O kritici kritike SNS

Zašto bi se jedili zbog kritike naše kritike jedne političke stranke i tri medija koja su tobože u njenoj službi. Nema nikakvog valjanog razloga da se kritika kritike toliko dramatizuje čak do odbrane prava na kritiku. Ko je to pravo dovodio u pitanje? Niko. Baš niko. Koliko vidim ni pristojni ni «patriotski» kriptokritičari.

Nema takođe razloga da se teškim, najtežim rečima («intelektulane hijene», «šibicari», «lešinari») raskrinkava motivacija nekih kritičara čak i kada njihovi stavovi nisu opravdani niti argumentacijski zasnovani. Pogotovu kada dolazi sa one strane sa koje smo navikli na odmeren ton i racionalan jezik.

Pa, u čemu je spor? U razumevanju 1) delovanja kritičkog, javnog intelektualca i 2) kvalitetu kritike koja je predmet kritike.

Tačno, javni intelektualac treba da kritikuje, da ukazuje na nesklad između dela i reči – vrednosti (političkih stranaka), zapravo da kritikuje prevashodno odluke i ponašanje vladajuće elite jer ono pogađa sve članove društva, pri čemu, razume se, nisu pošteđeni ni drugi politički subjekti. Ako bismo pogledali srpsku scenu na kojoj se kreću kritički ili javni intelektulaci, onda bismo veoma lako postigli saglasnost u tome da ima raznih javnih intelektulaca. Jedni kritikuju nesklad sa stanovišta spore evropeizacije Srbije, drugi što se Srbija još vezuje za Kosovo i Metohiju, treći kritikuju vlast i one koji joj služe, četvrti opaljuju i po vlasti i po opoziciji, peti ne podnose opoziciju. I tako dalje. Iz ovakvog rasporeda javnih kohorti intelektulaca, proizlazi samo jedan zaključak: javni intelektualac ili kritički nije neko ko je čuvar istine političke ili neke druge društvene već zastupnik jednog stanovišta i kao takav podložan takođe kritici. Dakle, teško je složiti se sa tvrdnjom da je «kritika istinita». I ta istina se kritički preispituje. Ako ja shvatam svoju ulogu na ovako opisan način, dakle kao javni intelektualac, moram da budem spreman da primim kritiku drugih intelektulaca bilo sa koje strane dolazila i bilo kakvog kvaliteta bila. Bez gneva i revolta.

Da se zadržimo na kvalitetu kritike. Niko razuman neće osporavati pravo na kritiku SNS kao opozicione stranke režimu na čudotvoran način sklepane koalicije na čelu sa DS. Tako nešto nije mogućno. Ali, ono što se, verujem, sa puno razloga može osporiti takvoj kritici to je njen proročki karakter. I to je suštinska tačka kritike kritike. Ako svoj kritički sud izvodimo iz pretpostavljenog delovanja na vlasti jedne političke stranke, onda to može biti ideološka inspiracija koja se korenito razlikuje od one kritike koja se usmerava prema konkretnom delovanju i političkom ponašanju koje pogađa, ovde i sada, sve građane Srbije. Kritika Miloševića 1995, Đinđića 2001, Tadića 2008. i Nikolića 2011. u nečemu nije logična. Prethodna trojica su bili na vrhu državne vlasti, četvrti nije. Nikolić se kritikuje unapred, i stavlja u kontekst aktualnog ponašanja stranaka na vlasti, a to nije ozbiljan analitički posao. Može li opoziciona partija da krade, da prevari, da laže? Može samo u slučaju da prima novac iz inostranstva za svoje delovanje ( a to smo videli i vidimo) ili da mimo domaćih zakona pribavlja finansije. Ali, samo partija na vlasti može da laže i krši svoja predizborna obećanja, samo ona drži šapu na budžetu i ona raspolaže resursima upravljanja društvenim i državnim poslovima.

U takvim okolnostima, nije mudro da se proročki odnosimo prema mogućnoj budućoj vlasti. Kako bi se osećao kritičar nove vlasti koja bi, zamislimo, u nekim oblicima svog delovanja izneverila njegovu tmurnu prognozu? Rđavo. Upravo zbog toga kritičkog intelektulaca treba suočiti sa mogućnostima proroštva.

Vratimo se temi. Konstrukcija kritike je bila zasnovana na instrumentalizaciji tri medija od strane SNS. Bubnjevitim glasom smo uozoreni da je to zamena za vladajuće medije. Baš tako – vladajuće. E, pa to je doista pravaljenje od komarca magaraca i to je neopravdana generalizacija. Najpre, za takvu tvrdnju potrebni su dokazi o povezanosti tri medija i SNS. Potrebna je i analiza sadržaja tih medija koja će pokazati kolika je vidljivost političkih stranaka i političkog života u Srbiji. A tek dokazi o budućem deovanju! Ali, sve i kada bi bilo tako, pravo pitanje je zašto je opoziciona stranka prinuđena da se bori za medije koji će preneti njeno delovanje u javnosti. Kakav je to medijski poredak kada je opozicija slučajni gost na medijima sa nacionalnom frekvencijom. Uzmimo primer Studija B. To je tv stanica koja se finansira iz gradskog budžeta, dakle svih građana Beograda. Treba li nekom dokazivati da ova latinična televizija predstavlja školski primer javnog glasila Demokratske stranke. Tamo nema ni magle od opozicije (osim jedne stranke koja inače u gradskoj vlasti nije opozicija) a javne teme su uspavljujuće, baš kakve su potrebne za Periklovu demokratiju. Treba li da podsećam na analize Blica koje su objavljene na ovom sajtu. Hajde da upredimo oblike i učestalost prisustva političkih stranaka i njihovih čelnika u najstarijem listu na Balkanu i malotiražnoj Pravdi. Treba li da istražujemo?

E, pa ako javni intelektulac smatra da nisu od prvorazrednog značaja ovakve (i reke drugih) brutalne instrumentalizacije medija od strane vlasti, a da pri tom konstruiše političku klimu tri medija i SNS, pri čemu se proročki slika njena buduća vlast, onda svaki dalja rasprava gubi smisao i opštu vrednost.