Od analize do netrpeljivosti

(S. Antonić: „Jedno lično razmišljanje o izborima 2012.“ NSPM,8.4.2012)

Bliže se izbori, a sa približavanjem raste broja analiza i „analiza“ koje proturaju političko-partijsku pristrasnost. Na političkom terenu Srbije može se videti sve ono što odlikuje partijsku borbu za vlast. Kako deluje vlast a kako opozicija? Kakva sredstva koristi vlast, kakva opozicija? Kakve političke stranke se javljaju za osvajanje predsedničkog i poslaničkih mesta? Odakle pritiče novac za kampanju - kako to da male stranke raspolažu tako velikim budžetom? Kako se ponašaju mediji? Kako reaguje javnost? I tako dalje.

Najveću pažnju, razumljivo, privlači borba najvećih stranaka. Od njihovog rezultata na izborima zavisi kompozicija vlade i ostvarenje političkih ciljeva. Kako na njihovu borbu gledaju analitičari - pitanje je koje pripada jednom delu srpske političke scene. Odgovori su različiti a moju pažnju privlače oni analitičari koji ponavljaju tvrdnju da između DS i SNS nema nikakve razlike. Tako, Slobodan Antonić tvrdi da dugotrajuća vlast DS i njenih satelita sa praktičnim DELOM, ima rivala koji nije na vlasti i koji nema DELO, dakle, konkurenta koji to, zapravo, nije. Između njih postoji „suštinska istost“. Ova tvrdnja se dokazuje na sledeći način.

Antonić navodi DELA vladajućeg DS: „neustavni Statut AP Vojvodine, bezglavo zaduživanje u inostranstvu i porast nezaposlenosti, kapitulaciju od 9. septembra i kraj aktivne kosovske politike, priznanje Kosova* zarad dobijanja kandidature, idolopoklonički odnos prema EU, ulazak u ulični rat sa sopstvenim građanima zbog gej parade, partizaciju sudstva, pretvaranje parlamenta u glasačku mašinu, prepuštanje „drugoj Srbiji“ najvećeg dela prostora u kulturi i medijima (posebno uništavanje NIN-a), demografsku imploziju, nerazjašnjeno ubistvo Ranka Panića... “

Ako je vlast ostvarila ova dela zato što je imala instrumente vladanja i glasačku većinu u Skupštini, gde se nalazi “suštinska istost” opozicije, odnosno SNS? Opozicija ima samo politički govor kao instrument svog delovanja i neki medij koji se smiluje pa ustupi malo prostora i za ovaj deo srpske politike. Gde je Antonić pročitao govor saglasnosti SNS sa ovim DELIMA? Nigde. Pa gde su pokazatelji “suštinske istosti”? Verovali ili ne, ta istost je u sledećem: njihova televizija Svet plus info koju Antonić falsifikuje kao “naprednjački talasi”. Ko gleda ovu televiziju videće sve stranke, čak i stranku doživotnog predsednika, ali naravno u manjoj minutaži. Valjda bi bilo previše da dominiraju i na ovoj televiziji? Ako se činjenicama gleda u oči onda je falsifikat i tvrdnja da je na ovoj televiziji “tipična naprednjačka elita”.

Izgleda da Antonić nije potpuno siguran u “suštinsku istost” DS i SNS pa analizira “ne baš preterano inteligentne metod” zadobijanja patriotskih glasova. Pri tome se polazi od pogrešne pretpostavke da je SNS tanak po pitanju državnih i nacionalnih interesa.

Dakle, metodi su opet, verovali ili ne: buduće paktiranje sa DSS, individualno zasipanje sajtova (a ne sajta!) komentarima u prilog Vučićevim stavovima, tekstovi na Vidovdanu i pseudopatriotskim sajtovima. Neozbiljno, suviše neozbiljno da se ovim metodama dokazuje nacionalna i državna politika.

Stvar sa vladajućom strankom i glavnom opozicionom ne stoji dobro, tu vlada “suštinska bliskost”. To tvrdi Antonić. Da li je srpska politika bez suštinske različitosti? Nije. Tu su stranke koje predstavljaju koliko-toliko stvarnu alternativu režimu, a do sada su istakle svoje liste – DSS, SRS i Dveri. To tvrdi Antonić i dodaje: “u poređenju sa žutima i naprednjacima ove stranke su pravo oličenje razuma i moralnosti”. Kada se iz analize pređe u stranačku netrpeljivost, onda se može napisati da je stranka mržnje, za koju je slobodan odlazak Tome Nikolića iz stranke izdaja, ili da je stranka koja hoće sve ispočetka i za koju su svi političari isti, ili stranka koja je od proevropske postala antievropska, dakle da je sve to oličenje razuma i morala. Ili je stvar u značenjima pojmova razum i moralnost.

Vreme je da zaključim. Zaista smo suočeni sa prevarom analize koja ne izaziva bes već čuđenje. Politička stvarnost je takva kakva je i na nju utiču pojedinci, grupe, partije, međunarodni silnici. O svakoj stranci se može pisati i govoriti kritički ali sa jasnom svešću da je u politici od ključne važnosti da li je na vlasti ili u opoziciji. Onaj ko analizira ne bi, u principu, trebao da pokazuje netrpeljivost prema bilo kojoj stranci. To već stranke rade, a hladan razum i jasni pojmovi su sredstvo posmatrača političkih borbi. Bilo bi bolje da popravljamo političku stvarnost nego da je individualistički menjamo netrpeljivošću prema strankama, a posebno prema opozicionim. A ponajmanje preokretom, rečju kojom Antonić završava svoj ogorčeni tekst.