnih. Istorija je nauka, a ovi tekstovi imaju pretenziju da se pojave kao naučni istorijski tekstovi, ali u tome omanjuju baš zato što preteruju sa racionalizacijom, jer bez ostatka produkuju fiktivne figure svemoćih likova.

Paranoik je paranoik zato što za njega ne važi slučaj, već u svemu vidi nameru, te zato što tamo, gde je na delu čisti rad snaga koje nemaju nikakvu svest, vidi onoga koji je svesno isplanirao i ostvario neki čin. Tako je i sa naša dva teksta i sa njihova dva autora – tamo gde je bio u pitanju odnos istorijskih snaga i slučaja oni vide zaveru i vide onoga (ili bolje "Onoga" sa velikim "O" budući da se radi o nekom ko je po moći jednak samome Bogu) koji iza svega toga stoji. A zato što se ne radi o romanu ili priči, već o pretenziji da ove njihove naracije dobiju status "objektivnog", naučnog, ovde onda nemamo posla sa umetničkom, već samo i jedino sa paranoičkom fikcijom. 

Komunistički pandžabski laso 

Pandžabski (Pandžab je bivša indijska a današnja pakistanska regija) laso je jedna efektna sprava za ubijanje kojom plaćene ubice u Indiji rade svoj posao, ili nam bar tako priče o njima govore. Pandžabski laso nije bilo kakav laso koji je poznat iz kaubojskih filmova, već je u pitanju laso koji se zateže sve jače što se onaj ko je njime uhvaćen više pokušava osloboditi. Ova sprava je odgovarajuća metafora za naracije koje nam Sotirović i Karganović ispostavljaju, jer kada im se pristupi analitično, postaje jasno da, što se oni više batrgaju da bi se oslobodili omče komunizma, efektivno se sve jače u nju zapliću. Što više govore o zlu kominističke Jugoslavije, o tome kako je taj režim sakrivao istinu, kako je ponižavao određene nacionalne skupine itd., to im komunistički režim postaje dragoceniji i neophodniji. Otprilike onako kako "drugosrbijanci" u svome lepom sećanju čuvaju Slobodana Miloševića, koji valjda samo za njih još uvek nije mrtav, te čije pipke i dalje vide kako se u svemu protežu. Otprilike, isto onako kako je jedan prosečni nacista za vreme nacističke Nemačke video Jevrejina – što se više Jevreja istrebljuje, to Jevreji postaju prisutniji i opasniji, jer sada kad ih se više ne vidi, oni počinju da "rade iza leđa".

Paranoička struktura fikcije o kojoj ovde govorimo ne dâ komunistima da se povuku, promene ili bilo šta slično (ili bar neće da vidi da su komunisti nestali, promenili se itd.). Ona podrazumeva da su komunisti kakvi su (ili pak, koji su) bili prisutni četrdesetih godina prošlog veka i dalje tu negde, samo sada još opasniji, jer ih niko ne vidi. Pa otud potreba da im se odupre još jače. Što je jedan circulus vitiosus, jer što je jače opiranje, to veća neophodnost onih kojima se ovi opiru, i tako u krug.

Usput, zato je, reklo bi se sudeći po ovome, jedini način da se iščupamo iz kandži titoističkog režima ništa drugo do da sami danas postanemo komunisti. Tako nas neće proganjati neki svemoćni lik komunista jer ako smo mi sami komunisti, znaćemo kako stvari kod nas stoje. Pa nećemo upadati u zamke bivšeg režima ostavljene da se u njih danas naivni hvataju, a koje postižu da ne vidimo kako je sam taj, tada dekadentni, komunistički režim krajem osamdesetih i početkom devedesetih, produkovao naracije o "hiljadugodišnjim nacionalnim tradicijama" i "hiljadugodišnjim nacionalnim sukobima" samo zato da bi se održao na vlasti i posle sloma komunizma svugde u svetu.

Ovim smo zapravo stigli do dvostruke fikcije: jedna je ova koja ispoveda "istine o četnicima" i naširoko i nadugačko produkuje sve jednu od druge besramniju revizionističku priču, a druga je ona fikcija na kojoj ova skorašnja počiva, ova o "hiljadugodišnjem...", kojom se prikriva nemoć jednog režima i traže se razlozi koji su sve jedan monumentalniji od drugoga. Nacionalizam, sve sa "istinama o četnicima", ostavljen nam je kao amanet komunističkog režima kakav je bio onaj koji je propao, a oni koji su poverovali u tu laž sada je se drže i preko nje održavaju u životu kao svog "konstitutivnog drugog", kao svoj negativni odraz koji im obezbeđuje identitet, nešto što u svakom slučaju nikada nije bilo takvo kakvo im se čini.

Tu počiva fundamentalna laž ove paranoične fikcije koja govori da su partizani palili kuće i tako proizvodili beskućnike koje su mobilisali, da su vodili bitke kako bi Nemci likvidirali što više Srba, itd. Ne samo da jedna takva naracija ne uspeva da se nosi sa istinom, nego čak ne uspeva ni da se nosi sa jednom fikcijom koja joj je podvaljena dok su njeni autori gledali na drugu stranu, u nazad, kako bi videli svoju "istinu o četnicima". Pa dok su pokušavali da vide istinu, dobili su umesto toga fikciju, a istina se izgubila ili je, pre bismo rekli, postala fikcija. Zato, uzgred, naslov ovog teksta nije pod navodnicima. Da jeste, to bi impliciralo da osim "istine o četnicima", gde navodnici sugerišu da je nešto lažno u pitanju, postoji neka prava istina. Ali je problem što je prava i jedina istina o četnicima samo fikcija. Osim ove paranoičke naracije, duboko libidinalno investirane, nikakva druga istina koja bi blagonaklono govorila o četnicima danas ne postoji. 

Fikcija na stranicama Nove srpske političke misli 

Zašto Nova srpska politička misao objavljuje ovakve paranoičke fikcije? Neko bi možda pomislio da ja, kada govorim o ovim paranoičkim sastavima koji su tu objavljeni, usput govorim i nešto loše o NSPM. Ali nije takav slučaj u pitanju. U vreme kada, kako kaže jedan od najboljih tekstova koji je o politici skoro produkovan u Srbiji, tekst "Crveni i crni" Đorđa Vukadinovića,[6] nemamo politiku već imamo samo oportunizam koji se zaogrće bilo crvenim bilo crnim zastavama, fikcija postaje nešto što je bitnije od istine. Istina danas u Srbiji jeste istina oportunizma. A upravo iz fikcije može da, realno, jednom u perspektivi, nastane političko. O zasnivanju političkog na osnovu jedne mitske fikcije piše Hajdeger (Heidegger) kada o zasnivanju države govori kao o jednom potezu u kom se mitsko otelovljuje.[7] Kao uslov za svaki politički odnos Karl Šmit (Schmitt) uzima lik neprijatelja, o kom kaže da ne mora da zaista bude moralno inferiorniji, estetički neprihvatljiv, itd. ali da se onda obavezno kao takav vidi kroz prizmu neprijateljstva.[8] NSPM, objavljujući ovakve fikcije, pokušava da re-politizuje skoro sasvim de-politizovani prostor srpske javnosti, i to je veliki značaj ovog časopisa, što tamo gde je de-politizovani oportunizam pokušava da začne nešto što je pravo političko.

Kada ja, na primer, ovde ustajem protiv fikcija kao što su ove "istine o četnicima", onda mogu da se, zahvaljujući NSPM, pravim da postoji politika u Srbiji i da se, uprkos tome što stoji Vukadinovićeva dijagnoza da su se "crveni" i "crni" danas izmirili u oportunizmu, borim za crvene a protiv "crvenih" i crnih i da se nadam da će politike jednom ponovo i biti, samo ako budemo dovoljno uporni i istrajemo u ovim fikcijama. Opet, ne u bilo kojim fikcijama, već, specifičnije, u razlikovanju između fikcije i istine strukturisane kao fikcije.

Ta borba, iako, šire uzeto, jeste borba fikcija, jeste ujedno i realna borba, jer su ovo fikcije koje iza sebe imaju ideju koja, u platonističkom smislu, jeste večna i ne može a da nema svoj realitet nezavisno od toga da li ima ili nema fakticitet. Međutim, ako su ideje večne i imaju realitet, njihovo materijalno, u ovom slučaju tekstualno ispoljavanje, nije nešto što se može tek tako nivelisati i svesti na jednake vrednosti. Postoje fikcije i fikcije, da tako kažemo. Postoje fikcije koje su vredne toga da se čovek za njih bori da prestanu da budu fikcije, a postoje i one druge fikcije protiv kojih se treba boriti da nikada ne bi prestale da budu ništa drugo do fikcije. I tu se opet vraćamo na početak ovog teksta i na vrednost i naučnost naučne, u ovom slučaju istorijske teorije. Nisu sve fikcije iste, nisu sve isto vredne; neke su manje vredne od drugih, a to su one koje ne žele da se pojave kao fikcije i baš zato ne uspevaju da budu ništa drugo do fikcije, paranoične i zato neplodne, jer se njima stvari ne mogu promeniti budući da se u njima i da se njima čuva jedan status quo. Plodne fikcije su one koje imaju jedan potencijal, jednu do sada neiscrpljenu virtuelnu dimenziju koja zaslužuje još jedan pokušaj ili još mnogo pokušaja aktuelizacije.

NSPM nam obezbeđuje prostor – prostor za borbu koja treba da pokaže koje su fikcije plodne, a koje to nisu. Mit o "istini o četnicima", zato što se svodi na paranoikovu fantaziju o "Onome koji iza kulisa vuče sve konce", "Onome koji pomera zavese" pa otkriva i sakriva kako mu se šta prohte, nije fikcija na kojoj se bilo šta može zasnovati, jer ona donosi samo jednu impotentnu borbu protiv izmaštanog ne-upokojenog i posredstvom tog mita ne-upokojivog nevidljivog komunističkog gospodara. Za razliku od ovoga i njemu srodnih mitova, plodna fikcija mora moći da ne bude svedena i svodiva na jednu završenu, zaokruženu celinu, već mora da ima pomanjkanje onih koji se tu smatraju odgovornima baš zato da bi neko svojevoljno tek preuzeo na sebe odgovornost za ideje i za ideale koji se u toj fikciji ispostavljaju. Plodna fikcija koja ima potencijal da se aktuelizuje mora u sebi neprestano zadržavati momenat proizvoljnoga, neutemeljenoga, baš zato da bi se neko uopšte mogao za nju svojevoljno opredeliti. S druge strane, panična, histeričko-paranoička fikcija uvek ispostavlja naraciju o nekoj ugroženosti od strane gospodara koji se onda zauvek tom fikcijom čuva, pa bilo da se radi o "hiljadugodišnjoj tradiciji" ili o "komunističkom zlu".

Nekako je i logično da samo tamo gde se gospodar ne priznaje može da bude nečega novog, a da tamo gde se gospodaru prebacuje, gde ga se priziva i poziva na odgovornost, ili pak tamo gde se jedan gospodar želi zameniti nekim novim, nikada ničeg novog ne može ni da bude.