уторак, 24. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > О игри бројевима и непримереном замајавању о Јасеновцу - Неће ваљда ђаво победити у овој ђаволској работи
Полемике

О игри бројевима и непримереном замајавању о Јасеновцу - Неће ваљда ђаво победити у овој ђаволској работи

PDF Штампа Ел. пошта
Вељко Ђурић Мишина   
недеља, 24. септембар 2023.

Медијски простор данима тресе проблем броја жртава концентрационог логора Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске. Тешко је, међутим, утврдити ко је после пет година од првог замајавања јавности покренуо садашње. Једни кажу да то треба овом сведржитељу Србије због пада рејтинга, други кажу да сведржитељу Патријаршија није лојална у процесу отписивања Косова и Метохије, трећи кажу да је то удар на Српску православну цркву. Има их, додуше малобројни су, који тврде да је медијска прашина само скретање пажње са много крупнијих ствари у вези са главним актерима халабуке – Синодом Српске православне цркве и академиком Василијем Ђ. Крестићем.

Ново замајавање је почело у Сарајеву, талас се расплинуло у Београду и достигао до Загреба. Елем, да кренемо редом!

Пре четири године, у Загребу, на трибини српског друштва „Привредник“ гостовали су историчари из београдског Института за савремену историју. У публици је био и епископ славонски Јован Ћулибрк. Епископ је у делу слободног разговора са гостима изрекао неколико реченица о Јасеновцу, (пара)државном пројекту „Гидеон Грајф“, истакао недостатак научниоистраживачких пројеката о историји Другог светског рата 1941–1945. године. Мада се кратки снимак епископовог коментара убрзо проширио интернетом, није било реакција које би завредиле пажњу шире публике.

Средином августа ове године, ко зна из којих разлога, један сарајевски портал обновио је поменути снимак на друштвеним мрежама, додуше, у сасвим другачијем контексту. Први је реаговао Миле Додик, председник Српске, укоривши епископа Јована. А онда су се јавили знани и незнани са својим коментарима, тврдњама и тумачењима! И „грудва“ се закотртљала! А ђаволу је баш то добро дошло да се и он покаже.

Овај случај ме подсећа на збивања око интервјуа поменутог владике у београдском часопису „Nedeljnik“ објављеног 27. августа 2015. године под насловом „Srbi, dobro vagajte svaku reč o Stepincu“. Владика је тада говорио о беатификацији надбискупа загребачког Алојзија Степинца, Ватикану, Независној Држави Хрватској, Јасеновцу, „Бљеску“, „Олуји“, пустим српским селима у Славонији, страдању српског народа...

Свуда су уплетени прсти Василија Крестића и његових дежурних чувара српства

Јавили су се дежурни душебрижници, чувари Србббства и ревнитељи православља, бранитељи од екуменизма, познаваоци прошлости који су знања стекли на разноразним википедијама... Занимљиво је да тада није сачињена ниједна петиција! Изгледа да се ђаво тога није сетио па је тражио погодну прилику. И дочекао ју је четири године касније!

Ватикан је одавно окончао први степен процеса посвећења надбискупа загребачког Алојзија Степинца (прогласивши га блажеником) па је требало наставити до краја. У таквим околностима, патријарх Иринеј у име Српске православне цркве упутио је 2011. године папи Бенедикту XVI писмо са благим упозорењем

Мојим текстом „Шта је спорно у интервјуу епископа славонског Јована?“ желео сам да укажем шта је историјска наука а шта шарлатанство које шире бројни зависници од интернета. Одмах су се јавили они које сам поменуо у претходним реченицама! Ускоро је све прекрила интернетска тама али ђаво није мировао па се јавио сасвим другим поводом и на други начин.

Ватикан је одавно окончао први степен процеса посвећења надбискупа загребачког Алојзија Степинца (прогласивши га блажеником) па је требало наставити до краја. У таквим околностима, патријарх Иринеј у име Српске православне цркве упутио је 2011. године папи Бенедикту XVI писмо са благим упозорењем. Нешто касније стигао је одговор са предлогом да се формира једна комисија која би разговарала о проблему тим пре што је за српски народ, нарочито онај део који је био у границама Независне Државе Хрватске, улога надбискупа и врха Римокатоличке цркве приличној мери спорна то јест сасвим другачија од оне коју нуди загребачки Каптол. Српска патријаршија је упутила писмо римском папи Франческу и предложила да се случај препусти историји, другачије казано Свевишњем! Ускоро је договорено да једна нарочита делегација оде у Ватикан ради конкретних договора. Београдска патријаршија је о свему известила остале помесне православне цркве знања ради.

На српској страни главну реч је водио епископ бачки Иринеј Буловић. У неколико разговора архијереја са овдашњим историчарима, најважнију улогу добио је академик Василије Ђ. Крестић. То и не треба да чуди кад се зна колики је његов утицај на епископа бачког. Из тих времена остала је забележена и чудна реакција поменутог епископа на моју кратку изјаву објављену у београдским „Новостима“ 15. јула 2017. Епископ је на званичном интернетском гласилу Српске патријаршије написао и ове речи: „Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник Новости заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, enfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифеја српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у Новостима од 15. јула.“ Узгред, цитирану реакцију потписали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић и епископ бачки Иринеј! У овом тексту озбиљно сам схватио замерку да пишем недолично о Крестићу и Живановићу превиђајући стару мудрост да је ђаво у детаљима. Поједине квалификације видео сам и ових дана – у одговору Синода на писмо Василија Ђ. Крестића!

Време је учинило да је расправа о надбискуповој улози на посебан начин окончана. И даље остајем у убеђењу да српска страна није била на висини проблема. Уосталом, да ли је у међувремену из Српске патријаршије обзнањен један вредан документ из архиве Синода о ратним страдањима Српске православне цркве и српског народа? 

Време је учинило да је расправа о надбискуповој улози на посебан начин окончана. И даље остајем у убеђењу да српска страна није била на висини проблема. Уосталом, да ли је у међувремену из Српске патријаршије обзнањен један вредан документ из архиве Синода о ратним страдањима Српске православне цркве и српског народа? Да не грешим душу, појавила се 2020. једна књига о митрополиту загребачком светом Доситеју Васићу, страдалнику и мученику, са неколико важних детаља супротних у односу на претходну, штампану 2008! На пример, о години рођења светитеља! А обе књиге су штампане под знаком Патријаршије!

Улога епископа славонског Јована

У међувремену, епископ славонски Јован остварио је неколико вредних пројеката у епархији, нарочито у селу Јасеновац, приклонио се сведржитељу Србије у избору новог поглавара, одиграо непримерену игру у мом смењивању са места директора Музеја жртава геноцида (два месеца пре истека мандата) и понизно ћутао о концлогору Јасеновац.

Интернетска јавност није му наклоњена, не штите га ни они у које је веровао... И сада је поново у центру велике харанге – не својом вољом већ игром моћника из сенке. Он, међутим, не види да је то само наставак оног што је започело пре седам-осам година против њега, мене и Музеја жртава геноцида, провлачило до дана данашњег и још му се не види крај. Није видео (или није желео) да је у тој харанги посебно место имао Василије Ђ. Крестић. А знао је, барем је о томе писао Синоду 26. марта 2020. године о такозваном „Апелу за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“ којег су потписале 52 личности, а један од њих је баш Крестић.

У међувремену, епископ славонски Јован остварио је неколико вредних пројеката у епархији, нарочито у селу Јасеновац, приклонио се сведржитељу Србије у избору новог поглавара, одиграо непримерену игру у мом смењивању са места директора Музеја жртава геноцида (два месеца пре истека мандата) и понизно ћутао о концлогору Јасеновац

На поменути апел реаговао сам као директор Музеја жртава геноцида текстом „Академику Крестићу и иним 51 потписнику Апела за одбрану новомученика јасеновачких“. Непримерена реакција дошла је са Крестићеве стране у тексту „Зашто сам потписао Апел за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“. Он је, у свом препотентном стилу, на самом почетку нагласио да из више разлога нема намеру да полемише поготову што сматра да ја ни у ком погледу нисам дорастао да расправљам из струке и науке. Овакав став био је последица неколико ранијих чарки насталих после мојих доказа о његовим плагијатима и рециклирању објављених текстова. Значи, и овде, у ситним детаљима, ђаво је показао своје лице!

С обзиром да се ствар отела контроли, Синод је затражио од епископа славонског објашњење проблема. У свом одговору 27. марта 2020, епископ је поменуо Крестића и нагласио: „...који је потписао Апел зато што је он већ неко време у полемици с директором Музеја жртава геноцида др Вељком Ђурићем. Без те полемике би нам свима свакако било лакше, али на жалост и као председник Управног одбора Музеја жртава геноцида могли смо да утичемо само да се та полемика унеколико ублажи али не и да се оконча.“ При правдању Синоду око апела заборавио је на небројене негативне реакције на интервју из „Nedeljnika“? Или је морао да се отклони од мене јер је знао какав однос према мени имају Крестић и епископ бачки?

Крестић увек у првим редовима кад се напада

После непотребне реакције Милорада Додика о поменутом инсерту из 2019. године са трибине у Загребу, јавили су се дежурни душебрижници – они који потписују разноразне петиције уверени да се тако разрешавају дубоки проблеми које стварају сведржитељ и његови послушници. У том мноштву профилисали су се појединци и неколико сајтова: први је опет академик Василије Ђ. Крестић а најзагриженији и најострашћенији ревнитељи су уредници „Борбе за веру“, „Стање ствари“ и „Јадовно 1941“ а од новина „Новости“ и „Печат“. (Узгред, ту и тамо и други сајтови и новине пренесу поједине текстове о теми жртава Јасеновца).

Тешко је докучити ко је иницирао састављање и потписивање петиције у „одбрани јасеновачких мученика“ као и то да ли су сви потписници били упућени у садржај текста (јер ме искуство за поменутим апелом из 2019. године подсетило да је било потписаних личности без одобрења) и још много детаља. Вредно је помена да је први потписник Василије Ђ. Крестић а нешто ниже на списку је и Србољуб Живановић!

Тешко је докучити ко је иницирао састављање и потписивање петиције у „одбрани јасеновачких мученика“ као и то да ли су сви потписници били упућени у садржај текста (јер ме искуство за поменутим апелом из 2019. године подсетило да је било потписаних личности без одобрења) и још много детаља. Вредно је помена да је први потписник Василије Ђ. Крестић а нешто ниже на списку је и Србољуб Живановић!

Петиција је прослеђена Синоду Српске православне цркве, Синод је реаговао службеним саопштењем. После пажљивог читања тог текста лако је закључити да садржај никако не приличи звањима оних који су га усагласили, да је стилски неуједначен што указује на разлике у ставовима и могуће компромисе чланова Синода.

Мада није поменуто његово име, први се јавио Василије Ђ. Крестић и то на неуобичајени начин: његова реакција се шири интернетским друштвеним мрежама (пре објављивања у њему наклоњеном недељнику „Печат“).

У међувремену, из Сарајева се није чуо никакав глас. Из Загреба се огласио Драго Пилсел са два текста на сајту autograf.hr. Убеђен сам да нико није читао пажљиво Пилселов текст али су га коментарисали у београдским „Новостима“ текстом „Деда затирао Србе, унук затире истину“. Потом се 19. септембра огласио „Jutarnji list“ текстом „Udar revizionizma SPC, Beograd i Dodik žele maknuti slavonskog vladiku zbog stavova o Jasenovcu“.

Као аргумент у одбрани 700.000 јасеновачких жртава најчешће се позивају на (непроверљиве) изјаве немачких официра који су службовали у Загребу или Београду, као и различите процене комунистичких комисија обзнањених одмах после рата.

У Београду се 20. и 21. септембра огласио и Светислав Басара, један од гуруа националне самомржње, у новинама „Kurir“ текстовима чији су наслови погодили у средиште проблема: „Jasenovačka licitacija“ и „Uvređenost inteligencije“!

Драго Пилсел је 20. септембра на свој сајт поставио Крестићев одговор Синоду напоменувши да га је добио из Патријаршије. (Пилсел је својевремено обзнанио и писмо почившег патријарха Иринеја из 2016. године папи Франциску о канонизацији надбискупа загребачког Алојзија Степинца!)

Основна примедба коју Василије Ђ. Крестић и дружина потенцирају тиче се индиректно броја жртава концентрационог логора Јасеновац а директно, додуше прилично прикривено, против мене и политике коју сам креирао и водио као директор Музеја жртава геноцида као и против садашњег директора. Као аргумент у одбрани 700.000 јасеновачких жртава најчешће се позивају на (непроверљиве) изјаве немачких официра који су службовали у Загребу или Београду, као и различите процене комунистичких комисија обзнањених одмах после рата.

Протежирање Крестића од стране Службе

Крестић је од Васе Чубриловића добио у аманет контролу историографије која мора да се држи зацртане политике и то је ревносно чинио деценијама. У том послу није успео мене да контролише мада је покушавао на разне начине, на пример, забраном изложбе „Тотални геноцид“ по идеји академика Динка Давидова у којој смо ја и Музеј жртава геноцида имали посебне улоге. Када сам ја у питању, Крестић никада није реаговао директно већ је на то „препуштао“ другима. У међувремену је написао на мој рачун разне квалификације на које нисам одговарао у истој равни јер сам поштовао његове године. Бранио сам се и када је поднео тужбу против мене и Музеја жртава геноцида. Да би показао своју моћ то је учинио у „пакету“ са Србољубом Живановићем и једном анонимном женом!

Не желим да учествујем у игри бројевима, желим нешто далеко простије то јест да заједно разјаснимо неколико битних чињеница: колико је од оних нешто мање од стотинак потписаних на петицији прочитало барем три књиге о Јасеновцу; колико њих схвата значење појма ревизионизам у историографији, као и значење глагола умањити и увећати нарочито ако прихватимо да се зна ни приближан број страдалих

Не желим да учествујем у игри бројевима, желим нешто далеко простије то јест да заједно разјаснимо неколико битних чињеница: колико је од оних нешто мање од стотинак потписаних на петицији прочитало барем три књиге о Јасеновцу; колико њих схвата значење појма ревизионизам у историографији, као и значење глагола умањити и увећати нарочито ако прихватимо да се зна ни приближан број страдалих.

Интересује ме колико је потписника читало историографске чланке Василија Ђ. Крестића и запитао се о њиховој вредности имајући пред собом, на пример, први и последњи текст о ђаковачком надбискупу Јосипу Јурају Штросмајеру! Или његово предавање у САНУ 22. априла 2017. објављено у књизи под насловом „Јасеновац“ а да у њему нема речи Јасеновац! Узгред, још једно немало питање: да ли је неко од потписника читао приказ Крестићевих Запамћења који је написао Радош Љушић? Или гледао интервју са Слободаном Спасојевићем, некадашњим високим функционером Министарства унутрашњих послова Србије) постављен 6. октобра 2021..на порталу Славијаинфо о протежирању Василија Ђ. Крестића од стране Службе у оквирима политике режима Слободана Милошевића?

Или извештај Србољуба Живановића о ископавању у Јасеновцу 1964. године али не примерак који се чува у Историјском архиву Београда (на коме је само Живановићев потпис) већ оне из фондова СУБНОР-а у Хрватском државном архиву и Архиву Босне и Херцеговине (на којима су потписи свих чланова истраживачке екипе)! Да ли после похвала Служби државне безбедности и члановима борачке организације, примљених дуплих динарских дневница и јасне тврдње да се број жртава никада неће моћи утврдити, и даље треба веровати у његову бајку да је морао побећи из Југославије? Да би сте се боље информисали нудим на читање своју књигу Ископавања у Јасеновцу 1964. године – Студија случаја сведочења др Србољуба Живановића!

Ако су коментари на постављена питања негативни, онда ми не преостаје ништа друго него да устврдим да је ђаво ипак победио!

Видети још:

Василије Крестић: Одговор Синоду или како сам постао "посебно жалостан пример"

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер